Srbija ima rudnu rentu koja je ubedljivo najniža
Autor: Glas javnosti
Visina naknade koju rudarske kompanije plaćaju za eksploataciju mineralnih sirovina u Srbiji ponovo je u centru pažnje, nakon što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio da država godinama nije mogla da poveća takozvanu rudnu rentu zbog političkih pritisaka i međunarodnih odnosa.
Visina ove naknade često je predmet sporenja u javnosti, a Vučić je naveo da je Srbija želela da povisi rudnu rentu, ali da to nije bilo moguće, piše Danas.
– Mi imamo rudnu rentu koja je ubedjivo najniža. Nismo mogli da je promenimo ni kada smo pokušali, jer je bio veliki pritisak i rekli su da time menjamo uslove poslovanja. Nismo smeli da je povećamo tamo 2016. ili 2017. godine. Nismo hteli da kvarimo političke odnose – naveo je on.
Podsetimo, Vučić je i prethodnih godina govorio o pokušajima da se rudna renta poveća, ali i rekao da to nije jednostavan proces.
Kako je ukazao, kada je hteo da podigne rudnu rentu „nema ko iz Rusije mu nije na glavu skočio“, a ticalo se srpskih izvora gasa i nafte, koji su sada u vlasništvu ruskog Gasproma.
U javnosti se često čuju kritike o tome da je rudna renta u Srbiji niska i da je treba povećati, što je potvrdio i Vučić, ali čini se da se Srbija i tu našla u nezavidnoj poziciji, jer ne sme da se zamera i da kvari političke odnose.
Dodatno, prema Vučićevim rečima, kompanije koje se bave rudarstvom, ako ne budu imale pristojan profit, otići će odavde.
Kolika je visina naknade za rudarenje u Srbiji?
Profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu Čedomir Beljić za Danas objašnjava da prvenstveno termin „rudna renta“ nije ispravan, već da se u Srbiji naplaćuje naknada za korišćenje mineralnih sirovina ili rojalti (royalti).
Kako dodaje, rojalti je u Srbiji regulisan Zakonom o rudarstvu i geološkim istraživanjima, kao i Zakonom o naknadama za korišćenje javnih dobara i predstavlja važan izvor prihoda, naročito za lokalne samouprave.
Dakle, visina ove naknade za različita iskopavanja kreće se od jedan do sedam odsto.
Najviša, sedam odsto, plaća se za naftu, gas i ostale prirodne gasove. A najčešća koja se odnosi na metalične i nemetalične sirovine naplaćuje se u visini od pet odsto prihoda.
Zakon definiše i raspodelu ostvarenih prihoda od rojaltija, pa tako 60 odsto pripada budžetu Republike Srbije, a preostalih 40 budžetu lokalne samouprave na čijoj se teritoriji vrši eksploatacija mineralnih sirovina. Ako je eksploatacija na teritoriji autonomne pokrajine, onda njoj ide 10 odsto, lokalnoj samoupravi 40, a republičkom budžetu 50 odsto.
Beljić objašnjava da se naknada za korišćenje mineralnih sirovina u Evropi obračunava na različite načine i u različitim visinama, u zavisnosti od zemlje do zemlje.
– Dakle, unificiranog načina obračuna nema. Ovo je svakako posledica specifičnosti mineralnih sirovina, kao tržišnih materijala, ali i posledica prirodnih okolnosti vezanih za nastanak istih. Ne može se prenebregnuti značaj mineralnih sirovina za ekonomiju i politiku i u lokalnom i u globalnom smislu – naglašava on.
Sagovornik podseća da je način naplate rojaltija u Srbiji često bio pod lupom javnosti i izazivao različite komentare koji su nekad bili opravdani, ali nekad ne.
– Oni su se kretali u dijapazonu od odobravanja do veoma teških kritika, nekad razumljivih, ali i često neopravdanih, bez utemeljenja i uzimanja u obzir šireg aspekta situacije u našoj zemlji – smatra Beljić.
On dodaje da osnovice za obračun, definisane zakonom, podrazumevaju institucionalno uređen prostor sa dovoljnim brojem stručnih službenika uz mogućnost stalne kvalitetne kontrole procesa.
– Zakonska i podzakonska regulativa moraju biti na nivou koji je neophodan da bi sistem naplate rojaltija na ovaj način mogao da da pozitivne, odnosno optimalne efekte – smatra Beljić.
