Plata od 100.000 dinara: Je li to dovoljno za pristojan život u Srbiji?

Šta je to 100.000 dinara u današnjoj Srbiji i koliko prosečan radnik zaista zarađuje – ne u dinarima ili evrima - već u hrani, odeći, obući, mogućnostima da sebi i svojoj porodici priušti osnovni komfor nečega što smo davno poznavali kao dostojanstven život.

Ovim pitanjem bavili su se, u autorskom tekstu za Peščanik, Sarita Bradaš, istraživačica Fondacije Centra za demokratiju i Mario Reljanović, naučni saradnik na Institutu za uporedno pravo.  

„Na putu za propast, došli smo i do (očekivane) stanice u kojoj je prosečna zarada u Srbiji premašila 100.000 dinara. Iako ova psihološka granica ne znači ništa sama po sebi, nije loše da – kada je već iskorišćena kao povod vlastima za bestidno hvalisanje – nama posluži kao povod da analiziramo šta je to 100.000 dinara u današnjoj Srbiji i koliko prosečan radnik zaista zarađuje – ne u dinarima ili evrima, već u hrani, odeći, obući, mogućnostima da sebi i svojoj porodici priušti osnovni komfor nečega što smo davno poznavali kao dostojanstven život“, navode Sarita Bradaš i Mario Reljanović u autorskom tekstu za Peščanik.

Kineski Temu na srpskom tržištu: Brz uspeh kao u svetu?

Tekst prenosimo u celosti:

„Statistika dakle kaže da je prosečna zarada u Srbiji u mesecu maju 2024. godine iznosila 100.170 dinara, u neto iznosu.

Ovim proračunom obuhvaćeni su svi zaposleni (u radnom odnosu) u javnom i u privatnom sektoru, kao i radnici van radnog odnosa, preduzetnici koji sebi uplaćuju zaradu. Drugim rečima, svi oni koji dobijaju nešto što bi se moglo nazvati zaradom (platom) u najširem smislu reči.

Naravno, nisu obuhvaćeni oni koji rade na crno, jer o njihovim primanjima nema podataka. A njih ima bar oko 300-400.000 (sindikati bi rekli i mnogo više) i svi su ugroženi jer rad na crno podrazumeva da rade van svih zakonskih normi.

Koliko njih dobija zaradu na nivou minimalne, ili nižu od minimalne, možemo samo da pretpostavimo – ali se sa uračunavanjem ove kategorije radnika broj lica na minimalcu svakako bar duplira, verovatno i mnogo više od toga. Takođe, nisu uračunati i svi oni koji dobijaju nominalno veću zaradu, a onda deo u gotovini vraćaju poslodavcu. Mada, istini za volju, kada bismo uračunali njih morali bismo da uračunamo i one koji rade obrnuto – primaju minimalac na račun, a ostatak zarade na ruke („oslobođen“ poreza i doprinosa, potpuno nezakonito).

Takođe, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, prosečna „zarada“ radnika van radnog odnosa (ova lica nemaju pravo na zaradu nego na naknadu, ali to ne smeta Republičkom zavodu za statistiku da ih gura među zarade) iznosila je samo 59.873 dinara neto – gotovo dvostruko manje nego što je ukupna prosečna zarada.

Dalje, ako se pogleda struktura primanja koja je zvanično objavljena, vidi se da je samo 5,5 odsto radnika na minimalnoj zaradi – reklo bi se da je to veliki uspeh, dok ne primenimo korektivne faktore koji su prethodno opisani. 

Nema, međutim, podatka o tome koliko se radnika nalazi na zaradama koje su u visini „minimalna zarada + 20%“.

Kada bismo imali taj podatak, verovatno bi slika o onima koji imaju ekstremno niska primanja bila drugačija. Naročito kada znamo da je stara taktika poslodavaca da ne daju radnicima minimalnu zaradu (što ionako nije zakonito, šta god da kažu „nadležni državni organi“) već da minimalnu zaradu neznatno uvećaju (dinar-dva po radnom satu) i puf! – to više nije minimalna zarada.

