Porodična politika Srbije na testu: Statistika otkriva realnost gladne dece
Autor: Glas javnosti
Dok vlasti u javnosti vode pronatalitetnu politiku, za brigu o deci nedostaju osnovne regulative. Šta nedostaje i kakvi su podaci?
Pronatalitetna politika Srbije nije tajna. Za to su se snimali i spotovi sa porukom: „Da nas bude!“ dok je još ministarka za brigu o porodici i demografiju bila još Milica Đurđević Stamnkovski.
Politiku „brige” o demografiji nastavila je i sadašnja ministarka Jelena Žarić Kovačević, koja je nedavno povodom obeležavanja Dana opštine Aleksinac sa predsednikom opštine Daliborom Radičevićem razgovarala o pronatalitetnim merama koje se sprovode.
Država uglavnom nudi jednokratne pomoći, ali za prvo četvoro rođene dece.
Izvršna direktorka Prijatelja dece Srbije Iva Eraković za „Vreme” kaže da država dosta nespretno pokušava da sanira posledice nepovoljnog populacionog trenda konstantno povećavajući iznose jednokratnih novčanih sredstava koja se izdvajaju za podsticanje rađanja, umesto da uspostavi sistem stalne podrške – kako deci, tako i roditeljima odnosno starateljima.
A to bi značilo, priča Eraković, dovoljan broj predškolskih ustanova, dnevne boravke za decu sa smetnjama u razvoju i druge pogodnosti za njihove roditelje odnosno staratelje, veće iznose socijalne pomoći, zaustavljanje akušerskog nasilja, apsolutno poštovanje prava zaposlenih trudnica i majki i druge.
„Pre svega roditelji treba da žive u stabilnom i zdravom društvenom okruženju gde se neće brinuti za budućnost i sigurnost svoje dece. Jednokratne novčane pomoći to ne obezbeđuju“, naglašava Eraković.
Zabrinjavajući podaci
Stopa rizika od siromaštva do 17 godina starosti za 2024. godinu iznosila je 21,1 odsto, najnoviji su podaci Republičkog zavoda za statistiku.
Na Majskim susretima koje organizuje Inicijativa A 11, a povodom redovnog godišnjeg izveštaja o stanju ekonomskih i socijalnih prava u Srbiji, iznet je podatak da je svako šesto dete u Srbiji u sistemu socijalne zaštite.
„Dok plasira narativ kako Srbija nema dovoljno dece i ne postoji siromaštvo u društvu, vlast i država uporno ne nude sistemsku podršku porodicama s decom koja su u najsiromašnijem položaju”, pišu oni.
Prema poslednjem Izveštaju iz 2022. godine Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu na evidenciji centara za socijalni rad je kontinuirano najveći udeo dece koja pripadaju korisničkoj grupi „socio–materijalno ugrožena deca“ i on iznosi 50,3 odsto.
„Uprkos cilju Vlade da podrži porodice sa decom, mnoga deca iz siromašnih porodica ne primaju socijalnu pomoć. Skoro polovina dece živi u domaćinstvima koja primaju bar jedan program socijalne pomoći”, navodi se u Izveštaju.
Sagovornica „Vremena” ukazuje da je u Srbiji od ukupno 6,6 miliona stanovnika, milion dece do 14 godina.
„U 2020. godini je 10,6 odsto dece u Srbiji živelo ispod granice apsolutnog siromaštva, koja je iznosila 12.695 dinara mesečno. To znači da je svako deseto dete u Srbiji živelo s mesečnim prihodima manjim od toga i nije moglo da zadovolji najosnovnije potrebe“, objašnjava Eraković.
Dalje kaže da je UNICEF ukazao da se siromaštvo dece u Srbiji 2022. godine dodatno povećalo na 13,8 odsto.
„Iako od tada zvaničnih statistika nema, radeći na terenu svesni smo da se situacija konstantno pogoršava. Upitno je zašto nemamo ni statistike na ovu temu u poslednje dve godine“, pita se naša sagovornica.
Nedostatak osnovnih regulativa
Direktor Mreže organizacija za decu Srbije (MODS) Saša Stefanović je na Majskim susretima objasnio da je jasno da Srbija nema strateške prioritete kad je reč o podršci deci, nema ni proaktivni Savet za prava deteta pri Vladi Srbije, ali ni krovna dokumenta koja bi bila usaglašena sa Konvencijom o pravima deteta, koju je Srbija ratifikovala i dužna je da je poštuje.
„Ako se oslanjate na javnu politiku, čućete da siromaštva kod nas nema i da tu i tamo imamo vršnjačkog nasilja – čak i nakon Ribnikara. Voleo bih da mogu da kažem da imamo dobre zakone, ali nemamo, kao što nemamo ni institucije koje bi radile neselektivno i sistemski”, naveo je tada Stefanović.
I dodao: „Ako imate gladnu decu u zemlji, apsolutno nemate sistem koji podržava ranjive – verujte da deca vide i da razumeju kad im nešto nedostaje. Kad slušate kako treba da vodimo računa o resursima i budžetu na slučajno ne oslabimo budžet – to moramo da menjamo. Novac se za podršku svakom ugroženom detetu mora naći“.
Eraković kaže da politička volja ne treba da se oslanja na marketinško sticanje poena kod roditelja, baka i deka, već na stvarne napore da deca u Srbiji žive kvalitetnije.
„Podsetila bih da za to izostaju i osnovne pravne regulative. Srbija nema Nacionalni plan za decu još od 2015. godine, kao ni Zakon o pravima dece, Ombudsmana za decu. Postojeći akcioni planovi i ostale regulative za decu se selektivno primenjuju ili često samo formalno postoje bez realne upotrebe, a u resornim institucijama je sve manje kapaciteta za poznavanje prava deteta“, zaključuje sagovornica „Vremena”.
Glas javnosti/V08S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
