Poslednja rečenica komande ŽIVOJINA MIŠIĆA za juriš u proboj Solunskog fronta NE UČI SE U ŠKOLAMA! (VIDEO)
Autor: Glas javnosti
Godišnjica proboja Solunskog fronta mogla bi, onima koji su ponosni na slavne pretke, da posluži kao divno podsećanje na snagu koja je i vodila one div junake u Velikom ratu.
Ovo je kratka priča, više svedočanstvo, o izvoru te snage.
NE PROPUSTITE
Nažalost, ono što sledi - ne uči se u našim školama. Za sada. Iako je u pitanju jedan od najvažnijih trenutaka u našoj istoriji.
Ali, da krenemo ovu priču onako kako to mora:
Mnogi vojnici nisu sedam godina videli svoju kuću. Krenuli 1912. da oslobađaju Staru Srbiju od Otomanske imperije, pa taman da se vrate i predahnu posle Kumanova, Babune, Bakarnog Gumna i Bitolja, kad – dojučerašnji saveznik, Bugarska, udari na Bregalnici 1913. Još krvaviji je bio taj Drugi balkanski rat od onog pola godine - godinu ranijeg. A i kolera tada pobi mnoge Srbe.
I, nije bio tu kraj muka, već ona nesrećna 1914 došla, pa ne daj okupatoru da vršlja po Ceru, bori se odmah potom na Drini, krvari na Mačkovom kamenu i stotinama drugih razbojišta, povlači se zbog upornog ali veličanstvenog uma Mišićevog, prepusti čak i Beograd na 13 dana da bi se vojska pribrala, pa udri kroz onu Kolubarsku bitku, udri da te pamte za sva vremena. I proterali opet okupatora. Iako je naših predaka bivalo sve manje i sve manje.
A onda još stotinu, dve stotine hiljade njihovih života odneo onaj tifus 1915, pa tek kad se ta poštast primirila, na onako izranjavanu Srbiju udarili istovremeno i Austrougari, i Nemci. Sravnili skoro ceo Beograd tamo gde su junaci ginuli uz reči majora Gavrilovića, ali i mnoge druge umalo zaboravljene ali ipak sačuvane legendarne juriše. Pa opet, ni tu nije bio kraj. Koji dan kasnije s leđa napali i Bugari i eto muke nove, smrt sa svih strana, samo zato što nećemo da budemo roblje. Pa povlačenje uz borbu, pa Albanska Golgota, pa Krf i Vido i onda već u proleće te 1916. odlazak pokraj Soluna i pokušaji da se vrati u otadžbinu. Stiglo se do Kajmakčalana, oslobodio Bitolj, ali ostalo ih je tako malo, tako iznurenih...
I onda jedna godina "rovovske vojne". Pa još jedna.
NE PROPUSTITE
I dođe konačno ta jesen 1918, pre stotinu godina otprilike. Dođe trenutak, baš na ovaj dan, da se vojska poslednjim snagama pokrene i jurne ka svom rodu, porobljenom, izrabljivanom, pokradenom, silovanom i izubijanom. Vojvoda Živojin Mišić nije preostalim vojnicima govorio ni o njivama, ni o deci, ni o teritorijama, ni o slavnoj prošlosti. Sa mislima usmerenim baš na taj trenutak, na sadašnjnost u kojoj se uvek vidi budućnost, njegova poslednja rečenica komande za juriš u proboj Solunskog fronta prizivala je u preostalim Srbima samo jedno: podsećanje na Koga su se uvek uzdali i u Čijim je rukama sva sila. Ta poslednja rečenica, posle naređenja koja jedinica kojim putem kreće na okupatora, glasila je ovako:
"Sa punom i nepokolebljivom verom i nadom u Boga, napred Junaci, u OTADŽBINU."
I prekrstiše se.
I jurnuše.
U otadžbinu. U istoriju.
(Glas javnosti/patreon.com)
SKINI APLIKACIJU
