Aleksandar Dugin: Mi smo raskinuli sa Zapadom, ideologija nužno funkcioniše u okviru tandema prijatelj-neprijatelj

Zapad je ideologija. U punom smislu te reči.

Ideologija je slika realnosti koja se na sve načine i pomoću svih tehničkih i psiholoških sredstava totalitarno nameće masi.

Liberalizam je danas samo i isključivo ideologija Zapada. Globalizacija jeste globalno širenje liberalizma po celom čovečanstvu, a onaj ko se s tim ne slaže, taj biva uništen.
Pre ili kasnije, na ovaj ili onaj način, ali bukvalno – biva uništen. Takvi su zakoni ideologije. Svejedno koje. Ideologija nužno funkcioniše u okviru tandema prijatelj–neprijatelj.

Protivnici liberalizma su tuđinci, tj. neprijatelji

Za liberale liberali i pristalice liberalnog Zapada su svoji, tj. prijatelji. Protivnici liberalizma su tuđinci, tj. neprijatelji. Tuđince treba ili prevaspitati (preobraziti u svoje) ili uništiti.

Bžežinski mi je 2005. godine poklonio svoju knjigu «The Choice: Global Domination or Global Leadership. New York: Basic Books, 2004» sa posvetom: „Duginu sa željom da promeni svoje stavove u potpuno suprotne”. Evo najsvetlijeg primera ideološkog mišljenja. Ako misliš drugačije od nas, ili menjaj način razmišljanja (života, ponašanje, vrednosti) ili nestani.

Rusija se zaklela Zapadu kao ideologiji devedesetih godina i do samog kraja u nekom smislu je bila verna toj zakletvi. Ali, već krajem devedesetih, postalo je jasno da taj put vodi Rusiju u propast. Zapad je zahtevao sve veće i veće ustupke. Ne samo dalju liberalizaciju, nego i rušenje same Ruske Federacije, sa paralelnim prenošenjem zona, koje su se oslobodile ruskog uticaja, pod direktnu kontrolu NATO-a i Zapada.

Kada je Putin postao predsednik, nekako se suprotstavio tom vojno-strateškom delu zakletve koju su reformatori dali Zapadu devedesetih. Isprva prilično bojažljivo: prihvatamo liberalizam, ali da sačuvamo kontrolu nad svojim teritorijama. Taj kompromis je bio aktuelan neko vreme. Ali, Zapad je počeo sa pritiscima, a Putin je sve više i više ostao tvrd u svojoj posvećenosti suverenitetu. Situacija se zagrevala. Kao deo Zapada, Rusija je delila sa njim liberalnu ideologiju, ali je očajnički pokušavala da ga kombinuje sa suverenitetom.

Otuda suverena demokratija, protivrečan i ne previše zasnovan, ali tačan termin. Upravo to je htela Rusija – da bude deo globalnog Zapada, ali njegov suvereni deo. To je bio kompromis koji se polako kao magla razilazio tokom poslednje 22 godine.

Ideologija Zapada je ostala beskompromisna: onaj ko prihvati liberalizam, mora da se potčinjava Zapadu. U svemu. „Suvereni” i „demokratski” su oni koje Zapad smatra takvim. A, znači, oni već nisu suvereni jer zavise od spoljnjeg priznanja i ne mogu biti nezavisni, niti da slobodno upravljaju svojom sudbinom i svojom politikom. Sa demokratijom je još komplikovanije, jer sam Zapad postaje sve više i više totalitaran i nedemokratski, ostajući pritom liberalan (u suštini, reč je o svetskoj kapitalističkoj oligarhiji koja vlada na tržištu kojim sve više upravljaju monopolisti).

Rusija je odbila Zapad kao Ideju, ili Zapad je isključio Rusiju iz svojih globalnih mreža
Rusija se tek sada konačno otcepila od Zapada i njegove ideologije.
Do poslednjeg trenutka Putin se trudio da sačuva vezu sa globalnim (liberalnim) svetom, njegovom ideologijom, njegovim tehnologijama, njegovim protokolima i algoritmima, njegovim pravilima i principima. Struna se sve više zatezala, ali sada se otkinula.


