Vladimir Beba Popović: Kompromis sa crvenim beretkama, iznuđen pogrešan potez Zorana Đinđića (131. deo)
Da li taj sukob pravi Koštunica ili ga pravi Zoran, štaviše, uz pomoć njihovih ljudi, novca, onim što su oni raspolagali, kad kažem oni, mislim prvenstveno na vojsku i na vojnu službu bezbednosti, jer oni su glavni stožer te grupe koja je bila protiv Zorana Đinđića.
Koji se sad kao nakače, akademici, crkva i ostali, oni su uspevali da taj kao sukob pretvore u sukob napada Zorana na kabinet Koštunice, jer zaboga on onako tunjav i šonjav i ono, pa gde on može da nekog napadne, a Zoran, bezobrazan, drčan, pokvaren, ja pored njega takav, ovi pored njega takvi, sve su uspeli da naprave...
Jedan od ljudi, koji je mnogo i često govorio i političkoj pozadini ubistva predsednika Vlade Srbije dr Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine bio je njegov nekadašnji bliski saradnik Vladimir Beba Popović, nekadašnji šef Biroa Vlade Srbije za komunikaciju i medije...Za feljton Glasa javnosti - "Borba protiv mafije" u nekoliko nastavaka objavićemo šta je Beba Popović, jasno i glasno govorio, slagali se ili ne s njegovim kazivanjima... Ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića nije do kraja rasvetljeno. Zbog pokušaja mnogih da zataškaju bitne događaje koji su do toga doveli, da javnosti bude prikazano da je ubijen zato što je bio kriminalac, ekipa Insajdera je u nekoliko emisija istraživala šta se zapravo i kada događalo. Jedan od najvažnijih ljudi i svedok tog perioda bio je Vladimir Beba Popović, koji je posle nekoliko meseci odbijanja ipak pristao na razgovor za Insajder
View this post on Instagram
B92: Tri meseca posle ubistva Gavrilovića dolazi do pobune JSO i taj čuveni kompromis koji je Zoran Đinđić napravio s "crvenim beretkama". Koliko je to bila pogrešna procena?
Popović: Pa, ona je bila jako pogrešna, ali i on nije tog trenutka imao drugu. Ja se tad s tom odlukom nisam slagao, ja sam bio tad protiv te odluke, ali sam se povukao zato što, ako ste protiv nečega, morate da imate predlog šta drugo. Ja predlog nisam imao, kao što niko drugi nije imao predlog. Ja mislim da greška nije, Zoranu je to tad bio iznuđen potez, ali je problem što je on tada na osnovu tog iznuđenog poteza nastavio da igra partiju.
NE PROPUSTITE
B92: Šta vam sad to znači?
Popović: Pa, to mi znači da je, bez obzira na to što je tog trenutka on bio prinuđen da postavi Bracanovića i Savića, morao da ne dozvoli da Bracanović i Savić ostanu na tom mestu još godinu i po dana.
B92: Pa, zašto su ostali toliko dugo?
Popović: Ovi su dovedeni krajem 2001. Vi imate početkom 2002. par otmica koje se dešavaju, vrlo osetljivih, u Srbiji i sad kao tu treba da ih smenjujete, a tek ste ih postavili. Imate kabinet Koštunice koji podržava Savića i Bracanovića i taman se ta situacija malo smirila i taman je javnost malo odahnula od toga kao stalnog sukoba, nije narod pravio razliku ko taj sukob pravi. Da li taj sukob pravi Koštunica ili ga pravi Zoran, štaviše, uz pomoć njihovih ljudi, novca, onim što su oni raspolagali, kad kažem oni, novca i to, mislim prvenstveno na vojsku i na vojnu službu bezbednosti, jer oni su glavni stožer te grupe koja je bila protiv Zorana Đinđića. Koji se sad kao nakače, akademici, crkva i ostali, oni su uspevali da taj kao sukob pretvore u sukob napada Zorana na kabinet Koštunice, jer zaboga on onako tunjav i šonjav i ono, pa gde on može da nekog napadne, a Zoran, bezobrazan, drčan, pokvaren, ja pored njega takav, ovi pored njega takvi, sve su uspeli da naprave. Mi smo ti, Biro služi za blaćenje Vojislava Koštunice, tog divnog i časnog čoveka i tako dalje. I vi sad, taman su oni rekli, e dobro sad, evo Andrija Savić i Bracanović, oni su divni mladići. Rade Bulatović je napisao znate čuveno pismo, pobeda patriotizma i tako dalje, i sad vi treba da ih smenite. Šta bi bilo u javnosti? Odmah bi bilo, pa normalno da ih smenjuje, hoće da vrati kriminalce da bi švercovao, da bi... Znači, hajde da sačekamo još malo. Treba vam jedna kolektivna podrška javnosti i političara koju nemate. Većina članica DOS-a u to vreme su više na strani Koštunice nego na strani Zorana Đinđića, većina. Uz stranu Zorana Đinđića je mali broj onih koji su u Vladi, uključujući neke lidere DOS-a koji su u Vladi, ali su protiv Zorana Đinđića, tipa Mileta Isakova i Nebojše Čovića. Sad vi treba da vodite rat protiv svih njih i time što treba da smenjujete jednog od tih loših ljudi. To su razlozi što se to kasnije desilo, a između ostalog i zbog toga što Zorana, nažalost, to nije toliko interesovalo. Nije ga toliko interesovalo, on se tih stvari gadio, on je smatrao da je to jedan onako od najružnijih delova u Srbiji, kod građana, u narodu, u svemu, ta služba bezbednosti, taj mentalitet i karakter naroda, i onda je bežao odatle, išao je u ekonomiju, išao u pozitivne stvari. Smatrao je da je narod zatrovan tim lošim pričama, ubistva, Gavrilović, afere i tako dalje i stalno je pokušavao da se iz toga izvuče i da on bude neko ko će ovom narodu da daje optimizam, jer je znao da je ovom narodu potreban optimizam da bi prošao tako te teške godine.
