Nova vrsta prestiža: Osvajanje „vrhova sveta“
Autor: Glas javnosti
Direktori velikih kompanija, mladi informatičari, planinari, oni koji na put odlaze uz pomoć različitih sponzorstava – to su najčešći putnici koji kreću na osvajanje nekih od vrhova najpoznatijih planina u svetu.
Cene zavise od mesta na koje se ide, ali najjeftinija putovanja mogu se naći već za oko 1.300 evra. Od novca je, međutim, važnija bezbednost putnika, pa vodiči odbijaju one koji su skloni da potcene planinu, a precene sebe.
Kilimandžaro, Mont Everest, Ararat, Dolomiti, nekada su bili rezervisani isključivo za alpiniste i iskusne planinare. Ali danas, slike sa razglednica sa tih destinacija, mogu postati i panorama za selfi. Ipak, samo novac nije dovoljan. Za većinu destinacija potrebne su višemesečne fizičke pripreme, odgovarajuća garderoba i obuća, dodatna planinarska oprema, a ponekad i lekarski pregled.
Sve ovo čeka i Mionu Petrović, Beograđanku udatu u Španiji, koja sa suprugom za tri meseca kreće u jednonedeljnu avanturu penjanja na Kilimandžaro.
„Mi idemo na Marangu rutu, i kako su nam objasnili taj uspon neće biti tehnički zahtevan, ali će biti fizički iscrpljujući. Penjemo se na visinu od skoro 6.000 metara. Sada se spremamo da izdržimo taj put. U julu krećemo, i kako su nam rekli ovo je idealno vreme da počnemo sa brzim hodanjem, zatim trčanjem i vožnjom bicikla, najmanje tri ili četiri puta nedeljno. Uz to, poželjno je da svaki vikend idemo i na planinarenje, kao i da posećujemo teretanu i radimo vežbe izdržljivosti. Nikada se na ovaj način nismo spremali za neki odmor, ali sada smo odabrali avanturu umesto izležavanja i šetnje“, kaže Miona za B&F.
Osim fizičke pripreme, od vodiča su dobili i listu preporučene opreme koju bi trebalo da ponesu, od vodootpornih cipela do čeone lampe, a neki deo će moći i da iznajme. Petrovićima su za penjanje na Kilimandžaro tražili i podatke o njihovom zdravstvenom stanju.
„Pred put će biti potrebno da obavimo i lekarski pregled koji bi trebao da pokaže da li imamo srčanih problema, problema sa plućima i visokim pritiskom, ili smo zdravi. Ako se pokaže da nešto od ovoga nije u granicama normalnog, nećemo moći na Kilimandžaro. Već su nas pitali i da li smo nekada bili na visini većoj od 3.000 metara. Valjda je to sve“, nada se Miona.
Celokupno putovanje organizovali su preko lokalne agencije u Tanzaniji, pa će ih sve koštati oko 3.000 evra za oboje, uz dodatno plaćanje avio karata i vize za ulazak u zemlju. Da su išli preko agencija iz Španije, platili bi oko 1.000 evra više.
I „obični smrtnici“ mogu da stignu do Olimpa
Prema rečima putnika koji idu na ovakve ture, ali i planinara koji ih vode, kod ove vrste putovanja sama cena aranžmana često nije presudan faktor ni za jedne, ni za druge. Putnicima je najvažnija bezbednost, kao i poverenje koje moraju da imaju u osobu koja ih vodi da se penju „na drugi kraj sveta“, dok vodiči umeju da odbiju zainteresovane putnike koji „precenjuju sebe, a potcenjuju planinu“, jer to može napraviti veliki problem.
Bojan Marić je alpinista i spasilac Gorske službe spasavanja, koji već deceniju vodi ovakve planinarske ture širom sveta. Kako kaže za B&F, kod putnika mu je važno da dobro znaju kuda idu, kao i da to fizički mogu da izdrže. Za sve ostalo, on je tu.
„Jedna od mojih najdražih priča, iz zaista velikog iskustva u ovom poslu, odnosi se na ženu koja je želela da se pridruži turi koju sam vodio na Olimp. Kada sam je pitao kakve su joj neke dnevne navike i kondicija, rekla je da šeta svaki dan i da je prestala da puši. Međutim, penjanje na Olimp nije ni malo lako, i ne može se popeti i sići u jednom danu. Odlučio sam da ona ipak nije za taj put, i nisam je poveo. Ali, žena je počela svakog vikenda da dolazi na po neko planinarenje po Srbiji, vežbala je, i prošle godine se popela na Olimp. I ona i ja smo bili srećni“, priča Marić.
Rtanj kao generalna proba
Sagovornik je i član tima u agenciji „Extreme Summit” iz Beograda, koja se bavi organizacijom ekspedicija i putovanja. Prema njegovim rečima, ko može da se popne na Rtanj, i spusti se, može da se upusti i u avanturu takozvanog „penjačkog turizma“.