Poseban problem je sa radnicima koji imaju primanja veća od minimalne zarade, ali je osnovna zarada minimalna – ovo je gotovo pravilo u mnogim fabrikama u Srbiji. Ostatak zarade čine uvećanja („bonusi“) za rad subotom (ili nedeljom, ili oba), prekovremeni rad, pa čuveni (divljački nezakoniti) bonus za redovne dolaske na posao i tako dalje… Bez njih, svi ovi radnici bi opet bili na minimalnoj zaradi – dakle za čistih 40 sati rada nedeljno, bez podvala, lažnih ili stvarnih uvećanja, rada šest dana u nedelji, broj radnika na minimalnoj zaradi kojima je to osnovna zarada bio bi drastično veći.

Na medijalnoj zaradi koja za mesec maj 2024. godine iznosi 77.571 dinar, nalazi se (logično) 50% radnika. Treća granica primanja postavljena je na sada već čuvenoj prosečnoj zaradi (onoj „istorijskoj“) od 100.170 dinara. Oko 20% radnika prima između 77.000 i 100.000 dinara, dok 30% radnika prima preko 100.000 dinara. To je struktura zarada koja ukazuje na činjenicu da jedna trećina najbolje plaćenih zarađuje isto koliko i dve trećine lošije plaćenih. Tanana granica između iznosa medijalne i prosečne zarade od samo 200 evra, pokazuje da najveći broj ljudi u Srbiji prima niske zarade bliske medijalnoj, pre nego što su više od prosečne.

Dalje, suprotno onome kako se Beograđani osećaju, Beograd nije Srbija. Kada se pogledaju prosečne zarade po mestu prebivališta zaposlenih, može se doći do nekoliko poražavajućih podataka:

– Zaradu veću od republičkog proseka primili su zaposleni u 18 opština/gradova, od kojih je 10 beogradskih opština.

– Zaradu manju od republičkog proseka primili su zaposleni u 149 opština/gradova.

– Zaradu manju od medijalne primili su zaposleni u 49 opština/gradova u Srbiji.

– Prosečna zarada zaposlenih koji žive u Vranjskoj Banji, Bojniku, Preševu i Crnoj Travi 2,8 puta je manja od prosečne zarade zaposlenih koji žive u Beogradu na Starom Gradu.

Računica nije dakle tako jednostavna, kako je vlast predstavlja. Zvanične statistike su svakako relevantne kao indikativne, ali se ne može reći da su precizne do kraja. Drugim rečima, postoji realna mogućnost da faktički radnici u Srbiji uopšte nisu probili tu famoznu granicu od 100.000 dinara neto zarade. Ali hajde da se pravimo da jesu i da je sa statistikom sve u najboljem redu. Šta to znači za prosečnog radnika?

Najpre da poredimo minimalnu, medijalnu i prosečnu zaradu sa minimalnom i prosečnom potrošačkom korpom i platom za život. Koliko je zarada potrebno da bi se zadovoljile potrebe prema ove tri (drastično) različite metodologije? Poređenje pokrivenosti troškova života zaradama bi izgledalo otprilike ovako:

Potrebno je dakle nešto više od dve minimalne zarade da bi se dosegla prosečna potrošačka korpa, a skoro tri minimalne ili dve medijalne, da bi ukupna primanja dosegla platu za život.

Medijalna zarada ne pokriva prosečnu potrošačku korpu.

Vlasnici stanova u plusu: Evo koliko je kvadrat u Surčinu

Kada je reč o prosečnoj zaradi ona praktično pokriva prosečnu potrošačku korpu, ali i dalje ne dobacuje do plate za život.

Pri tome, ne možemo ni na ovom mestu analizirati takozvanu „minimalnu potrošačku korpu“ a da se ne osvrnemo na apsurdnu metodologiju kako se ova računica vrši. Dobronamerna čitateljka ili čitalac (kao i autori ovog teksta) bi pomislili da je minimalna potrošačka korpa neophodni minimum za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba jednog domaćinstva. Međutim, to nažalost nije tako.

Minimalna potrošačka korpa ne predstavlja meru troškova osnovnih roba i usluga neophodnih za dostojanstven život, već je mera potrošnje 30 odsto najsiromašnijih domaćinstava u Srbiji utvrđena na osnovu strukture potrošnje ovih domaćinstava 2010. godine.

Sa druge strane, prosečna potrošačka korpa je mera potrošnje domaćinstava koja se nalaze između trećeg i osmog decila potrošnje i takođe je utvrđena na osnovu strukture potrošnje ovih domaćinstava 2010. godine.