View this post on Instagram
B92: Završava se ta pobuna i Đinđić najavljuje da će 2002. biti godina borbe protiv organizovanog kriminala. Kako se priprema ta borba?
Popović: Pa, tačno. Mi smo posle pobune "crvenih beretki", gde nam je bilo potpuno jasno, i Zoranu je tad bilo potpuno jasno, mada mu je bilo jasnije relativno i ranije, ali mu je bilo potpuno jasno ko je JSO i ko je Legija. I onda smo sedeli nekoliko dana i dogovarali se oko toga šta su to potezi koji moraju da se urade da bi se policija očistila jer meni je bilo potpuno jasno posle te pobune i tad smo saznali i o pravoj ulozi Dušana Spasojevića i ko je to Dušan Spasojević, ko je Mile Luković...
B92: Kako do tad niste znali?
Popović: Pa, kažem vam da nismo znali. Prvi put smo čuli nekoliko meseci pre toga, u maju, jednostavno nismo znali zato što nas niko o tome nije obavestio.
B92: Pa, bili ste u kontaktu s Čumetom?
Popović: Pa, da, ali Čume je bio blizak s njima, ne mislite da će Čume doći da kaže, ej, da vam kažem, oni moji prijatelji su ubice. Taj kontakt koji smo mi s njim imali je bio kontakt sličan kao kontakt Jovice i sličan kao kontakt ovih mnogih, on je stalno dolazio da nam neki podatak ili neku informaciju saopšti i kaže. Mi, da se ne bi kajali što se nismo s njim videli, a možda bi to bilo važno, smo prihvatali da se s njim viđamo, ja najčešće, ne Zoran.
B92: A zašto?
Popović: Pa, da se ne bi viđao predsednik Vlade.
B92: A vi kao šef Biroa za komunikacije se viđate s Ljubišom Buhom Čumetom?
Popović: Pa, da, ali Ljubiša Buha Čume je slobodan građanin. Ljubiša Buha Čume je čovek koji je kontroverzan, za koga, kako da vam kažem, nemam nikakav problem da se s njim vidim i da dođe policija da ga uhapsi. Nikakav problem nemam.
B92: A je li to bilo u opisu vašeg posla?
Popović: Ne. Jeste, da, bilo je u opisu mog posla, kao treća crtica je bila da se viđam s vođom Surčinskog klana. Pa, naravno da nije, ali kažem vam, imate situaciju da Zoranov prijatelj ili nije važno čiji prijatelj, predsednika Vlade u zemlji, mi nismo bili normalna zemlja, viđali su se svi političari sa svima iz tog razloga da bi dobili informacije, da bismo videli informacije, mi smo se branili, nismo znali u šta smo ušli.
B92: Dobro, i koliko puta ste se vi videli s Ljubišom Buhom Čumetom?
Popović: Pa, recimo 10-15 puta.
B92: A gde ste se viđali?
Popović: Viđao sam se u periodu prelazne vlade, viđao sam se uglavnom u DOS-u, a kasnije kad sam ušao u Vladu skoro svi susreti su bili u mojoj agenciji.
B92: Ekipa Insajdera došla je do podatka koji smo objavili u jednoj od prethodnih emisija da su Legija i Spasojević pokušali da ubiju Ljubišu Buhu Čumeta čim su saznali da je stupio u kontakt s državom.
