Borba protiv ilegala sve teža: Banke idu u minus

Uprkos ogromnoj i skupoj međunarodnoj mašineriji u borbi protiv pranja novca, u svetu se godišnje zapleni tek oko tri milijarde dolara, ili 0,1 odsto ukupnih ilegalnih prihoda.

Nasuprot tome, sprovođenje važećih propisa i plaćanje kazni za učinjene propuste, svake godine košta banke i druge kompanije preko sto puta više, pa ispada da su legalna preduzeća lakša meta za regulatore, nego kriminalci.

Veliki deo bankarskih i državnih troškova za ove namene preliva se na građane, koji zbog potpuno promašenih mera trpe i najveću štetu od organizovanog kriminala, navodi se u malobrojnim istraživanjima o ovoj, kako tvrde istraživači – politički kontraverznoj temi.

Kancelarija Ujedinjenih nacija za drogu i kriminal (UNODC) procenjuje da kriminalci svih vrsta svake godine „operu“ između dva i pet odsto globalnog bruto domaćeg proizvoda.

Tokom poslednje tri decenije, države širom sveta, međunarodne organizacije i finansijske institucije izgradile su složenu regulativu za sprečavanje pranja novca (AML) i suzbijanje finansiranja terorizma (CFT), a Evropska unija je u tom cilju sprovela šest ambicioznih direktiva.

Šta su rezultati ovih napora?

Odgovor na to pitanje je jako teško naći, jer gotovo da nema istraživanja o ovoj temi, a da su potkrepljena relevantnim podacima. Retki analitičari koji raspravljaju o tome zašto se toliko priča o regulativi a tako malo o njenim učincima, sugerišu da je glavni razlog loš rezultat kada se uporede troškovi i koristi od primene važećih propisa za borbu protiv pranja novca. Samim tim, to postaje politički kontraverzna tema i „vruć krompir“ za one kojima je karijera preča od objektivnog istraživanja, navodi se u u ediciji Finansije TOP 2023/24 u izdanju magazina Biznis i finansije.

Postoje i metodološki problemi, jer obuhvatiti sve direktne i indirektne troškove koje nosi organizovana finansijska borba protiv organizovanog kriminala je maltene podjednako složen poduhvat kao i sama regulativa. Još teže je doći do pouzdanih podataka o ilegalnim tokovima novca, pa se svi takvi pokušaji svode na okvirne procene.

Razmnožavanje birokrata

Globalni sistem za sprečavanje pranja novca zasniva se na saradnji javnih institucija i privatnih kompanija na nacionalnom i međunarodnom nivou, što uključuje veliki broj aktera i poreske obveznike košta mnogo novca. Ta sredstva se usmeravaju na razvoj i održavanje stalno rastućeg broja nadzornih agencija, finansijskih obaveštajnih jedinica, međusobno povezanih centralnih registara stvarnog vlasništva, međuvladinih tela za donošenje politika, institucija za sprovođenje zakona i niza drugih organizacija za borbu protiv pranja novca. Na to treba dodati troškove složenih zakonodavnih procesa kroz koje se dogovaraju i ažuriraju AML norme, procedure i tehnički standardi.

Finansijske institucije u tom procesu imaju posebno važnu ulogu, a njihove obaveze uključuju i kompletnu dokumentaciju o klijentima, sa zadatkom da redovno izveštavaju nadležne organe o svakoj sumnjivoj osobi, preduzeću ili mogućoj mreži, kao i o svakoj sumnjivoj aktivnosti i transakciji. Kako bi ispunile stroge zahteve za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma, banke su morale da angažuju armije službenika za usklađivanje poslovanja sa važećim propisima.

OPARIĆEMO SE: Ove godine očekujemo najbolje rezultate od turizma u Srbiji

Tokom godina, troškovi za te namene su drastično porasli. Prema podacima koje iznose američki profesori Lanier Saperstein, Geoffrey Sant i Michelle Ng u studiji „Neuspeh regulative protiv pranja novca: gde su analize troškova i koristi?“, ti izdaci na globalnom nivou skočili su sa 213,9 milijardi dolara u 2020. na 274,1 milijardu dolara u 2022. godini.

Kazne za propuste u primeni propisa porasle su u istom periodu za 50 odsto, dostigavši stotine miliona dolara za najveće svetske banke.

Što više novca, to manje muzike

Autori studije navode da banke mogu biti oštro kažnjene i kada pod njihovim nadzorom nije došlo do stvarnog pranja novca.

