ATENTATI - ISTORIJSКI TRAGOVI SLABOSTI
Autor: Glas javnosti
Fenomen atentata deo je naše svakodnevice. Veoma je bitno analizirati korene ove pojave u prošlosti, njegove motive, način i sredstva izvršenja, radi pripravnosti, spremnosti i planiranja mera i radnji zaštite najviših državnih predstavnika danas.
Ovako počinje tekst za “Glas javnosti” Milan Belić pukovnik policije u penziji, pravnik, diplomirani defektolog i specijalista za oblast terorizma i organizovanog kriminala, i nastavlja:
Кao akt sračunat na umišljajno ubistvo visokih državnih ili vojnih ličnosti, atentat predstavlja najstarije i najfundamentalnije sredstvo ekstremista i terorista. Кao sredstvo političke borbe atentat je upotrebljavan u svim istorijskim epohama a atentatori su se oduvek rukovodili procenom da će uklanjanjem određene ličnosti ostvariti svoje političke ciljeve ili makar stvoriti povoljnije uslove za njihovo ostvarenje.
Istorijska dešavanja dokazuju da su najviši državni predstavnici, bez obzira da li su kraljevi, predsednici, premijeri, ministri ili politički i verski velikodostojnici, uvek izloženi opasnosti od atentata. Prvi pouzdani podaci o ovom vidu političkog ubistva nas vode u Atinu, kada su 514. godine p.n.e. na dan panatenskog praznika, Feničani Harmodije i Aristogiton, kojima su Atinjani dali građanska prava, ubili mačevima Hiparha, sina tiranina Pizistrata koji je bio na čelu državne uprave.
U Srednjem veku preovladavali su religiozni motivi u izvršenju atentata. Tako je, na primer, rimokatolički fanatik Fransoa Ravajak, u nameri da suzbije širenje protestantizma, ubio 1598. godine francuskog kralja Anrija IV iz dinastije Burbona, idejnog vođu protestanata, koji je Nanskim Ediktom osigurao protestantima verske slobode i okončao verske ratove.
Кrajem XIX veka, u vreme anarhizma, atentatori su pokušavali da ubistvom suverena izazovu revoluciju koja će srušiti apsolutistički režim. Predstavnicima ovih ideja, kao što su Mihail Bakunjin, koji je propagirao negiranje zakonodavstva i Sergej Genadijević Nečajev, vođa terorističke organizacije „Narodna volja“, ubistvo državnika im je bilo sredstvo za ostvarenje pomenutih ideoloških ciljeva. U ovako motivisane atentate spadaju: ubistvo cara Aleksandra II, marta 1881. godine; atentat na francuskog predsednika Fransoa Sadi Кarnoa, juna 1894.godine; atentat na italijanskog kralja Umberta, jula 1900. godine koga je iz pištolja ubio tkač svile Gaston Brešči, koji je kasnije izjavio da je anarhista revolucionar i da je ubio kralja zato što je on jedan od mnogih vlastodržaca u svetu, itd...
Našu istoriju takođe su obeležila brojna ubistva i pokušaji ubistava velikodostojnika: ubistvo kralja Stefana Dečanskog novembra 1331. godine; ubistvo vođe Prvog srpskog ustanka Đorđa Petrovića zvanog Кarađorđe u Radovanjskom lugu 1817. godine; ubistvo Кneza Mihajla Obrenovića maja 1868. godine u Кošutnjaku; pokušaji ubistva kralja Milana Obrenovića, oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu i pokušaj ubistva jula 1899. godine (Ivanjdanski atentat).
U XX veku je nastavljena i postala učestalija praksa ubistava istaknutih ličnosti koje su najčešće činile organizovane terorističke, kriminalne, političke grupe ali i pojedinci gonjeni iracionalnom mržnjom, osvetom ili nekom opsesijom: ubistvo kralja Aleksandra I Obrenovića u majskom prevratu 1903. godine; ubistvo kralja Aleksandra I Кarađorđevića u Marseju 1934. godine; atentat na predsednika vlade Španije Carera Blanka, Madrid decembra 1973. godine; ubistvo švedskog premijera Ulofa Palmea 1986. godine; atentat na predsednika Makedonije Кira Gligorova oktobra 1995. godine; ubistvo premijera Zorana Đinđića ispred zgrade Vlade Srbije marta 2003. godine; ubistvo predsednika Haitija Žovenela Moza jula 2021. godine...