Popović: Na sam dan atentata on me je zvao, to jutro u pola osam ili već koliko je bilo, znam da je bilo jako rano kad se to dešavalo, i vrištao je preko telefona otprilike, evo, jel' čuješ pucnje, čuješ pucnje, hitno, hitno, policiju obavesti, obavesti policiju, policiju, policiju, i ja sam dobio, pošto je to bila subota i bilo jako rano, niko se nije javljao na telefon sem Sreten Lukić. Rekao sam Sretenu šta se dešava, da neko pokušava da ubije Čumeta. Sreten je blokirao taj deo, dao naredbu i tako dalje i tako dalje. I ja sam tog dana nešto kasnije, sat ili dva posle toga, dobio poziv od Nenada Milića, jer su obavešteni ministar Mihajlović, njegov zamenik Milić, Milan Obradović, i molio me da se vidimo i rekao mi je, sad je idealna prilika, pokušaj da odeš do njega kad te već zvao, znači da dovoljno ima poverenja u tebe, ako te je već pozvao i da pođeš da pokušaš da od Čumeta izvučeš te podatke.
B92: Ali zašto on ima poverenja u vas kao državnog službenika u tom trenutku? Uopšte, zašto traju ti kontakti, zašto Čume zove vas i traži zaštitu policije?
Popović: Poverenje je imao u mene, ja mislim, ako se to naziva poverenjem, samo iz dva razloga. Znao je da sam ja ogorčeni protivnik kriminala.
B92: A šta je on nego kriminalac?
Popović: Ljubiša Buha? Pa, da, ali ja vam kažem, nisam ja s Ljubišom Buhom bio drug, niti su naši kontakti bili takvi što smo se mi družili. Ja nikad s njm u životu nisam bio u kafani, ja nikad s njim u životu nisam nigde van poslovnih sastanaka bio. Priroda mog posla i priroda tih kontakata je bila da se viđam s čovekom koji je bio i s one strane zakona. Ja sam stalno vršio pritisak na njega da on prizna, da kaže, stalno sam ga ispitivao, pa ko je ovo, Čume, ko je to mogao da uradi, pa ko stoji iza ovoga. Ja sam to ispitivao i Bracanovića kad je bila otmica Milije Babovića, jednom prilikom bio je u zgradi Vlade i sedeli smo u mojoj kancelariji, čekali su prijem kod Zorana. Sedeli smo u mojoj kancelariji Nenad Milić, Milan Obradović i Bracanović i ja. I onda se on onako znojio, znojio i objašnjavao, kao neka kaseta je stigla, oni tu nešto rade, onda sam ga ja pitao, pa ko stoji iza ove otmice. On kaže, to je jedna jaka ekipa. Kažem, pa koja ekipa, ti si kao šef, upravljaš, ko je to. Ne znam, ali znam jedino da su mnogo jaki. Mi smo se smejali, mislim svima nama je to bilo onako otprilike već tad jasno, to je faza već je jasno da to ne može da uradi niko drugi osim što mogu da urade Spasojević i ti ljudi koji su s njim povezani. Tako isto i s Čumetom, međutim on je čak i tada, znači u to vreme kad se plašio da neko pokušava da ga ubije, stalno tvrdio da Spasojević, Legija, to nema nikakve veze, to su časni i tako dalje, i tako dalje, ljudi. Ja sam se tog dana s njim video nekoliko sati posle toga atentata i razgovarao s njim i rekao mu - ej, sad je zgodna prilika. Međutim, on ne, on je to vešto izbegavao i rekao, ma ne, ma kakvi, ma otkud znam ko je, ma vojska. Bilo nam je jasno da Čume ne želi da razgovara i tri dana posle toga on me je sam zvao da se vidimo...U međuvremenu je imao kontakt i s gradskim SUP-om i tako dalje i ja sam se s njim video i onda je on meni rekao - ja sam spreman da govorim, ali kad ti budem ispričao šta ti budem ispričao da budeš svestan da više ništa neće biti kao što je bilo i da je tvoj život potpuno drugačiji od ovoga što je danas. Ja sam rekao - dobro, hajde da razmislim, da se konsultujem pa ću ti se javiti. Rekao sam to Zoranu, rekao sam to Nenadu Miliću, rekao sam Milanu Obradoviću, rekao sam Mihajloviću. Čume je tada otišao negde, pobegao iz Beograda, sklonio se, nije ga bilo, ostalo je to tako da lebdi. Procena je bila ko će šta tu da uradi i nekoliko dana posle toga me je zvao Zoran da dođem kod njega u kabinet. Tu je sedeo Dušan Mihajlović i rekao mi, evo, hoće Duško nešto da ti kaže, i onda je Dušan rekao - znaš šta, mi smo sve uradili, pripremili, evo zakon, dogovorili smo se sada, ja ću to da uradim, otići ću da razgovaram s Koštunicom, sve, donosimo zakon o zaštićenom svedoku. I ne znam, desetak dana pošto se to desilo, taj atentat s njim, ja sam se s njim video, našli smo se u mojoj kancelariji, ne u Vladi nego u agenciji, i ja sam njega četiri sata slušao i on je meni četiri sata ispričao otprilike ono što se danas manje-više zna. Od Stambolića, do droge, do ubistava, do ovoga, do onoga i tako dalje i tako dalje. Ja sam sve to manje-više zapamtio ili sam zapisivao i otišao posle toga, ispričao Zoranu, ispričao Dušanu, Nenadu Miliću, Milanu Obradoviću i onda smo se dogovorili da počnemo tu akciju koja je danas manje-više već poznata, to je akcija "Svedok"..
