Patrijarh Pavle će uvek biti među nama, jer je njegova reč svevremena
Autor: Glas javnosti
Bio je najveći duhovnik svoga vremena, a iako nije među nama već 15 godina, kao da jeste jer je njegova reč svevremena, kaže kulturolog Jovan Janjić povodom godišnjice rođenja 44. poglavara SPC.
Pre tačno 110 godina u slavonskom selu Kućanci rodio se "vrlo slabačak" dečak krhkog zdravlja, Gojko Stojčević, koji je izrastao u jednog od najvoljenijih i najcenjenijih poglavara Srpske pravoslavne crkve - patrijarha srpskog Pavla.
Rođenog na današnji dan, 11. septembra 1914, potonjeg 44. poglavara srpske crkve odgajala je tetka, budući da je rano ostao bez roditelja. Nižu gimnaziju završio je u Tuzli, a višu u Beogradu. Školovanje je nastavio na bogosloviji u Sarajevu, a zatim na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.
Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1948. i dobio monaško ime Pavle. Do 1955. bio je u manastiru Rača, predavao je u Prizrenskoj bogosloviji (1950/51), a od 1955. do 1957. bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini.
Izabran je za episkopa raško-prizrenskog u maju 1957. i sledećih gotovo 34 godine provešće na ovoj dužnosti sa koje je i izabran za patrijarha srpskog.
Kao vladika na KiM, gde Srba i srpska crkva i tada bili progonjeni, pa i on lično uz vređanje, i fizičke nasrtaje, redovno je slao izveštaje pre svega crkvenim, ali i državnim organima o teškom položaju srpske crkve i naroda na KiM i napadima Albanaca.
"Dobijao sam upozorenja da pazim na svoje redovne izveštaje Svetom sinodu jer oni dolaze i do ruku svetovne vlasti, ali je bilo sve jasnije da je Kosovu i Metohiji negde, na nekom mestu, presuđeno da više ne budu srpski", pisao je tada vladika Pavle.
Bez obzira na nedaće, u Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Kao episkop raško-prizrenski svedočio je i u Ujedinjenim nacijama o stradanju srpskog naroda na Kosmetu.
Na vanrednom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora 1. decembra 1990, izabran je za 44. poglavara SPC i to "apostolskim žrebom", izvlačenjem jedne od tri koverte sa imenima kandidata koji su prethodno osvojili najveći broj glasova arhijereja SPC.
I na čelo srpske crkve dolazi u teško i turbulentno vreme stradanja i patnji, vreme beščašća u kojem je, kao i na Kosmetu, svojim primerom svedočio rečenicu koja se danas najčešće vezuje za njegovo ime "budimo ljudi". Nikad nije ćutao na patnje svog naroda, ali nikad nije ni najmanjim gestom ili rečju raspirivao mržnju ili netrepeljivost prema drugima. Svom narodu bio je utešitelj, ali i učitelj koji je pokazivao put iz mraka i beznađa.
Patrijarh Pavle bio je veoma cenjen u pravoslavnom svetu, ali i šire - sa njim su se sastajali brojni svetski zvaničnici, ali i visoki dužnosnici drugih crkava i verskih zajednica.
Upamćen po svojoj skromnosti, kao prvojerarh koji je sam popravljao svoje cipele, ali i rado išao peške ili tramvajem po Beogradu, patrijarh Pavle bio je izuzetno obrazovan. Dugo godina bio je predsednik komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prevod Svetog pisma Novog zaveta, kao i predsednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.
Upokojio se 15. novembra 2009. na Vojno-medicinskoj akademiji u Beogradu a sahranjen je po sopstvenoj želji u manastiru Rakovica u Beogradu. Kolona vernika koji su stajali čekajući da mu se poklone nad odrom u Sabornoj crkvi u Beogradu bila je duža od kilometra, a njegovoj sahrani prisustvovalo je više stotina hiljada ljudi.
Patrijarh Pavle bio je najveći duhovnik svoga vremena, on je jedan od najboljih izdanaka našeg naroda, kaže za RT Balkan kulturolog Jovan Janjić, autor jedne od najpoznatijih biografija voljenog poglavara SPC.
"Patrijarh Pavle nije među nama već 15 godina, ali kao da jeste, zato što je njegova reč svevremena. Na njegovom reči i iz njegovog života učimo se kako bi trebalo čovek da postupa u ovom svetu. Retko ko je sposoban da takav model života prihvati, ali dobro je ako bilo šta prihvatimo iz njegovog života, njegove reči, pa da vremenom i sami uzrastamo u svom duhovnom životu, u vrlinama", kaže Janjić.
Kako dodaje, patrijarh Pavle jeste monah koji je stigao do najvišeg crkvenog zvanja, ali on nije živeo monaški u smislu da se povuče negde u monašku keliju da se moli i osami, već je prihvatao sve teškoće ovog sveta, nosio se s njima i činio onoliko koliko je u njegovoj moći.
"A mnogo je učinio. Pogledajmo samo primer Kosova i Metohije. Posle Drugog svetskog rata, kada je sve rađeno protiv srpske crkve, on se borio i za tu živu crkvu i za naš narod na KiM, za očuvanje tih svetinja, ali i uopšte naroda. Zahvaljujući njemu mnogo šta je sačuvano, a sačuvano je i autentično svedočanstvo kako je naš narod živeo posle Drugog svetskog rata pod komunističkom vlašću kada je protežirana albanska nacionalna manjina zarad ideoloških ciljeva i da bi se oslabila Srbija", napominje Janjić.
Kako napominje, njegovi izveštaji sa KiM u vremenu kada je više od 33 godine bio episkop su najvernije svedočanstvo o tim prilikama.
"Nažalost, patrijarh Pavle bio je od mnogih neshvaćen dok je zemljom hodio, čak i od nekih episkopa. Setimo se samo šta je jedan od njih pisao za njega, dok je bio u bolnici. Zato nisam siguran da će baš u dogledno vreme, dok se neki od tih episkopa pitaju sprovesti čin upisa u diptih svetih patrijarha Pavla", ističe Janjić.
On, međutim, napominje, da su patrijarha Pavla još dok je zemljom hodio nazivali svetim i doživljavali kao svetog čoveka.
"Siguran sam da je on proslavljen na nebu, a da li će ga ljudi proslaviti to i nije toliko bitno, to govori o ljudima više nego o njemu. Važno je da ga mi doživljavamo kao svetog čoveka, da sa njegovim likom i njegovom rečju izlazimo pred svet, a nadasve ako možemo da sledimo njegov primer", zaključuje Janjić.
Glas javnosti /R02S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