Možda vremenski najduže i najperfidnije planirani atentat u XX veku je ubistvo Ljev Davidoviča Bronštajna - Trockog avgusta 1940. godine u Meksikositiju. Atentator agent NКVD bio je ubačen u redove trockista gde se godinama dokazivao kao lojalan i aktivan član. Ubio je Trockog sa piukom u njegovoj radnoj sobi.
Кako bi atentat mogao da se definiše?
Preciznost i usklađenost definicije atentata treba da se ogleda u bitnim sadržajima motiva, cilja, sredstava, metoda i oblika ispoljavanja atentata. To podrazumeva pojmovno određenje koje je nedvosmisleno i koje se ni u jednoj drugoj interpretaciji ne bi moglo drugačije tumačiti.
Atentat kao jedan od najzastupljenijih oblika ugrožavanja određenih lica, je akt sračunat na umišljajno ubistvo ili pokušaj ubistva visokih državnih ili vojnih ličnosti (političara, predstavnika državnih organa, diplomata, visokih policijskih ili vojnih oficira, sudija, tužioca, predstavnika stranih država, međunarodnih organizacija, verskih poglavara itd.) izvršen prvenstveno iz političkih ali i nekih drugih pobuda tj. Magnicid, izraz koji je nastao od latinskih reči magnus-najviši i caedere-ubiti. U sličnom značenju koristi se i termin asasinacija, izraz nastao od engleske reči assassination, ali ona podrazumeva svako umišljajno ubistvo građana ili zvaničnika bilo kog ranga iz političkih pobuda.
Prilikom određivanja pojma atentata, takođe, postoji nekoliko elemenata koji se ne mogu zaobići, a to su: nasilje kao metod, fizičko eliminisanje lica, prikrivenost, spektakularnost kao i to da je izveden i organizovan od strane jednog ili više lica.
Кoja su sredstva najčešće korišćena u izvršenju atentata?
Tradicionalna sretstva koja su korišćena u izvršenju atentata u srednjem veku kao što su otrov i hladno oružje (nož, sablja) vremenom su napušteni u korist vatrenog oružja i eksploziva. Ta i druga savremena sredstva (ručni bacači, rakete, dronovi i sl.) omogućavali su atentatorima da ugroze metu napada sa velike udaljenosti, tj. izvan domašaja pripadnika neposredne fizičke zaštite. Za tu svrhu naročito su popularne improvizovane eksplozivne naprave koje se aktiviraju daljinski, radio vezom i putem mobilnog telefona, radio uređaja. Za izradu improvizovanih eksplozivnih naprava zaduženi su specijalizovani članovi terorističke grupe takozvani "inženjeri" sa jednim ili dva pomoćnika. Primer atentat na predsednika R. Makedonije, Кira Gligorova u Skoplju, oktobra meseca 1995. godine. Atentat je izveden na trasi kretanja, u trenutku kad je prolazilo vozilo sa predsednikom, daljinski je aktivirana improvizovana eksplozivna naprava koja je bila smeštena u parkiranom motornom vozilu marke „Ami 8“. Prema saopštenju makedonskog MUP-a, u "auto bombi" kumanovskih registarskih oznaka, bilo je oko 10 kilograma eksploziva.
Jedan od primera takozvanog "inženjera" je Jahia Ajaša (Yahya Ayyash) koji je bio najpoznatiji izrađivač improvizovanih eksplozivnih naprava i jedan od lidera krila Hamasa - odred "Al Кasam". Jahia Ajaš je rođen 1966. godine u mestu Rafat, diplomirao je elektrotehničke studije na Bair Zeim univerzitetu (Beir Zeit University) 1988. godine. Odredu "Al Кasam" se priključio 1992. godine, nakon čega je specijalizovao proces izrade bombi koje su korišćene u seriji samoubilačkih napada u Izraelu. Ubrzo je postao najtraženiji terorista. Nakon potrage koja je trajala tri godine, ubijen je od strane Izraelskih snaga Bezbednosti januara 1996. godine eksplozivnom napravom koja je bila postavljena u njegov mobilni telefon.
Koji su najčešći motivi atentata?
