Sveti Vladika Nikolaj: Beseda o neutralnima

Evo nam opet Vidovdana. Evo dana, koji nikad neće postati noć dokle god Srbi budu bili hrišćanski narod, ljubitelji Krsta i slobode. Jer ovaj dan je pokazao cenu carstva nebesnoga. I zemaljsko carstvo ne dobija se jeftino, a Turci ga nisu jeftino platili. Ali je nebesno carstvo mnogo skuplje, i Lazar ga je platio žrtvovanjem sebe i cele srpske vojske.

Evo dana, kada je jedan hrišćanski narod sve izgubio i dobio više od izgubljenoga. Evo dana, koji kao strašni sud visi nad narodom istovremeno blagosiljajući i proklinjući. Koga blagosilja Vidovdan? One, koji verom Hristovom žive i dišu, i za Hristovu veru stradaju i ginu. Koga proklinje? Proklinje neutralce. Potrebno je ovo naročito istaći, jer je korisno za naše dane. I sam Bog odbacio je kao proklete one, koji su neutralni u presudnim borbama između Hrista i antihrista. Svedočanstvo o tome nalazimo u poslednjoj knjizi Svetoga Pisma, gde Hristos zapoveda evanđelistu Jovanu, da napiše crkvu u Laodikiji i da kaže: „Znam da nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć! No, kako nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te.“

Ni studeni ni vrući u Laodikiji bili su oni, koji su se nazivali hrišćanima, ali su u isto vreme uzimali učešća u paganskim svetkovinama i držali neznabožačke običaje. Ni studeni ni vrući u vreme Kosovske bitke bili su oni Srbi, koji nisu hteli na Kosovo iz bojazni od muhamedanske sile. Docnije su se mnogi od tih neutralaca poturčili.

Gospodar Vuk Branković bio je tipičan neutralac u to vreme. Ni studen ni vruć. On je ostao proklet ne zato, što nije došao na Kosovo, niti zato što se borio uz Turke protiv Srba, Ne! Nego samo zato što je ostao neutralan u toku bitke, koja je rešila sudbinu Srbije i Balkana za pola hiljade godina. Računao je, da ako Srbi pobede, on je tu s njima, kao Srbin i još Knežev zet. Ako li pak Turci pobede, oni će mu biti blagonakloni, pošto se nije borio protiv njih. Račun pogrešan. Uskoro posle bitke jedan turski paša rekao mu je: „Kada ti nisi bio veran svome caru, kako ćeš biti veran mome caru?“ Proklet od Srba, prezren je bio od Turaka. Tako je neutralni Vuk izgubio oba carstva, i nebesko i zemaljsko. I ostao je proklet u narodu srpskom. To su njegovi potomci gorko osećali i često se jadali, kako ih prokletstvo Vuka užasno pogađa.

Ako sad primenite kosovsku etiku na naše pokolenje, videćete dva suprotna tabora širom sveta. Jedan tabor čine hristoverni a drugi bezverni. Između njih ramlju na obe noge maloverni ili neutralni. O bezvercima ili bezbožnicima nije potrebno ni govoriti. Sv. Pismo ih naziva ludacima, a srpski narod nepomenicima (kao i demone), jer odbacujući Boga, oni su i nesvesno postali sluge demonske.

No pogledajmo neutralce, koji stoje između vernih i bezvernih, između nacionalista i internacionalista, između Hrista i Antihrista. Oni jadnici zaboravljaju, da Hristos za devetnaest stoleća nije izgubio nijednu bitku, niti će i – jednu izgubiti do kraja vremena, do Strašnog Suda. Ne znaju, da je on sebe proglasio pobediocem sveta unapred, pre svoje krsne smrti, a još jače posle svog slavnoga Vaskrsenja, kad je rekao: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji.“

Strah i račun stvara od ljudi neutralce. Lud strah i pogrešan račun, kao i Vukov. Ludim strahom za sebe i svoje srodnike i pogrešnim računom oni navlače prokletstvo Božje i narodno na sebe i na decu svoju baš isto onako kao i neutralni Vuk Branković. U jednom vremenu kao što je naše, kada se vodi gigantska svetska borba između vere i bezverja, i kada organizovani ateizam ustaje svim snagama protiv Hrista, protiv 10 Božjih zapovesti, protiv porodice, duše i čovekoljublja, i to ne samo u komunističkim državama već i, više ili manje, u svima zemljama – neutralnost je izdajstvo Hrista. Jer ko može da pomogne istinu protiv laži a ne pomogne je, taj pomaže laž. I ko može da pomogne pravdu protiv nepravde, a ne pomogne je, taj pomaže nepravdu. U borbi istine i laži, i pravde, neutralnost znači pomaganje zla. Hristos je kao oštrim mačem podelio ljude u dve grupe rekavši: „Ko nije sa mnom, protiv mene je.“ Oni, koji nisu ni vrući ni hladni, dakle, neutralni, Njemu su odvratni.

Teško je zamisliti hrišćanina da pod ovakvom pretnjom može biti neutralan, a dva puta teže zamisliti pravoslavnog Srbina, da može stajati po strani i bezučasno posmatrati borbu između krstonosaca i krstolomaca. Biti neutralan, nije odlika srpskog naroda. Vekovima boreći se za istinu  vere, za slobodu i za pravdu, srpski narod postao je veoma osetljiv u pogledu ove tri neophodnosti za dostojanstven život    pojedinaca i društva, tj. vere, slobode i pravde.

Ja se sećam iz detinjstva onog prvog rata između Japana i Kine. Ratoborii Japanci behu napali mirne Kineze. I Srbi su bili na strani Kineza. I mi kao mali đaci simpatisali smo Kinezima. I zar se svi mi živo ne sećamo takoreći jučerašnjega rata talijanskih fašista protiv Abisinaca? Sav srpski narod bez izuzetka, revoltirao se protiv brutalnih napadača i njihovih nečoveštava nad jednim seljačkim, hrišćanskim narodom. I tako Srbin nije mogao biti neutralan ni u jednoj borbi zla protiv dobra, ni u jednoj borbi mraka protiv svetlosti, ni na najudaljenijim krajevima sveta, a kamoli pred svojom kućom i u svojoj kući. Najmanje priliči Srbinu biti neutralan u sadašnjosti. I zaista, vrlo je malen broj neutralnih Srba u svetu. No i taj mali broj, nažalost, veoma je štetan. Štetan je po Srpstvo uopšte, a štetan je i po Ameriku i po Hrišćanstvo.

Možda je ovo poslednji Vidovdan, koji ih opominje, da se više ne kolebaju, nego da se svrstaju s braćom svojom, koja se bore i rade za trijumf vere, slobode i pravde u svetu. A vas, braćo i sestre, koji ste odavno izabrali sveti put predaka svojih, svetaca, vitezova i mučenika naših, neka Gospod Bog trostruko blagoslovi po molitvi svetoga kneza Lazara i svih kosovskih junaka! Amin!

(Čikago, 1948)
Glas javnosti/borbazaveru.com