Rudarstvo delatnost koja podrazumeva duge investicione cikluse
Drugi momenat u vezi naplate rojaltija, prema njegovim rečima, jeste period usklađivanja visina naknade kao i eventualne promene u sistemu naplate.
– Ovo je indirektno vezano sa opredeljenjem države po pitanju sirovina od strateškog značaja, eventualno kritičnih mineralnih sirovina, a trenutno ih naša regulativa ne prepoznaje, kao i opredeljenjem po pitanju rudarstva generalno – navodi on.
Beljić podseća da je rudarstvo delatnost koja podrazumeva duge investicione cikluse, te da je zbog toga ekonomska stabilnost, kao i uređenost institucionalnog prostora, od značaja za efikasan rad.
– Rojalti bi mogao biti tretiran kao razvojna šansa, ali samo u slučaju da se rudarstvo kao baza, osnova, uklopi u potencijalni industrijski razvoj. Onda visine naknada imaju stimulativnu ulogu. Ako se pak privredna aktivnost završi samo na proizvodnji sirovina ili poluproizvoda, rojalti bi morao da ima potpuno drugu ulogu, uz svakako više vrednosti za naplatu. Stvar je izbora, opredeljenja odgovornih, tačnije Skupštine i Vlade Srbije – objašnjava on.
Kako dodatno pojašnjava, visina rojaltija zavisi od opredeljenja društva da li hoće i na koji način da se bavi rudarstvom kao privrednom delatnošću.
– Može da bude pristojan izvor prihoda i razvojna šansa, ali, takođe, i neka vrsta naknade za posledice koje rudarstvo ostavlja za sobom. U ovom smislu načini raspodele rojaltija su od izuzetnog značaja. Obračun i naplata rojaltija je uslovljena prirodnim, tehničko-tehnološkim, ekonomskim, vojnim i političkim uslovima zemlje – naglašava sagovornik.
Beljić ukazuje da se ni ekološki problemi, kao posledica rudarstva, ne mogu zanemariti i da bi deo naknade svakako morao da bude opredeljen u i u tom smislu.
– Da bi rojalti mogao da ispuni svoju svrhu neophodan je dobro uređen i vođen institucionalni okvir. Uključivanje lokalnih samouprava u većoj meri nego što je to danas slučaj kod nas, trebalo bi da bude, jedan od pravaca evoluiranja naplate i raspodele naknada za korišćenje mineralnih sirovina – zaključuje on.
Naknade za eksploataciju sirovina su veoma niske
Profesor na FEFA fakultetu Goran Radosavljević za Danas kaže da se Srbija, nažalost, prema svojim resursima nikada nije odnosila na adekvatan način, bilo da se radi o vodi, šumama, metalima ili nemetalnim sirovinama.
– Naknade za eksploataciju sirovina su veoma niske, često se ne zna šta ko i koliko treba tačno da plati, šta su referentne cene, i sl. Istovremeno, kompanije u vlasništvu države dugo nisu plaćale nikakvu rudnu rentu. Relevantni zakoni koji regulišu tu oblast doneti su tek u prethodnih nekoliko godina, ali su i u njima naknade zadržane na niskom nivou. Sistem je toliko loš da kada bi Srbija imala bogata nalazišta nafte i gasa, pre bi postala Nigerija nego Norveška, ukazuje on.
Prema njegovim rečima, potrebno je da se ta oblast značajno bolje uredi, naročito u uslovima u kojima je Srbija bogata određenim resursima.
Radosavljević podseća da je NIS u periodu od 2014. do danas vadio oko 900.000 tona sirove nafte i oko 400.000 uslovnih tona gasa.
– Tržišna vrednost te nafte i gasa je oko 550 miliona evra godišnje. Ako na to primenimo stopu rudne rente od tri odsto koju je NIS plaćao do prošle godine, država je u budžet dobijala oko 16,5 miliona evra. Iz ovoga se jasno vidi da je visina rudne rente izuzetno neadekvatna. Uzimajući u obzir količinu sirove nafte koju Srbija ima, te neke referentne vrednosti u sličnim zemljama, verovatno je adekvatnije bilo oko 15 odsto rudne rente, što bi u budžet Srbije donosilo oko 66 miliona evra godišnje više nego što je to bio slučaj – navodi on.