Na ovaj način utvrđene minimalna i prosečna potrošačka korpa ne govore ništa o potrebama tročlanog domaćinstva, već o tome da siromašnima dajemo „pravo na manje“ nego prosečnima.

Šta je u korpi u Srbiji, a šta u Hrvatskoj

Količina hleba u minimalnoj potrošačkoj korpi je 22 kilograma, svežeg belog sira dva kilograma, a pilećeg mesa 2,8 kilograma. Ako količinu istih proizvoda računate prema prosečnoj potrošačkoj korpi, tročlano domaćinstvo ima „pravo“ na 24,8 kg svežeg hleba, tri kilograma belog sira i 4,5 kilograma pilećeg mesa.

Uporedimo li vrstu i količinu hrane iz naše minimalne korpe sa korpom hrane usklađenom sa nutricionističkim preporukama i prehrambenim navikama, dolazimo do zaključka koliko je zdrava naša minimalna potrošačka korpa.

Za zdravu ishranu tročlane porodice (roditelji i jedno dete) u Hrvatskoj je mesečno je neophodno 37,1 kg povrća, 35,8 kg voća, 31,8 kg/l mlečnih proizvoda i 21,8 kg mesa, ribe i jaja. U našoj minimalnoj korpi za tročlano domaćinstvo je 22,2 kg povrća, 7,3 kg voća, 18,6 kg/l mlečnih proizvoda i 10,9 kg mesa, ribe i jaja.

Dobro, reći ćete možda da je ovo otrežnjavajuće, ali krizna su vremena i nikome u Evropi ne ide baš najbolje. U tom smislu, Srbija još i dobro stoji, zar ne? Kratak odgovor bio bi – NE.

Ali da ipak malo elaboriramo.

Ako pogledamo prosečne i minimalne zarade u regionu i državama Evropske unije, dobićemo sledeću tabelu (podaci za minimalnu zaradu su u bruto iznosima za 2024. godinu, a za prosečnu zaradu u neto iznosima za 2023. godinu):

Dakle, na ovom uzorku (koji je napravljen tako da se uključe države sa kojima bismo realno mogli da se poredimo, a dodali smo Nemačku da nam pravi zazubice) samo Turska i Bugarska imaju niže prosečne zarade od Srbije, dok samo Bugarska ima nižu minimalnu zaradu.

Nije sve u visini zarade, opet čujemo skeptike kako gunđaju.

Cene svega su u navedenim zemljama značajno više, pa je zapravo kupovna moć naše dinarske plate značajno veća od onoga kako izgleda kroz jednostavno poređenje sa tim državama.

Ako i dalje niste uvereni da je „stohiljadarka“ samo broj i to ne onaj kojim bismo mogli da se pohvalimo čak i u poređenju sa državama koje navodno kaskaju za našim razvojem, onda ste vi idealan glasač SNS-a i vreme je da počnete da se bavite politikom, na opšti užas svih ostalih.

A što se tih (nas) ostalih tiče, iz svega napisanog sledi samo neminovan zaključak da smo daleko od evropskog standarda življenja čak i sa potpuno nerealnim kursom evra koji se veštački održava (ekonomisti bi bolje objasnili zašto, kao i kome to sve odgovara).

Sto hiljada dinara dakle jeste samo broj, nimalo impresivan imajući u vidu kako žive ljudi u drugim državama (kojima takođe, da se razumemo, ne ide baš najbolje).

A činjenica da mnogima (zapravo, velikoj većini od 70% radnika i njihovih porodica) u Srbiji ni ta cifra nije dostupna, može samo da znači potpuni poraz aktuelnih politika – ipak, tako nešto nećete čuti gotovo ni na jednom mediju.

Zbog toga, probajte da zavirite u svoj frižider, pa zatim pogledajte kako (mogu da) izgledaju frižideri komšija, na linkovima sa cenama i primanjima koje smo vam dali u ovom tekstu. Te frižidere, kao i naše, otvaraju u proseku vredni, radni ljudi koji nisu ništa više produktivni, niti rade duže od radnika u Srbiji (naprotiv).

Kako smo onda došli u poziciju da nam se puni glava o tome kako nikada nismo živeli bolje i da se razvijamo brže od svih?

Kako uopšte tako nešto može da nam zvuči logično?“,

Glas javnosti /N01S 

SKINI APLIKACIJU