Organizovao sam dva sastanka njega i ljudi iz policije, ja sam bio posrednik. I jedan od tih je bio to njegovo prvo svedočenje koje se dešavalo negde u oktobru 2001, kraj septembra, početak oktobra 2002, kada smo se on i ja nešto našli, on je bio tad u Bosni, krio se po Bosni, Hrvatskoj i ne znam već gde, i onda smo se našli negde na auto-putu i ja sam ga svojim automobilom odvezao do UBPOK-a i predao ga tamo načelniku Karleuši. I bio je dogovor da on tad treba da preda sva ta neka dokumenta, mislim sve te dokaze kako bi protiv ovih bio pokrenut proces. Tamo je i spavao, međutim, dva dana posle toga su me zvali da ponovo odem gore jer je ispao problem, hoće da ode. On je tu bio na dobrovoljnoj bazi, znači nije postojao nikakav zakonski osnov da biste njega mogli tamo da držite, i on je rekao - neće više da sedi, hoće da ode, hoće da ode, hoće da ode. I onda su me zvali da ja odem tamo da probam da vidim o čemu se radi. Ja sam došao, on je bio besan jer ga je Karleuša tajno snimao nekom kamerom ispod stola dok je tu on nešto pričao. On je to video, poludeo, onda je rekao više neće da razgovara, onda su ovi bili besni jer ništa nije rekao. Uglavnom, to je neuspešno završeno i on se spakovao i otišao za Bugarsku ili Kosovo, ne znam gde već. Nismo se čuli skoro sve do incidenta nekog koji je bio u januaru i dešavao se u Turskoj, dok je on bio u Turskoj.
B92: A taj incident je bio upad u ambasadu?
Popović: Da, jeste, to je bio njegov upad u našu ambasadu u Ankari, jer su ljudi Dušana Spasojevića, plaćenici, neki muslimani, zaboravio sam im imena kako se već zovu, ga pronašli, on se krio u Istambulu. I onda su ga oni našli negde u nekoj kući gde je on bio, i on je skočio ne znam sa nekog sprata, već ne znam sa kog je sprata skočio, ušao u kola i vozio je kolima bez prekida od Istambula do Ankare, ne znam koliko je to hiljada kilometara. I onda je uleteo u ambasadu, to je bilo par dana pred dolazak ministra Svilanovića u posetu Turskoj, i ambasador jadan nije znao šta da radi i onda je zvao predsednika Vlade Zorana Đinđića da pita o čemu se radi. I onda sam ja s njim tad telefonom razgovarao i on je tražio obećanje i garanciju da ćemo mi nešto s njim da uradimo, da ćemo da ga zaštitimo i onda sam ja tad iskoristio tu priliku koju mi je stalno i ministar Mihajlović i drugi nudili da mu kažem - ej, dobićeš zaštitu, dobićeš sve, ali jesi li spreman da daš dokaze za njih. Onda sam rekao, ej, uradićemo sve što možemo, ali moraš razumeti, mi ne možemo ako nemamo dovoljno dokaza, i on je rekao, ne, ne, evo sad ću sigurno. Je li donet zakon, mislim da je donet zakon tada već bio ili je bilo pitanje dana kada će biti donet, i onda je rekao hoću i tad sam se čuo telefonom s njim.
B92: To se dešava znači neposredno pre ubistva?
Popović: To se dešava dva meseca pre ubistva Zorana Đinđića.
B92: Ti pregoviri s Čumetom su trajali dosta dugo, vi ste malopre rekli da je odbijao da bude svedok i da ispriča sve. Zašto on nije uhapšen tada?
Popović: Iz kog razloga?
B92: Pa, recimo, objavljena je bela knjiga u kojoj je on naveden kao vođa, šef Surčinskog klana.