Kako sumira, rudna renta je izuzetno neadekvatno niska, i suštinski najveći deo profita NIS-a dolazi upravo iz sektora koji se bavi eksploatacijom nafte i gasa.
Radosavljević smatra da je u segmentima gde postoje značajne rezerve određenih sirovina, realno da se rudna renta poveća.
– Verovatno je primer Mađarske, gde ta rudna renta varira od količine resursa i cene na tržištu, dobro rešenje. Ono bi istovremeno omogućilo dobru srazmeru između onoga što dobija investitor i država, a sprečila prekomerenu eksploataciju resursa koja je kod nas čest slučaj. Dakle, bolji zakon po uzoru na dobre evropske prakse mogao bi da poveća prihode države po ovom osnovu, a da istovremeno ne otera investitore – zaključuje on.
Ekonomski analitičar Bogdan Petrović za Danas navodi da rudna renta u Srbiji, kao i u svetu, zavisi od vrste mineralne sirovine koja se eksploatiše.
– Eksploatacija ruda je inače izuzetno kompleksan posao i zahteva izuzetno visoka inicijalna ulaganja. Potrebno je mnogo više vremena da se otvori rudnik, nego što je, na primer, potrebno za otvaranje bilo koje fabrike – objašnjava on.
Kako dodaje, eksploatacija nafte i gasa nije preterano komplikovana u poređenju sa eksploatacijom metaličnih sirovina poput bakra, litijuma i slično.
Za bakar rudna renta je u skladu sa svetskim standardima
– U Srbiji se najviše, od metaličnih sirovina, eksploatiše bakar i tu je naša rudna renta u skladu sa svetskim standardima. Treba imati u vidu da, pored rudne rente, kompanija mora da plaća poreze i doprinose na plate, razne takse kao što je, recimo, ekološka taksa i zatim porez na imovinu, porez na dobit i porez na dividendu – naglašava Petrović.
On napominje i da se u Srbiji za, primera radi, bakar plaća pet odsto od prihoda.
– Dakle, ne pet odsto od dobiti, nego od prihoda – što je mnogo viši postotak od dobiti, kada se uračunaju svi troškovi koje kompanije imaju – pojašnjava sagovornik.
S druge strane, on podseća da je naknada za ugalj tri odsto, ali da je glavni korisnik uglja EPS.
– Svako povećanje te rente bi se prenelo na cenu struje – upozorava Petrović.
Što se tiče naknada za naftu i gas koje su sedam odsto, on naglašava da je to znatno ispod nivoa u drugim državama.
– Ipak, mi imamo relativno siromašna nalazišta, pa su i troškovi eksploatacije veći nego u drugim državama – navodi Petrović.
On ukazuje da je rudarstvo izuzetno „nezahvalna“ privredna grana, koja zahteva velike investicije pre početka rada.
– Postoji i veliki rizik da kompanija uloži znatna sredstva za istraživanje nalazišta, da bi se ispostavilo da su to ‘bačene pare’, ukoliko nema dovoljno rude za komercijalnu eksploataciju. Takođe, neophodno je pribaviti veliki broj saglasnosti i ispuniti veoma oštre ekološke standarde. Potrebno je da se kupi i značajna količina zemljišta gde se vrši eksploatacija, da se obezbedi prerada (flotacija, topionice…) ukoliko se vrši, a onda i bezbedno odlaganje jalovine… Mora se obezbediti i rekultivacija zemljišta kada se završi eksploatacija – navodi sagovornik.
Zato je, kako kaže, veoma nezgodno da države propisuju visoke rudne rente, jer bi to odvratilo investicije u rudarstvo.
– Grad Bor ne bi postojao da nema rudnika, kao ni Majdanpek. Bez rada rudnika, ta dva grada bi bila osuđena na ubrzano iseljavanje stanovništva. Da ne govorimo o tome da je za rad rudnika potrebno i veliko ulaganje u infrastrukturu – put, pruga, dovod struje… Zato smatram da za metalične sirovine nije realno povećati rudnu rentu – zaključuje Petrović.
Što se tiče nafte i gasa, kako kaže, to je moguće.
– Tu se, međutim, javlja problem ugovora sa Ruskom Federacijom oko NIS-a – upozorava Petrović.
Glas javnosti /B07S
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
.png)
36 min
