Ranjeni dečak iz Ribnikara progovorio o košmarima: Sanja preminule drugare..
Autor: Glas javnosti
Masakr u školi na Vračaru i u okolini Mladenovca ostavio je dugoročne posledice kod ranjenih, a i godinu i po dana kasnije neki od njih strahuju od počinilaca zločina.
On je jedan od petoro preživele dece koju je pogodio školski drug Kosta Kecmanović 3. maja prošle godine, na času istorije u OŠ "Vladislav Ribnikar". Kao najmlađi masovni ubica Kecmanović je u školi ubio devetoro učenika i školskog čuvara i ranio pored vršnjaka i nastavnicu istorije koja im je držala čas.
- Video sam sve jer se čitav masakr u učionici desio pred mojim očima. Gledao sam bespomoćno Kostu kako menja šaržere i ispaljuje kišu metaka. Vrištali smo, plakali i pokušavali da ga dozovemo pameti. Upucao je nastavnicu. Niko nije znao kad će da stane i ko je sledeći. Izgledalo je kao da ne čuje ništa i da ima plan od kojeg ne sme da odustane. Krv je prštala na sve strane, padale su stolice. Savijao se sa pištoljem nišaneći da pogodi decu koja su bila pod stolovima. Ni mrtvi ga nisu pokolebali. Student koji je bio na času da uči od naše nastavnice je skočio kroz prozor- kaže dečak ranjen u masakru Koste Kecmanovića.
Trauma sa kojom se nosi, strahovoto ga remeti u svakodnevnom životu, a teže mu je time što mu je maloletni ubica bio dobar drug. Povremeno su i učili zajedno.
- Kosta je skočio preko prozora. Neka deca su uspela da pobegnu pored njega kroz vrata dok je menjao šaržere. Gledao sam ispred i oko sebe, za neke devojčice sam bio siguran da su mrtve, a nekima sam pokušao da pomognem - govori dečak, a suze mu idu same dok se seća pet ubijenih devojčica iz razreda i omiljenog druga Andrije Čikića.
Kad je izašao iz mrtvog razreda na hodnik škole, ranjeni tinejdžer je video još mrtvih na hodniku- tri devojčice i školskog čuvara. Jurnjava po hodnicima i strah da je opasnost i dalje tu, kao i da u drugim razredima ima još ubijenih nije slabio čak ni kada je video policiju i lekare.
U bolnici je ranjeni dečak doživeo dodatnu traumatizaciju, a nakon samo jednog dana desio se masakr u Mladenovcu i u bolnicu su pristizali novi ranjenici.
.jpg)
- Vozili su me u bolnicu kolima hitne pomoći, sada znam da se ne sećam svega, imam rupe u događaju, od šoka, straha za drugare i bolela me je rana. Nije mi bilo lakše na sigurnom mestu, svuda oko mene su bili ranjeni. Haos u bolnici, doktori, sestre, ranjenici. Dva masakra u dva dana. Nije se znalo ko će preživeti - ispričao je tinejdžer, sada učenik prvog razreda jedne beogradske gimnazije.
Od maskara ranjeni dečak za sebe kaže da je odrastao preko noći, ali da je strašno zabrinut za sebe i da stalno svesno ili nesvesno razmišlja o Kosti. Ni razgovori sa psiholozima ne pomažu u borbi sa košmarima.
- Sanjam da se Kosta vraća da me dokrajči. Plašim se da će da se vrati i da pobegne iz bolnice. Da hoće da me ubije. Nekada nema ni grč na licu, kao onog dana, 3. maja, a nekada se cereka. Taj strah ne mogu da suzbijem. Plačem jer mi nije jasno šta se desilo sa njim. Da li ima saradnike, koga je naučio da to uradi. Šta je gledao na internetu i da li mu je neko isprao mozak. Sanjam užasne košmare - haos, plakanje, viku, vrisku...Zbog toga ne mogu da spavam, ni da jedem, da se družim normalno, čak ni da razmišljam i da živim kao dete kakvo sam bio ranije - govori uplašeni dečak.
Poput njega, oseća se još ranjene dece i srodnika žrtava masakra u školi na Vračaru, kao i ranjeni u masakru Uroša Blažića, monstruma iz Dubone.
Glas javnosti/R01S
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