Marić dodaje da svojim putnicima često traži i visinu, težinu, broj obuće, nekad pita i da li znaju da plivaju, i to sve zato da bi stekao utisak o kakvoj osobi se radi, jer je bezbednost putnika apsolutni prioritet kod ovakve vrste putovanja.
„Svetski poznate planine danas više nisu rezervisane samo za planinare i alpiniste. Sve je više poslovnih ljudi, direktora na visokim pozicijama u velikim kompanijama, zatim onih koji se bave informacionim tehnologijama… Svi oni imaju neke svoje lične razloge zašto žele da ’osvoje’ vrh neke čuvene planine. Rekao bih da neki od njih žele da pomere i neke svoje lične granice, pa im je i ovo jedan od načina. Ali, svima im je zajedničko, bar putnicima koje ja vodim, da su zaista posvećeni pripremama za putovanje i da im ništa nije teško“, komentariše Marić.
„Ne postoji loše vreme, već samo loša oprema“
Na ekspanziju ovakvih aranžmana utiče i to što ni njihove cene više nisu toliko nedostižne. Primera radi, odlazak na Borneo u jugoistočnoj Aziji, koji podrazumeva penjanje na planinu Kinabalu, rafting u nabujaloj planinskoj reci, obilazak autohtonih naroda, kao i ronjenje na egzotičnim ostrvima i odlazak u banju sa termalnim izvorima u džungli, košta 2.950 evra. Ekspedicija traje 12 dana, i ta cena pokriva avionski prevoz, sve takse i transfere, smeštaj u hotelu i doručak, dozvole za nacionalni park kao i za uspon, usluge lokalnih i profesionalnih vodiča.
Za dvostruko manje novca može se popeti na Ararat, snegom pokriveni uspavani vulkan na krajnjem istoku Turske. Putovanje traje sedam dana, košta 1.250 evra i obuhvata avionski prevoz, hotelski smeštaj, kuvara i ostalo osoblje tokom uspona, lokalnog vodiča, još jednog licenciranog vodiča, dušeke i šatore tokom uspona.
Prilikom ovakve vrste putovanja, bar kada se ide prvi put, treba računati i na još jedan obavezni trošak – odgovarajuću odeću, obuću i ostalu neophodnu opremu. Cene takve opreme su zaista raznolike, zavise od proizvođača, zemlje u kojoj se kupuje, materijala od kog je napravljena. Zajedničko za sve je da su to uglavnom kvalitetne stvari koje dugo traju.
„Mi, planinari volimo da kažemo da ne postoji loše vreme, već samo loša oprema. Najvažnije je da odeća ’diše’, odnosno da je od kvalitetnih materijala koji propuštaju vlagu i višak temperature. Ja najviše verujem uvoznoj opremi za planinarenje, i to onoj iz Skandinavije, Italije, Nemačke. Tamo su i cene jeftinije nego kod nas, naročito kad su sniženja“, objašnjava Nedeljko Pešterac, potpredsednik planinarskog društva „Jastrebac“ i iskusni planinar.
Dobre planinarske cipele, u zavisnosti od marke i modela koštaju od 200 evra pa naviše, jakna od 250 evra, dok su pantalone za planinarenje oko 100 evra. Poželjno je imati i bešavne čarape koje su oko 30 evra, dugački termo veš koji košta otprilike isto toliko, kao i flis sa termo slojem koji može da se kupi već za oko 70 evra. Iskusni planinari kažu da obavezno treba poneti i štapove za planinarenje, jer oni pomažu da se kolena odmaraju. Što su lakši to su bolji, i koštaju oko 150 evra. Takođe, bez kape i rukavica, kao i skijaških naočara ili naočara „glečerki“ u planinu se nikada ne ide. Za dobre naočare potrebno je izdvojiti oko 100 evra.
Ograničene dozvole za penjanje na Mont Everest
Takozvani „penjački“ turizam uskoro bi mogao da pretrpi značajne promene. Naime, Nepal je najavio da će ograničiti broj dozvola za penjanje na Mont Everest. U nacrtu novog zakona piše da će se izdavati dozvole za Mont Everest samo onima sa iskustvom u penjanju na barem jedan od vrhova Nepala, visokih 7.000 metara. Ova odluka je doneta zbog kritika da nepalske vlasti izdaju prevelik broj dozvola, koje dovode do dugih redova penjača u takozvanoj „zoni smrti“, odnosno području ispod vrha sa nedovoljno prirodnog kiseonika za preživljavanje. Nepal je 2023. godine izdao 478 dozvola, tada je 12 penjača poginulo, a pet se vodi kao nestalo.
Glas javnosti /B07S
SKINI APLIKACIJU