Popović: Da vam kažem, u beloj knjizi je objavljeno negde oko 2.000 imena i vi ne možete da hapsite i privodite ljude zbog toga što je neko negde napisao da su neki ljudi kriminalci. Kao što znate, hapšenje se dešava na osnovu nekih dokaza.
B92: Pa, dobro, mogli ste da nađete neke dokaze, ako je čovek bio šef Surčinskog klana...
Popović: Da vam kažem, imali biste razloga da mi postavljate ta pitanja da su uhapšeni neki drugi ljudi iz te bele knjige, pa da onda ispadne da nije uhapšen Ljubiša Buha jer je, eto, bio naš prijatelj. Nije uhapšen niko iz bele knjige, ne Ljubiša Buha, nego niko ni iz jednog grada.
B92: Dobro, ali ta bela knjiga je poslužila kasnije u akciji Sablja.
Popović: Nije tačno. Bela knjiga je bila jedan apsolutni promašaj Ministarstva policije u to vreme. Ako se sećate, Zoran je na skupu DOS-a u Jagodini ustao i otprilike na neki način napao ministra Mihajlovića i policiju upravo zbog bele knjige, zato što je rekao - to je potpuno besmisleno da postoji, da policija izda knjigu u kojoj piše da su ti i ti ljudi kriminalci, da se bave kriminalom, a da su oni svi na slobodi. Vi ste imali s jedne strane to kao papir, a onda kad pitate ministra ili te ljude, pa, čekaj, što ti ljudi nisu u zatvoru, kao ovo što vi pitate mene, oni vam kažu - pa, mi nemamo dokaza.To je samo rekla-kazala. Zna se da je Čume prodavao drogu ili trgovinu automobila, zna se, a jel' imaš neki dokaz za to, nemam, na osnovu čega si to napisao, pa naši operativci na terenu su saznali. Znači, nije uhapšen on niti bilo ko drugi, ne iz razloga što je neko nekoga štitio...
(Mala digresija: Bio sam na sastanku Dušana Mihajlovića i drugih čelnika DOS sa glavnim urednicima BGD medija. Mislim da je bio u Klubu poslanika, kad su nam podelili "belu knjigu" - da je koristimo! Onda sam pitao Dušana Mihajlovića - :"Dule, zašto Ministarstvo policije samo ne objavi knjigu?" Usledio je "lakonski odgovor" prvog čoveka srpske policije - "Ne možemo, jer pomenuti u knjizi mogu da nas tuže!!
Odneo sam "belu knjigu u redakciju "Svedok", prelistao je, stavio u neku fioku, sad je verovatno tamo, i ni slova iu nje nisam objavio u "Svedoku". Neki urednici bili su "hrabriji od mene" objavili neke delove i stigli na sud, a te redakcije su plaćale "narušeni ugled" nekih od pomenutih...!)...
Asvaltiranje Srbije
B92: Da li je Ljubiša Buha Čume bio zaštićen?
Popović: Nije bio zaštićen.
B92: Da li je Vlada Zorana Đinđića ponudila u jednom trenutku njemu da legalizuje svoj novac i bavi se državnim poslom, asfaltiranja puteva?
Popović: Pa, nije ponudila ni njemu, ni bilo kom drugom, niti je to mogla da uradi, niti za to postoji potreba.
B92: Kako ne postoji potreba? To je jedan veliki državni posao.
Popović: Šta je državni posao?
B92: Asfaltiranje puteva. I da li neko ko se u beloj knjizi vodi kao šef Surčinskog klana može da se bavi tako velikim biznisom bez prećutnog odobrenja ili bilo kakvog odobrenja Vlade Srbije?
Popović: Evo, sad ću vam reći. Ljubiša Buha je čovek koji je kupio neke mašine za asfaltiranje.
B92: Nisu neke...
Popović: Sačekajte da završim. Nije kupio od Zorana Đinđića, niti je za kupovinu tih mašina bilo potrebno da dozvolu da Vlada Zorana Đinđića. Otišao je u Nemačku i kupio ih je u Nemačkoj. Da li mislite da mu je na osnovu zakona ove države bilo potrebno da pita Vladu da li može da kupi te mašine? Nije. Da li mislite da mu je trebala dozvola Zorana Đinđića da kupi te mašine? Nije.
B92: Pa, ne da kupi mašine, ali da asfaltira puteve u zemlji Srbiji sigurno je da je morala da bude potrebna nekakva dozvola.
