Obeležava se deset godina od pada helikoptera na Surčinu
Autor: Glas javnosti
Deset godina od helikopterske nesreće u kojoj je poginulo sedmoro ljudi pri sletanju u Surčin kada su prevozili bolesnu bebu staru pet dana.
„Smatramo to dugom prema njima, da se ne zaboravi. Primetili smo pre pet godina da je krenuo zaborav prema tom slučaju, naravno da je to namerno. Svake godine nas je sve više, ove godine prvi put će izaći i jedan od članova porodice naših kolega, vojni veterani, pridružiće nam se naša braća padobranci, doći će beogradski bajkeri, pripadnici delegacija mnogih udruženja, ove godine dolaze i studenti i beogradski srednjoškolci u kolonama da se poklone herojima“, kaže on.
Svake godine, ponavlja, izlaze sa tom namerom – da se taj slučaj ne zaboravi.
„Naše kolege ne mogu da se bore za sebe, mi smo nastavili borbu u njihovo ime i u ime svih nas, čitave nacije. Istina je samo jedna, zataškana je, sklonjena u stranu, pokušana da se zaboravi, mi smo tu da držimo vatru upaljenom, da bi ta istina ostala i da bi se jednog dana objavila. Svake godine je pitanje šta to čekamo – čekamo neka bolja vremena. Možda ova vremena dolaze posle 15. marta, možda za mesec dana, šest meseci, godinu, imamo strpljenja da čekamo, borićemo se za to, na kraju ćemo pobediti“, kaže.
Spomenika, podseća, nema.
„Vlast je pokazala nezainteresovanost za taj slučaj, oni ne žele da mi o tome više govorimo. I da postavimo spomenik, istog dana bi, verujem, bio uklonjen, jer nema dozvole. I za spomenik čekamo bolja vremena, spremni smo da ga istog dana postavimo“, kaže on.
Helikopter je, kaže on, „postao simbol kako, ne vlast, nego političari gledaju na vojnike Srbije, na heroje, na uopšte ljude koji čine dobro u ovoj državi – samo su spremni da ih iskoriste i odbace“.
„Delovi helikoptera su skupljeni i doneti na aerodrom u Batajnici, mislim da je to nesmotrena i sramotna odluka, da se takav helikopter stavi na kamion i da se proda ‘na kilo’ u vojni otpad u Temerinu. U svakoj normalnoj vojsci, državi, delovi helikoptera bi završili u vojnom muzeju, ili ispred jedinice, ili na mestu pada, a ne da u Temerinu budu bačeni. Mi smo istog dana, ima dobrih ljudi, koji su zvali mene i još neke, koji poštuju vojsku, žele da pomognu, mi smo se organizovali, da dođemo do repa helikoptera, na kome se nalazi državna zastava i serijski broj. Taj deo je menjao lokacije iz razumljivih razloga, trenutno je sklonjen, biće jednog dana, u boljim vremenima, iznet i predat tamo gde treba da stoji“, kaže on.
Osvrnuo se i na studente i rekao da su to „deca koja su gledala šta se dešava ovih godina“.
„Nemo su slušali dok su gledali u mobilne telefone, ali su slušali. Mudra, pametna deca, koja uče i žele bolji život. Ako smo se mi navikli, oni žele bolje, ne žele da idu negde, žele bolje u ovom Beogradu, u Novom Sadu, Nišu… To ja podržavam“, kaže on.
Ističe da je treća generacija u porodici vojnika i da je „30 godina leteo za ovaj narod“.
„Više od pet godina sam ja proveo po ratištima, borac sam prve kategorije po merilima ove države, sve što smo se i na ratištima trudili, da izvršimo zadatke, da ostanemo ljudi. Najviše se pohvalim, ne medaljama, nego što sam sve vojnike vratio kući, to mi je najveće priznanje“, kaže.
Govorio je i o prisustvu penzionisanih članova JSO u kampu kod Pionirskog parka.
„Uvek smo imali grupu koja je iza nas radila loše stvari, sve loše što je prikazano je delo tih ljudi. Mislili smo posle dvehiljaditih da su se sakrili, međutim, vidimo da su se vratili, da smatraju da mogu opet da rade ono što su radili devedesetih. Vojni veterani im to neće dozvoliti“, kaže on.
Glas Javnosti/ N01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
.png)
KOMENTAR