Rusija je odbila Zapad kao Ideju. Može se reći i na drugačiji način: Zapad je isključio Rusiju iz svojih globalnih mreža. Ovo je potpuno nova situacija, i za Rusiju i za Zapad. Štaviše, i pod Carstvom i pod komunistima nešto nas je povezivalo sa Zapadom: u prvom slučaju evrocentrična elita, a u drugom – marksistička (zapadna) ideologija i zajednički koreni sa evropskim Prosvetiteljstvom. Danas Rusija suštinski raskida sa Zapadom. Odbacujući ga kao ideologiju, nalazimo se u potpuno novim uslovima. To je bez presedana. Ovde možemo skicirati dve faze naše ideološke samosvesti i formiranja naše civilizacijski pozicije:


Prvo, Rusija će pokušati da gurne logiku suverenog liberalizma do krajnjih granica. Dakle, mi čuvamo sve atribute zapadne ideologije, ali će njihovo tumačenje biti specifično – rusko i suvereno. Stoga u vojnoj operaciji u Ukrajini delimično ponavljamo scenario samog Zapada: preventivna ofanziva, otkrivanje zabranjenog oružja, podmukli planovi neprijatelja da organizuje invaziju, činjenice genocida i zlonamernog nasilja nad civilnim stanovništvom, humanitarna katastrofa itd. Za sve smo čuli u Iraku, Avganistanu, Siriji itd. od samih Amerikanaca.
Danas u slučaju Ukrajine Zapad o tome ima potpuno suprotan stav, koji pokušavamo da ignorišemo i da insistiramo na svome. Kako sam Zapad kaže: mi smo konačna istina, ko je protiv taj je „terorista” i mi ćemo ga izbrisati (cancel) i isključiti (disconnect), mi sada isto to proglašavamo kao odgovor: mi smo konačna istina, ko je protiv, taj je „terorista”, a mi ćemo ga „demilitarizovati” i „denacifikovati”. Ovo je odraz u ogledalu samog Zapada i njegovog načina ponašanja kao jedinog suverenog pola. A mi kažemo da postoji još jedan pol, koji sebi može da priušti istu liniju ponašanja. Vi možete, i mi možemo. Ako u tome možemo da istrajemo (a verujem da možemo), onda ćemo potpuno povratiti multipolarni svetski poredak i svoj status suverenog nezavisnog pola u njemu. Ali, već u toku ove, daleko od završene borbe, postaće jasno da se na dugi, pa čak i srednjoročni rok nećemo moći odupreti Zapadu i njegovoj ideologiji na osnovu sopstvenih principa, pravila i vrednosti, samo sa drugim centrom. Tu se završava prva faza.

Nepovratan raskid Rusije
Druga faza će se sastojati u tome da ćemo, ušavši u direktan i težak sukob sa Zapadom, jednostavno morati da iznesemo alternativnu ideologiju. Svoju Ideju. Jasno je šta mi odbijamo, ali šta tvrdimo – uopšte nije jasno. A svet sada očekuje od nas taj pozitivni program. Pritom dovoljno razumljiv. Protiv koga mi zapravo vodimo vojnu operaciju? Kažemo „protiv nacizma”. Neubedljivo, nedovoljno, nejasno. Zapad vrišti mnogo glasnije i upornije. Oni kažu Rusi su napali Ukrajince i Rusi su agresori, a Ukrajinci žrtve. Spolja to izgleda upravo ovako, jer zapadna propaganda nije primetila i ne primećuje (i najvažnije: neće primetiti!) ukrajinski nacizam.
Na sve naše argumente odgovaraće okeanom lažiranja i dezinformacija. Naravno, pobednicima se ne sudi, a posle pobede pružaćemo dokaze dugo i mukotrpno. Ali sve to neće biti moćno, ako otvoreno ne odgovorimo na glavno pitanje: zarad čega, u globalnoj perspektivi, zapravo radimo to što radimo? I ovde moramo formulisati Ideju. Ona jednostavno ne može više biti liberalna, u njoj ne može da se ponavlja odraz Zapada, sada samo u ime Rusije. Ne možemo reći: mi smo „pravi Zapad” i „pravi liberalizam”, a Zapad nije Zapad, a njegov „liberalizam” je zapravo „fašizam”. Vidite i sami koliko ovo zvuči neuverljivo. U ovo niko neće poverovati čak u Rusiji, a kamoli van nje. Ovde moramo reći nešto novo. Potpuno novo i razumljivo kako nama samima – Rusima, Ukrajincima, Belorusima i našoj braći u Evroaziji, tako i svima ostalima. Od nas se očekuju Reči. Možda će druga faza našeg ideološkog samoopredeljenja, koja je zamišljena da okonča naš raskid sa Zapadom i njegovom ideologijom, nastupiti brže nego što se čini. Iskreno govoreći, ovo je potrebno danas, sada. Od toga zavisi da li će nas razumeti i podržati oni koji su u principu spremni na to.
Treba shvatiti fundamentalnu činjenicu: mi smo raskinuli sa Zapadom i liberalizmom ozbiljno i na duge staze. Sada je to nepovratno. I, ili ćemo izgraditi drugačiji svet i novi svetski poredak unutar i izvan naših granica, ili… – pogodite sami.
Ovde ne želim da pogoršavam situaciju koja već objektivno otvoreno nosi apokaliptička obeležja.
Aleksandar Dugin
Prevod s ruskog: Mila Matić
portal izmedjusnaijave