OTKRIVEN DUGO ČUVANI SPIS O STRADANJU SRBA: Darko Tanasković u CIA odneo dokument o MASAKRU 1.000 LJUDI iz Podrinja
Autor: Glas javnosti
Darko Tanasković donedavno naš ambasador pri UNESCO, predvodio je 1993. godine delegaciju u sedištu CIA u Lengliju, po nalogu Dobrice Ćosića, gde je podneo izveštaj o stradanju 1.000 Srba koji su ubijeni na području Podrinja.
Kada je ambasador Darko Tanasković, kao specijalni izaslanik predsednika Dobrice Ćosića, maja 1993. u sedištu CIA u Lengliju predstavio Izveštaj Vlade SRJ o stradanju više od 1.000 Srba Srednjeg Podrinja u prvoj godini bosanskog rata, dvojica visokih funkcionera američke obaveštajne agencije su ocenila da se, stručno posmatrano, „radi o najkvalitetnije pripremljenom i obrađenom materijalu o žrtvama u sukobima na prostoru bivše Jugoslavije“.
– Bez okolišanja su mu saopštili i da mi je verovatno jasno da ne bi trebalo očekivati da podaci sadržani u dokumentarnom svedočanstvu o muslimanskim zločinima neposredno, pa i na duži rok, proizvedu bilo kakav efekat u smislu menjanja slike o ratnoj stvarnosti u Bosni. Jer, dodali su, „karte za ovu partiju su već podeljene, a srpske su prazne, bez aduta“ – otkriva Darko Tanasković, donedavno ambasador Srbije u Unesku, a prenose Novosti.
Ovaj karijerni diplomata seća se i da su analitičari iz CIA ovaj sastanak zaključili rečima: „Niko ne može znati kada, kojim povodom i u kakvom kontekstu bi mogli biti obelodanjeni i produktivno valorizovani vaši podaci“.
I dokument uručen Amerikancima volšebno nestaje! Sklanjaju ga „na sigurno“ da ne bi ugrozili svoj politički projekat, a naši zvaničnici, ophrvani brojnim problemima, nemaju ni snage niti mogućnosti da ga predoče svetskoj javnosti.
List Večernje novosti posle 23 godine uspeo je da locira izgubljeni izveštaj o stradanju Srba oko Srebrenice koji je odnet maja 1993. u sedište CIA u Lengliju i u sedište UN u Njujorku. Kao zvaničan dokument UN zaveden je pod brojem A/46/171 i S/25635, ali tek 2. juna 1995. Podveden je pod „Opšta namena“ i nalazi se u sobi GA 57, u suterenu na uglu 46. ulice i Prve avenije…
Pune dve godine papir je „lutao“ hodnicima zgrade na Ist Riveru. Tako je, po svemu sudeći, bio nedostupan i haškim tužiteljima na procesu koji su vodili protiv Nasera Orića i drugih. Podaci iz ovog strašnog dukumenta nisu se našli ni u diskursu tužioca u „domaćim pravosuđima“.
Tvorac Izveštaja o stradanju Srba Podrinja bio je Milivoje Bata Ivanišević. Svedočanstvo je nastalo prikupljanjem podataka od prognanih Srba na 25 otvorenih punktova. Vremešni istraživač bio je zatečen kada smo mu dojavili da je njegov nestali dokument ipak „vaskrsao“ i da se nalazi u zvaničnim spisima UN.
NE PROPUSTITE
– U julu 1992. prvi put sam otišao u Bratunac i tada je već 90 odsto opštine bilo u rukama muslimana. Vladali su na čak 95 odsto teritorije Srebrenice, 60 odsto opštine Vlasenica i 50 odsto rejona Milića i isto toliko Zvornika – seća se Ivanišević. – Kao ekspert UN, odnosno urednik Glasnika Uneska za region, shvatio sam da treba dokumentovati razaranja srpskih sredina i popisati žrtve muslimanskih pohoda. U tu svrhu, uz pomoć Beograda, otvoreno je 25 punktova u Srednjem Podrinju sa volonterima koji su popisivali stradanja. Kao rezultat tog rada, u maju 1993. napravio sam dokument koji je sadržao imena i prezimena više od 1.000 ubijenih Srba. Popisana su sva razorena srpska sela, njih 120, sve kuće, čak i oteta stoka.