Popović: Ako me već pitate da li je Ljubiša Buha imao neku vezu u dobijanju poslova, ja ću vam reći - da, imao je vezu, ali ta veza nije bio niko iz Vlade, nego je bio Milutin Mrkonjić, koji je bio u njegovoj firmi godinu dana. Čovek koji je prethodno 5 godina ili ne znam koliko godina se bavio asfaltiranjima u Srbiji. Koga je Zoran Đinđić znao iz asfaltiranja poslova u Srbiji? Ili bilo ko od nas od lidera iz DOS-a? Niko, i to je priča koja postoji, Zoran je rekao - dobro, taj kapital koji ste zaradili baveći se kriminalom, u redu, nema problema s tim kapitalom, samo sad više nemojte da se bavite kriminalom, a ja ću vam dati dozvolu da taj kapital možete da ubacite u legalne poslove. Pa, zašto bi vi pitali predsednika Vlade? Ko je pitao ikoga, jel' vi mislite da je Ljubiša Buha jedini koji je za vreme Miloševića u prethodnih 10 godina zaradio milione na crno? Kriminalom, švercom, otmicama, ne znam čime. Pa, pogledajte Dedinje, na Dedinju imate 500 kuća, svaka vredi 4-5 miliona evra. Za koliko vi znate ljudi da su sumnjivog kapitala došli tamo? Za Kariće i za koga još? Ni za koga više. Pa, čijih je to 400 kuća? Ko su ti ljudi? Jesu to ljudi koji su imali pod Miloševićem 5.000 evra, maraka mesečno platu, pa su to zaradili? Ne, to su ljudi koji su takođe taj novac zaradili na sumnjiv način. Niko o njima ne priča, niti je iko za njih trebao dozvolu od Zorana Đinđića da bi kupio bilo koji posao.
Vi pričate kao da ste iz Švedske...
B92: Dobro, vi sad pričate stvarno kao da ste iz Švedske, najmanje. Znači, žive u zemlji Srbiji, došlo je do promene vlasti. Ispričali ste sve, od kog trenutka Zoran Đinđić poznaje Čumeta, on je šef Surčinskog klana ili bar čovek iz podzemlja, zbog toga održavate konakte s njim sve vreme i sad taj neko uzme da se bavi asfaltiranjem puteva u Srbiji. Znači, možda mu nije potrebna pismena dozvola Vlade Srbije, ali mora da to bude odlučeno na nivou države.
Popović: Nije tačno, ja lepo kažem to uopšte nije tačno. Kakva, na kom nivou države da se odluči? Znači, Zoran Đinđić je čuo da Čume ima mašine i da se bavi asfaltiranjem kad se to pojavilo u javnosti. Tad je to čuo prvi put. Jer, kažem vam, čovek je, odakle Čumetu novac, čiji je to novac, kako je on te mašine kupio, gde ih je kupio, zašto, kako ih je uvezao, da li ih je uvezao, na koji se konkurs javio, nije se javio.
B92: Pa, što niste ispitali to?
Popović: Ko da ispita?
B92: Pa, Vlada Srbije.
Popović: Pa, ne, ali postoje, kako da vam kažem, pa postoje insititucije koje se time bave. Ako me pitate da li bi sa nekog etičkog gledišta razmišljao o tome da ali je to Čume trebao da radi ili nije trebao da radi, verovatno nije trebao da radi to Čume, to je verovatno trebao da radi neki lekar koji je nastradao u 10 godina Miloševićeve vladavine i umesto da je postao jako bogat, on je bio jako siromašan, i trebalo je dati njemu malo da on podigne mašine na lizing i njemu omogućiti da dotera mašinu koja košta....
B92: Ali ko mu je dao pravo?