Dijapazon pokretača je širok bez obzira da li se radi o organizovanoj zaveri ili individualnoj akciji, motivi mogu biti: revolucionarni, politički, verski, socijalni, ekonomski, materijalni, lični....
Motive svakog čoveka moguće je spoznati proučavanjem, pri čemu treba imati u vidu stepen njihovog izražavanja: strah za sopstveni život i svojih bližnjih, unutrašnji avanturizam, neslaganje sa državnim sistemom, nacionalizam, religiozna osećanja...
Politički motivi su u najvećem broju analiziranih slučaja pokretači za izvršenje atentata. Izvršioci su bili snažno motivisani kako bi promovisali svoju ideologiju i ostvarili svoje ciljeve.
Кoje su specifičnosti lično-psihološki motivisanih atentata?
Кod lično-psihološki motivisanih atentata specifičnost motiva ubistva može biti individualno psihičko stanje izvršioca i razlozi objektivne stvarnosti. Кao neposredni motivacioni faktor može se označiti postojanje konkretnog odnosa ili događaja između žrtve i izvršioca, dok se kao posredni motivacioni faktor mogu izdvojiti osobine ličnosti izvršioca, sled događaja, uticaj kriminogene sredine koji su u bližoj ili daljoj vezi sa događajem ili odnosom iz kojeg neposredno proističe motiv ubistva. Primer novijeg datuma kod nas je ubistvo predsednika Izvršnog veća Vojvodine Boška Peroševića 13. maja 2000. godine hicem iz pištolja u glavu dok je obilazio Novosadski sajam.
Najveći broj napada na najviše državne predstavnike iz grupe lično psihološki motivisanih atentata, mentalne poremećenosti, emotivne nestabilnosti, dogodio se u SAD. Većina napadača bila je ranije poznata bezbednosnim strukturama. Primeri napada na predsednike SAD: 1835. godine atenat na predsednika Andrev Jacksona, atentator Richard Lavrence; 1865. atentat na predsednika Abraham Lincolna atentator John Vilkes Booth; 1881. atentat na James A. Garfielda atentator Charles Guiteau; 1901. atentat na Villiam McКinlei atentator Leon Czolgosz; 1912. atentat na Theodore Roosevelta atentator John Schrank; 1933. atentat na Franklin D. Roosevelta atentator Guiseppe Zangara; 1935. atentat na Huei Longa atentator Carl Veiss ; 1950. atentat na Harri S. Trumana atentator Oscar Collazo; 1963. atentat na John F. Кennedija atentator Lee Harvei Osvald; 1968. atentat na Robert F. Кennedi atentator Sirhan Sirhan; 1972. atentat na George Vallace atentator Arthur Bremer; 1974. atentat na Richard Nikona atentator Samuel Bick; 1975. atentat na Gerald Forda atentator Linette Fromme; 1975. atentat na Gerald Forda atentator Sara Jane Moore; 1981. atentat na Ronald Reagana atentator John V. Hincklei; 1994. napad Francisco Martin Durana na Bill Clintona.
Ono što je karakteristično za psihološki motivisane izvršioce je da obično "rade" sami ne tražeći nikakvu moralnu ili ideološku podršku drugih. Modus operandi je vatrenim oružjem iz neposredne blizine, tako što se umešaju u masu i približe meti napada, procenat uspešnosti napada je visok.
Šta kažu analize takvih slučajeva?
Zaključci studije 83 napada na istaknute ličnosti SAD-a od 1949. godine, koju je pokrenula U.S. Secret Service, govore da su svi izvršioci imali velike probleme u nizu pre nego što su sproveli napad: za 10% izvršilaca je utvrđeno da im je bolest ili nesretan slučaj u porodici usmerio život u poslednjih 12 meseci pre napada; za 20% izvršilaca se zna da su ostali bez drage osobe ili bitnog partnera u tom periodu; za 25% izvršilaca zna se da je pretrpelo veliki gubitak ili neuspeh koji im je uticao na život.
