Japanci bi da ulažu u Srbiju, a šta zapravo znači sporazum o uzajamnoj zaštiti investicija?
Autor: Glas javnosti
Delegacija Srbije iz posete Japanu vraća se sa potpisanom izjavom da je dogovoren načelni sporazum o uzajamnom podsticanju i zaštiti ulaganja između dve zemlje.
Izjavu je u ime Srbije potpisala ministarka spoljne i unutrašnje trgovine Jagoda Lazarević.
Kako se navodi u saopštenju Ministarstva, pregovori su okončani i ostalo je da se završe tehničke procedure.
Iz naše delegacije stižu vesti o velikoj zainteresovanosti japanskih firmi da rade u Srbiji, što su svakako dobre vesti posebno ako imamo u vidu veliki pad priliva stranih direktnih investicija u ovoj godini u odnosu na prošlu. Za prvih šest meseci u zemlju je ušlo 1,5 milijardi SDI, što je za 40 odsto manje nego u istom periodu prethodne godine.
U Srbiji već radi nekoliko proizvodnih japanskih kompanija. Najpoznatija je investicija Nideka kod Novog Sada u fabriku elektromotora. Govorilo se o ukupnoj investiciji od 1,5 milijarde evra, ali je u prvoj fazi ona iznosila oko 250 miliona evra.
Zatim, u fabriku automobilskih guma Tojo tajrs u Inđiji je uloženo oko 380 miliona evra. Takođe u blizini Inđije je otvorena i JFE Shoji, fabrika delova za e-motore vredna oko 50 miliona evra.
Kod Šapca je Jazaki otvorio fabriku kablova za automobile. Sve su ovo investicije u poslednjih tri, četiri godine.
Još mnogo ranije, 2006. godine, Japan tobako (JTI) je kupio u privatizaciji fabriku duvana u Senti.
Japanska kompanija Majekava je 2019. godine kod Smedereva otvorila fabriku rashladnih uređaja, a u Svilajncu Panasonik proizvodi rasvetu.
Dakle, očigledno je da Srbija odgovara japanskim proizvođačima. Međutim, izgleda da sledeći talas investitora traži formalnu zaštitu.
Iako je sporazum o uzajamnoj zaštiti investicija, jasno je da je nejgov cilj zaštita japanskih ulaganja u Srbiju, pošto srpskih u Japanu nema.
Tamara Kerković Milenković, profesorka prava u međunarodnoj trgovini na Ekonomskom fakultetu u Nišu objašnjava da je načelni sporazum o investicionom sporazumu izmedju Srbije i Japana vrsta bilateralnog sporazuma o tretmanu i zašiti stranih investicija kojima ugovorne strane obezbeđuju standarde postupanja i tretmana investicija. Cilj je da se uzajamno zaštite kapital i ostvari pravna sigurnost.
„Ovi se sporazumi najčešće potpisuju između razvijenih i zemalja u razvoju u kojima je jako izražen politički rizik i njima se stvara pravni okvir ulaganja između potpisnica i preciziraju prava i obaveze obe strane“, kaže ona za Danas.
Iako je cilj ovih sporazuma stvaranje ravnoteže ulaganja, a posebno zaštita kapitala, jasno je da je to jako teško postići, posebno zbog disbalansa u izvoznom i investicionom potencijalu srpskih i japanskih preduzeća.
S obzirom na to da tekst sporazuma nije dostupan, ona ističe da načelno investicioni bilateralni ugovori između ostalog, dovode i do određenog uticaja na ponašanje države domaćina, budući da se njeno suvereno pravo da donosi zakone i propise na sopstvenoj teritoriji mora uskladiti sa obavezom da ne ugrozi interese stranih investitora.
„Strani investitor, svestan svog doprinosa lokalnoj privredi i ukupnom ekonomskom razvoju države domaćina, s pravom očekuje odgovarajuću zaštitu od potencijalne štete koja bi mogla proisteći iz postupanja države domaćina.
Da bi balans bio uspostavljen neophodno bi bilo uneti u Sporazum ugovorne klauzule o „uslovu učinka“ investicije kojima bi se obezbedile prednosti za državu domaćina , što će svakako biti Srbija, obzirom na inferioran položaj srpske domaće privrede.
Ti uslovi bi, prema njenim rečima, morali da se odnose na zajednička ulaganja-joint venture sa nacionalnim partnerima, obezbeđenje korišćenja određenog nivoa lokalnih proizvoda i usluga, ostvarenje i garantovanje „lokalne zaposlenosti“, prenos tehnologija domaćim privrednicima, garantovanje poštovanja ekoloških standarda u zemlji domaćinu, uslove o minimalnom učešću domaćeg kapitala u ukupnom kapitalu kompanije, ograničenje obima ili količine prodaje robe ili usluga na nacionalnom tržištu, izvoz određenog procenta lokalno proizvedene robe i dr.
„Ovih klauzula nema u postojećem investicionom okviru u Srbiji, pa je investiciona politika jako sumnjivih, nepoznatih i faktički loših efekata. Sporazum takođe šalje jasnu poruku da, bez postojanja ovakvog vida zaštite investitora, Srbija nije dovoljno stabilno, perspektivno i pouzdano tržište“, zaključuje ona.
Osim tzv. „grinfild“ investicija japanske firme su učestvovale i u poslovima sa državom, pa je tako Micubiši paur (Mitsubishi power) radio na odsumporavanju TENT-a, dok je japanska firma Itochu deo konzorcijuma Beočista koja upravlja deponijom i toplanom na otpad u Vinči.
Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu napominje da bi sporazum trebalo da obezebdi iste uslove našim firmama u Japanu, ako ih bude, kao i japanskim u Srbiji.
„Balkan je poznat po tome da, nekad zna da se ne poštuju uslovi ugovora. Za investitore je najvažnije da nema rizika. ovim eliminišu politički rizik, mada je običaj da svaka vlast preuzima obaveze iz međunarodnih sporazuma“, napominje Savić.
On ističe da su investicije iz Japana važne za nas zbog problema u kojima se nalazi evropska, a pre svega nemačka ekonomija.
„Nalazimo se u ludom vremenu. Trampove carine okrenule su svet naglavačke. Nemačkim kompanijama ne cvetaju ruže. S druge strane, oni dolaze ovde da bi proizvodili za evropsko tržište, pa im je verovatno i jeftinije i lakše da to rade u zemlji kandidatu, nego članici EU“, ističe on.
Prema njegovim rečima, u Srbiji je i dalje niska cena električne energije, niska cena gasa, jeftinija radna snaga, država koja ispunjava sve. „Pa gde to još ima“, kaže Savić dodajući da je dosadašnje iskustvo sa japanskim investitorima pozitivno i za njih i za nas.
Glas javnosti/D01S
Inače Srbija ima zaključenih oko 50 bilateralnih investicionih sporazuma (BIT). Ovi sporazumi se koriste između ostalog i kao osnov za arbitraže u slučaju spora između države i investitora, koji nastaju ukoliko se promene uslovi poslovanja, recimo, donošenjem nekog zakona.
SKINI APLIKACIJU
.png)
