SVE VREME BILI SMO U ZABLUDI: Čuveni citat o VREMENU KAD SE FUKARE OBOGATE nikada nije napisao niti izgovorio IVO ANDRIĆ, VEĆ JEDAN NAŠ EMIGRANT!

U Novu 2021. godinu ulazimo, sada već izvesno, bar sa jednom zabludom manje, jer je rešena višedecenijska enigma ko je zapravo autor najcitiranije misli naših prostora:” Dođu, tako ponekad vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!” a da to zapravo nije naš nobelovac

U Novu 2021. godinu ulazimo, sada već izvesno, bar sa jednom zabludom manje, jer je rešena višedecenijska enigma ko je zapravo autor najcitiranije misli naših prostora:” Dođu, tako ponekad vremena, kada pamet zašuti, budala progovori, a fukara se obogati!” a da to zapravo nije naš nobelovac, Ivo Andrić, kome su je neprikosnoveno pripisivali, već jedan naš iseljenik verovatno iz Sarajeva, nekada nastanjen u Johanesburgu, najvećem gradu Južnoafričke Republike.

Pomenuta “Andrićeva umotvorina” je bez premca je najcitiranija misao našeg najpozantijeg pisca, koji je dokazano nikad nije ni napisao, ni izgovorio da je sačuvano, kao sjajnu jezgrovitu misao o našim vremenima i mentalitetu. Da fenomen bude izraženiji, ovaj “Andrićev citat” nije godinama najpopularniji samo na Tviteru ili Fejbuku, već je navođen u mnogim naučnim radovima, ozbiljnim časopisima koje su potpisivali eminentni istoričari, sociolozi, pisci, blogeri ili novinari sa prostora cele bivše Jugoslavije.

Neki od njih su išli i korak dalje pa su to navodili kao citat iz dubokoumnih Andrićevih ”Znakova pokraj puta” ili verovali da je to “skoro sigurno” izletelo iz usta nekom od njegovih besmrtnih junaka kao Mustafa Madžar ili Omer-paša Latas, ali nije, što je godinama tvrdila i poznata Andrićeva biografkinja Žaneta Đukić Perišić. Ali džaba, nisi mogao nikoga ubediti u drugačije, dok se ozbiljnog istraživačkog posla nije prihvatio lično Muharem Bazdulj, poznati naš pisac, prevodilac i novinar-kolumnista nekoliko beogradskih redakcija, pa neposredno pred Novu godinu i razrešio ovu veliku zagonetku:

-Dao sam sebi zadatak nalik na zaigrane dosetke Borhesa i Kaserasa, da otkrijem ko je zapravo autor najslavije “Andrićeve” rečenice”. Sumnjao sam najpre na pisce poput Meše Selimovića i Derviša Sušića, koji su pisali sličnim tonalitetom, ali im komletan opus nije iščitan u onolikoj meri koliko je Andrićev. Znao sam i da citat nije preterano star, da ga nema nigde u predratnom periodu, da se javlja nekad, mislio sam, krajem devedestih. Imao sam i nekoliko favorita sa samog kraja devedesetih, a onda…, - tu zastaje Bazdulj, pa nastavlja kako to u ovakvim neobičnim istraživanjia, po nekom nepisanom pravilom, i biva, to da se pojavljuje famozni “komedijant slučaj”, koji ga šalje na prvi pisani trag iz marta 1994. godine, i to u “Pisma čitalaca”, beogradskog nedeljnika Vreme, itekako čitane rubrike iz tog predinternetskog vremena, naročito među našim svežim iseljenicima iz ratne Jugoslavije:

-Bilo je to zapravo reagovanje na intrevju sa sarajevskim profesorom Zdravkom Grebom, pod naslovom “Ostani što jesi”, u kome autor pisma zamera ovome što se obračunava sa Sarajlijama “spašene guzice”, onima koji su zbog rata otišli iz Sarajeva. I sam autor, očito iz Sarajeva, poziva se na opšta mesta sarajevskog sentimentalnog vaspitanja iz osamdesetih, da bi se u pismu pojavila rečenica koja glasi doslovce ovako: “I Andrić bi otprilike rekao: Dođe vakat kad pametni zaćute, budale progovore , a fukara se obogati.” Analizirajmo je precizno - autor kaže: “Andrić bi otprilike rekao”, nije, dakle, reč o parafrazi, nego o hipotezi, o pokušaju da se zaključi kako bi Andrić opisao devedesete i vreme rata u Bosni da ga je doživeo, - obrazlaže Bazdulj rezultate svog višegodišnjeg rada, a onda kaže i koliko zna o samom autoru pisma, i ove famozne rečenice:

-I da, ispod pisma je potpis: “ Damir Jovančić, Johanesburg.” Ne znam šta se posle desilo sa Damirom Jovančićem, ali ono što je napravio jednim pismom za “pisma čitalaca” u predinternetski vakat bilo je očito dovoljno za, kako bi Borhes rekao, divnu besmrtnost. On je tu misao svesno skovao u andriićevskom duhu, pa ju je narod i pripisao Ivi Andriću. U godini u kojoj nas je pandemija naučila da je planeta više nego ikad “globalno selo”, shvatamo da je Damir Jovančić pre više od četvrt veka u andrićevskom stilu opisao ne samo Bosnu i zapadni Balkan nego čitav svet, - poentira u zaključku Muharem Bazdulj, ali i daje sjajan primer mlađim kolegama da kada se posvećeno radi , realno je i očekivati i neku “onostranu” zasluženu nagradu, kao što je njemu, kao priznaje, presudno pomogao baš “komedijant slučaj”.

Podsećanja radi, ovo je samo jedan od slučajeva, pre svega u umetnosti, da neke najčuvenije izjave slavnih autora oni zapravo nikada nisu ni izgovorili, ali su se negde izrečene mnogo dopale uhu sluašoca, gledaoca ili čitaoca i njihovim ljubimcima pripisale, pa dugo tako nestvarne i živele. Spomenimo samo neke, kao ono: “Ako nemaju hleba, neka jedu kolače”, rečenica je koju Marija Antoneta nikada nije izgovorila. Kao recimo i najčuvenija rečenica Šerloka Holmsa: “ Elementarno, dragi moj Votsone”, Konan Dojl dokazano nije nikada napisao. Takođe, “Sviraj to ponovo, Sem”, nikada u stvari nije izgovorio glumac Hemfri Bogart, već njegova partnerka u filmu “Kazablanka”, Ingrid Bergman.

A onda, kad smo već tu zabasali gde smo, navesti i “primer svih primera” kada je Grejem Grin, jedan od najvećih engleskih pisaca dvadesetog veka, na anonimnom takmičenju “ Pišite kao Grejem Grin”, osvojio, tek, treće mesto!

Kako god, ali bar jednu zabludu imamo manje u Novoj godini, jer se moralo odnekle i početi.

(Glas javnosti)

SKINI APLIKACIJU