Popović: Niko mu nije dao pravo. To je jedna od podmetačina, da Zoran ima veze s tim, kao što ću vam reći jedan primer koji sad možete da vidite, da ustanovite da je to klasična podmetačina i da to rade upravo oni koji su imali nameru da dokažu da je Zoran Đinđić kriminalac. Setite se imena Predraga Rankovića Peconija, vezivan je za Zorana Đinđića, vezivan je da je deo Surčinskog klana, vezivan je da je prijatelj Zorana Đinđića, koga Zoran Đinđić nikad u životu video nije, nikad, ni ja, mislim da niko iz Vlade njega nikad u životu nije video, niti iko od nas iz Zoranovog okruženja. Ali je zbog toga što je on valjda iz Surčina, pričalo se za njega da je on deo, da trpi zaštitu Vlade. I tokom akcije Sablja, prva stvar koju je DSS i Vojislav Koštunica postavili pitanje da li su uhapšeni Peconi i Limun, da li su uhapšeni, da li su uhapšeni. I onda su oni bili uhapšeni u sklopu te akcije, upravo zbog ove priče, bela knjiga kriminala, oni se tu pominju i tako dalje. I onda su posle ne znam koliko vremena, 15 dana ili tako nešto, pušteni jer nije bilo nikakvih dokaza. Nemate dokaza, nemaju veze sa ubistvom Zoranovim, nemate dokaze...,nije platio porez, jeste platio porez i pušteni su. Bakarec, Maršićanin, svaki dan pisma javnosti srpskoj, zašto je Peconi pušten iz zatvora, ko štiti Peconija, ko su ti interesi i tako dalje, i tako dalje i to se završilo. Evo, pogledajte šta se danas dešava. Ta ista osoba, Peconi podiže fabriku u Inđiji koja ima 5 miliona kvadratnih metara, na 300 hektara, zapošljava 50 ljudi, proizvodi cigarete. Prilog na dnevniku državne televizije traje 10 minuta, o istom tom čoveku. I sad ja postavljam pitanje, o čemu se tu radi? Jel' Peconi kriminalac? Pa je nekad bio s nama, pa je sad s Koštuničinom vladom, oni ga šite ili Peconi, bio je kriminalac kad je bio s nama, a sad je uspešan biznismen kad je Koštunica na vlasti. Ili nije bio ni tada, ali je bilo zgodno da se kaže da jeste, jer je to Koštuničina omiljena, ima nadimak, ima priču, Surčin i tako dalje. To je ista priča i s Čumetom i njegovim mašinama i sa asfaltiranjem puteva, to je podmetačina vojne službe bezbednosti.
B92: Popović kaže da je Ljubiša Buha Čume bio jedina karika za koju je Vlada Srbije mogla da se uhvati kako bi se uspešno obračunala s kriminalom i kako bi Srbiju izvukla iz blata. Zbog Ljubiše Buhe su nas optužili da sarađujemo s kriminalcima, a on je bio jedini način da se s njima obračunamo. Danas, kada se ispostavilo da je svedok-saradnik koji je otkrio bitne informacije, jasno je svakom normalnom čoveku zbog čega je i šta je sve morala da radi Vlada Zorana Đinđića, kaže jedan od njegovih najbližih saradnika, Vladimir Popović.
Popović: Kad sam ja rekao - Zorane, time što si se bavio samo ekonomijom i što si samo hteo pozitivne teme, Pariski klub, Londonski klub, dobili kredit, nismo dobili kredit, Đelić, Pitić i tako dalje, to je super i divno, ali ti od toga nikakve koristi nemaš, nikakve, tu korist imaju oni. Oni su popularni, to su ministri Vlade koji su popularni, guverner je popularan, G17 je popularan, a ti si nepopularan - zašto, zato što tebe vezuju za kriminal, a ti se kriminalom ne baviš. I on je meni tada rekao, pa, kao možda si u pravu, možda sam ja pogrešio, možda je bio izbor da je bolje da sam se godinu dana bavio tim, kao to rešenje, Milošević, policija i tako dalje, nego baviću se time u 2002. I tad smo i doneli odluku da, kao šta da uradimo, šta da uradimo i rekli, hajde da postavimo, hajde da prvo ti imaš svog čoveka. Nije normalno, ti si predsednik Vlade, ti si najodgovorniji za sve, a ti u policiji nemaš nikoga. Zoran Đinđić u policiji do novembra ili do decembra 2001. nije imao nijednu jedinu osobu, ne svoju da je postavio, nego da je imao s njom bilo kakav kontakt, nikoga. I onda smo rekli, kao to nije normalno, nije normalno da nam beogradski SUP i beogradsku policiju mi nemamo nekog čoveka za koga možemo da garantujemo da je to čovek koji će da se suprotstavi kriminalu, pošto je kriminal u Srbiji, kriminal u Beogradu. I tad smo doneli odluke da se postave Milić i Obradović i tad je krenula, ako se sećate, od Koštunice, od države priča - na šta to liči, zloupotreba policije, kako to može, da se postavlja šef kabineta, pri čemu je Nenad Milić bio policajac. Ako se sećate, to je tad tako izgledalo. A pogledajte kako danas izgleda kada je Koštunica premijer.
Dejan Bagzi Milenković
Popović: Ono što je zanimljivo za slučaj Bagzi to je da sam ja jedan od svedoka zašto je protiv Bagzija podneta samo krivična prijava za neovlašćeno, ne znam šta, nešto neovlašćeno, saobraćajna dozvola i tako dalje, a ne atentat, a svedok sam tako što sam posle toga, neposredno pošto smo saznali za slučaj Bagzija, Zoran, Janjušević i ja otišli do Dušana Mihajlovića u kabinet i bili kod njega u kabinetu, tu je onda posle toga došao Nenad Milić, stigli su i ostali ljudi iz policije i pojavio se i republički tužilac Siniša Simić, kojem smo mi naredna tri sata pokušavali da objasnimo i kažemo da treba da se podnese krivična prijava protiv Dejana Milenkovića za pokušaj ubistva Zorana Đinđića, jer smo mi znali šta oni rade. Mislim, akcija pripremanja hapšenja Zemunskog klana traje par meseci duže, i mi i oni znamo da se priprema dan konačnog obračuna...