„Regulatori preteruju kada kažnjavaju banke uprkos tome što nije došlo do krivičnog dela, samo zato što nisu zadovoljile idealne standarde koje propisuju sistemi za borbu protiv pranja novca i finansiranja terorizma“, ocenjuje se u studiji.

Američki profesori kritikuju i sve izraženiji trend da je od toga koliko je banka zaista delotvorna u borbi protiv novca sumnjivog porekla, postalo mnogo važnije pitanje koliko sredstava je uložila u usklađivanje poslovanja sa važećom regulativom u toj oblasti.

„Izgleda da zakonodavci veruju da što više banke izdvajaju novca za usklađivanje sa propisima, to će biti manje počinjenih finansijskih zločina. Ovakve tvrdnje su potpuno neutemeljene“, smatraju autori i dodaju: „Pošto ovi troškovi sve više rastu iz godine u godinu, banke ostaju bez značajnih sredstava za svoju osnovnu delatnost – davanje kredita i razvoj usluga za klijente. Iako banke deo ovih troškova prebacuju na klijente, preterano regulisanje u borbi protiv pranja novca i finansiranja terorizma je delimično odgovorno za gubitak konkurentnosti bankarskog sektora, posebno u Evropi“.

Troškovi se goje, rezultati mršavi

Finansijske institucije, u strahu od sankcija, nastoje da zatvore račune onih klijenata koje procenjuju kao visokorizične i povlače se iz sektora ili regiona u kojima pranje novca predstavlja najveću pretnju. Takve strategije „smanjivanja rizika“ su među razlozima zašto su neke od najranjivijih i najsiromašnijih društvenih grupa isključene iz globalnog finansijskog sistema, dakle upravo onaj deo populacije za koji zakonodavci tvrde da ih ovi propisi najviše štite da ne postanu žrtve organizovanog kriminala, ističu američki profesori.

Dok se troškovi u bobi protiv pranja novca ubrzano goje, rezultati su više nego mršavi, ocenjuje se u izveštaju UNODC-a, u kojem se navodi da kriminalci uspevaju da operu preko 99,8 odsto ilegalnih prihoda, „pa je sadašnje mere u borbi protiv pranja novca teško oceniti kao delotvorne“.

Do približnih procena došao je i australijski profesor prava i stručnjak za pranje novca Ronald Pol, u analizi „Da li je borba protiv pranja novca najneefikasniji politički eksperiment na svetu?“.

Najveća prijavljena plata u Srbiji prošle godine bila 1,2 mil EUR

Autor je istraživao dostupne podatke o tome koliko ovi propisi zaista štite potrošače, ulagače i celokupni finansijski sistem od finansijskog kriminala, odnosno koliko oni odvraćaju potencijalne kriminalce i koliko se ilegalnog novca otkrije i zapleni.

Žrtveni jarac običan građanin

Prema njegovim nalazima, trenutni recept za borbu protiv pranja novca pomaže vlastima da „presretnu“ oko tri milijarde dolara ili tek oko 0,1 odsto od procenjenih prihoda koje kriminalci ostvare svake godine. S druge strane, usklađivanje sa važećom regulativom u ovoj oblasti, banke i druge kompanije košta više od 300 milijardi dolara godišnje, što je preko sto puta više od iznosa vraćenih od kriminalaca. Istovremeno, regulatori izriču sve veći broj kazni za finansijske institucije i druge kompanije zbog propusta u sprovođenju propisa, a čiji iznosi mogu da premaše milijardu dolara.

„Izgleda da su za regulatore banke mnogo lakša meta nego kriminalci. Ako vlasti zaplene oko tri milijarde dolara godišnje od kriminalaca, a nameću troškove usklađivanja od preko 300 milijardi dolara i kažnjavaju kompanije s dodatnih osam milijardi dolara godišnje, razumno je zapitati se da li su prava meta zakona protiv pranja novca preduzeća koja posluju legalno, a ne ona zbog kojih su svi ovi propisi i doneti“, komentariše australijski stručnjak.

Prema njegovom mišljenju, obični građani su najveće žrtve ovako beznačajnog učinka u borbi protiv pranja novca.

„Banke svoje troškove obično prebacuju na akcionare i klijente, kroz niže dividende, više provizije, niže kamate za štediše i više kamate za kredite. Pored toga, poreski obveznici plaćaju troškove za rad brojnih institucija koje se neprekidno gomilaju u ovom sistemu, a zbog njihove očigledno promašene politike istovremeno trpe ogromnu štetu od teškog kriminala“, zaključuje australijski profesor.


Glas javnosti/N01S

SKINI APLIKACIJU