Knjiga stradanja ubrzo se našla na stolu tadašnjeg predsednika Dobrice Ćosića. U Beogradu su bili uvereni da imaju „adut“ sa kojim se može pravim bojama oslikati priroda rata u BiH. Odlučeno je da jedna od prvih adresa kojima treba predočiti ovaj dokument bude Vašington.
Darko Tanasković prvi put otkriva šta je sve pratilo putešestvije tajne diplomatske pošte u srce američke države:
– Naša Parižanka Mirjam Flajšman prevela je dokumentaciju i prateći tekst na engleski, a meni je palo u deo da materijal odnesem u SAD. Bilo je to vreme žestokih međunarodnih sankcija nametnutih Jugoslaviji, pa je i sam odlazak u Ameriku bilo teško ostvariti.
Zalaganjem pokojne novinarke Nore Belof uspeo je da se maja 1993. domogne Vašingtona.
– Primili su me na visokom nivou u Stejt departmentu i u Komitetu za spoljne poslove Senata, dok je savetnica predsednika Klintona odbila susret s obrazloženjem da se ona, usled sankcija, ne može sastati sa jednim jugoslovenskim državnim službenikom – navodi Tanasković.
Dodaje da je Belof bila ogorčena ovakvim ignorantskim stavom i da se požalila tadašnjem direktoru CIA Džejmsu Vulziju. Ovaj joj je odgovorio da ne treba biti iznenađen takvim ponašanjem vrha Bele kuće, jer tamo ni šef CIA ne prolazi mnogo bolje od jednog jugoslovenskog profesora.
– Da bi pokazao kako u SAD ima i trezvenog sveta ponudio je da, mimo predviđenog programa, budem primljen u Centralnoj obaveštajnoj agenciji, što sam ja, naravno, bez oklevanja prihvatio. Međutim, tamo sam čuo, između ostalog, „da su balkanske karte podeljene“. O sastanku sam referisao predsedniku Ćosiću – zaključuje Tanasković.
Vladislav Jovanović, u to vreme šef diplomatije SRJ, govori da je u svetskoj diplomatiji tih godina bila praksa da se svi srpski napori da se saopšti istina o događajima na Balkanu jednostavno sabotiraju.
On tvrdi da je ambasador u UN Dragomir Đokić kao odgovoran diplomata sigurno uručio dokument na pravu adresu generalnog sekretara i naglašava da je dokument o stradanju Srba u Podrinju i danas aktuelan i da ga treba obelodaniti „dok znamo gde je“.
Tužba svedena na trojicu
Kada je pred sudom u Sarajevu poslednje nedelje septembra ove godine progovorio zaštićeni svedok „01“ i do detalja ispričao kako je Naser Orić svojom rukom likvidirao trojicu zarobljenih Srba u selima oko Srebrenice, u porodicama 3.262 srpske žrtve u Srednjem Podrinju, pojavila se nada da će srebrenički „bog rata“ ipak zaraditi makar simboličnu kaznu.
U Hagu je 2008. oslobođen krivice i po komandnoj odgovornosti, a teretili su ga za zatiranje 12 srpskih sela.
Pohranjeno kao tajna
Na sudbinu dokumenta iz 1993. „Novostima“ je ukazao Džered Izrael, američki mirovni aktivista iz Bostona.
– U devedesetim u UN je na zahtev Amerikanaca mnoštvo ovakvih dokumenata označeno kao „tajna“ i tako je pohranjivano. Međutim, kada je nešto obeleženo kao tajna, mora da stoji u kojem vremenskom periodu se može otkriti. Dakle, za 10, 20, 50 godina postaje jasno šta se krije u dokumentu. Papiri o stradanju Srba iz 1993. jednostavno su skrivani dve godine, a onda pohranjeni među nevažnim svedočanstvima, tako da ih čak ni moćni pretraživač Leksis-Neksis ne može registrovati – kaže Izrael.
(Glas javnosti-Dragan Vujičić, Novosti)
SKINI APLIKACIJU