Popović: I u tih nekoliko sati rasprave sa Simićem, gde je on onako otprilike, pa ne znam, šta će reći javnost, čekaj da vidim, pa čekajte, već znate ono, Vida, Škero, Lepa, oni kao pravosuđe nezavisno, nemojte kao tako, i tako dalje. U međuvremenu se tu dešavao još jedan tehnički problem što obezbeđenje Zorana Đinđića, jedan deo obezbeđenja je otišao sa Zoranom Đinđićem u Banjaluku, drugi deo obezbeđenja nije došao u policiju da da izjave, a bez izjava ne možete da imate povod da biste mogli da okarakterišete to kao pokušaj ubistva jer mora da se dokaže da je on to radio s namerom, da hoće da ubije premijera. Jednom je stizao nameštaj, vozaču je stizao nameštaj, pa nije mogao da dođe, morao je da istovaruje nameštaj, jedan drugi nije smeo dok ne dođe Veruović, pošto je Veruović bio tamo njima šef i tako dalje, i tako dalje. I onda se dešava nesrećni jedan peh, da Zorana Đinđića neko u Banjaluci pita kao šta može da kaže oko toga, a on, pošto je već stvorena u javnosti atmosfera da otprilike - pa što se Zoran Đinđić plaši da neko hoće da ga ubije, što se ne plaši Koštunica, pa, čekaj, hoće da ga ubije zato što je kriminalac, kao kako Koštunicu niko ne ubije. Onako kao, što njega neko hoće da ubije, i sad da ne bi bila ta priča oko atentata, jer je to stalno bilo, sećate se, stalno su s vremena na vreme puštane te, to upravo rade isti, vojna služba bezbednosti i ti krugovi, samo se pusti trač po gradu - jao, Zoran ranjen, da li je Zoran ubijen, jao, stiglo iz italijanske ambasade da li je Zoran ubijen ili nije. To se desilo 20 puta otkad je Zoran postao predsednik Vlade, to sve rade isti ljudi, da bi se stvarala ta atmosfera. Onda u novinama imate tekstove - Zoran kriminalac, čega se toliko plaši, što ima toliko telohranitelja, što toliko automobila i tako dalje. I onda, Zoran, jadan, u tome kao da ne bude sad opet priča hoće neko da ga ubije, on kaže onu njegovu čuvenu rečenicu - ma, kakvi, ko da me ubije, neko je hteo da me vozi. Kako su to čuli, od Siniše Simića do svih, pa čak i Mihajlović, pa, dobro sad, ako premijer kaže da je to tako, nemoj sad mi da tu kao nešto insistiramo na tome. Mada je tad, tog trenutka bilo potpuno jasno o čemu se radi, jer je samo na osnovu listinga telefona koji smo tog trenutka imali, jer tog trenutka je bilo listinga telefona, nije bilo razgovora tih koje je Bagzi obavljao, bilo je jasno da u trenutku kad je Zoran Đinđić krenuo od kuće poslat je SMS Bagziju, onda je Bagzi poslao sledeći SMS, a onda su vrlo brzo ljudi koji su radili u gradskom centru na tehnici ustanovili da je Zoran Đinđić praćen, da je koncentracija bila kod hale Limes itd. Međutim, to vam je najbolji primer i najbolji dokaz kako je i pod kojim teretom je predsednik Vlade Zoran Đinđić živeo. Da čak u vreme kad ste potpuno sigurni da je nad njim bio atentat, vi to ne smete da iznosite u javnost, kad je javnost i javno mnjenje bilo potpuno poprimila tu priču koju je vojna služba bezbednosti, određene retrogradne snage iz Miloševićevog režima, tih prethodnih tri godine pričala o Zoranu Đinđiću, da je Zoran Đinđić i njegovo okruženje kriminalci.
B92: Premijer Srbije Zoran Đinđić ubijen je 12. marta 2003. U sledećoj emisiji Insajder Vladimir Popović otkriva mnoge nepoznate detalje o akciji Sablja, vanrednom stanju, ulozi Službe državne bezbednosti, vojne službe i stranih obaveštajnih službi. Čućete i objašnjenje zašto nije ispitana politička pozadina ubistva premijera Srbije...
Glas javnosti - Vladan Dinić
SKINI APLIKACIJU