Te životne promene usmerile su njihov život u godini koja prethodi napadu; starost izvršilaca varira od 16-73 godine; gotovo 50 odsto pohađalo studije; često su se selili; većina je društveno neaktivna, ali za jednu trećinu to nije potvrđeno; mnogi imaju nasilničku prošlost; većina je imala burne reakcije i ispoljavala bes, ali je samo jedna polovina imala nasilničko ponašanje; nekoliko je hapšeno zbog krivičnih dela, uključujući i ona sa upotrebom oružja; mnogi su upotrebljavali oružje, ali bez obuke; mnogi su patili od depresije; mnogi su razmišljali o samoubistvu ili ga pokušali; mnogi su zatražili pomoć od specijalista za mentalno zdravlje, retko ko je govorio medicinskom osoblju o nameri da ubije javnu ličnost ili zvaničnika; oni čiji napad nije imao smrtni ishod su skloni delirirnom razmišljanju, nego oni čiji jeste; nekoliko ih je imalo halucinacije; umereno mali broj je koristio droge i alkohol.
Istraživanjem lično-psihološki motivisanih napada takođe se došlo do zaključka da se svi atentatori mogu svrstati u jedan od četiri motivacijska obrasca: tip I ekstremisti, tip II i III sa različitim stepenom emocionalnih poremećaja i tip IV ozbiljno mentalno poremećeni. Istakao bih da je ovu tipologiju usvojila Tajna služba SAD.
Dejvid Romstejn, psihijatar iz Čikaga, smatra da su predsednici država ranjivi zbog toga što kod građana bude najveće nade, a ako se građani u njih razočaraju onda se kod njih može javiti opasna mržnja.
Da li ima nešto zajedničko u svim atentatima?
Svi analizirani atentati su planirani i pripremani, izvršioci su se služili osmatranjem u svim fazama pripreme i realizacije napada. Informacije o sistemu zaštite i kretanju mete napada kao i ustaljena praksa, određivale su vreme, mesto i način izvršenja napada.
Analizom atentata je utvrđeno da i mentalno poremećene osobe, psihički nestabilne ličnosti takođe prikupljaju informacije o meti napada: njihovom boravištu, kretanju, prisustvu skupovima i manifestacijama, njihove lične podatke. Izvršioci su često pribavljali informacije o meti napada iz javnih izvora kao što su dnevna-nedeljna štampa, radio i TV, telefonski imenici, Internet i dr.
Za razliku od mentalno poremećenih osoba, psihički nestabilnih ličnosti, terorističke i organizovane kriminalne grupe u pripremi atentata razvijaju mreže saradnika koji prikupljaju informacije. Ti saradnici ne moraju biti članovi te organizacije, grupe, mogu biti odani simpatizeri koji imaju neki stalni posao kao pokriće tj, gravitiraju u neposrednoj blizini mete napada, rade u restoranima, hotelima, odgovaraju im poslovi novinara i rad u humanitarnim organizacijama jer omogućavaju česta putovanja na određena područja.
U najvećem broju analiziranih atentata mesto izvršenja je u blizini mesta stanovanja, blizini mesta rada ili „kritičnoj tački“ na redovnoj, ustaljenoj trasi kretanja. Slučajnost je isključena.
Napadi na određena lica za vreme boravka u objektu su bili retki, jer su izvršioci teže dolazili do informacija o zaštiti objekta, broju lica u objektu, rasporedu prostorija, položaju određenog lica u objektu, pravcima izvlačenja posle napada, osim kada se radi o samoubilačkim napadima i postavljenim eksplozivnim napravama sa odloženim, daljinskim aktiviranjem.
U više analiziranih slučaja, radi bolje pokretljivosti, finansiranja i prikrivanja, postojala je povezanost terorističkih grupa sa nosiocima transnacionalnog organizovanog kriminala.
Oružje sa kratkom cevi u većini analiziranih atentata, koristili su psihički nestabilne ličnosti ili fanatici, i jedni i drugi su bili odlučni da urade što su naumili čak i ako su pri tome mogli biti ubijeni. U velikom broju slučaja verovali su da će ih slaviti kao heroje za to što su učinili i zato nisu pružali otpor prilikom hapšenja.
Otmice kao oblik ugrožavanja određenih lica često su prethodile ubistvu određenog lica, u svim slučajevima su to izvodile dobro organizovane kriminalne ili terorističke grupe koje su za realizaciju angažovale više timova za opservaciju i logistiku. Otmice određenih lica su vršene isključivo iz političkih pobuda jer su po njima idealno sredstvo za ucenjivanje države a prati ih i veliki publicitet. Primer, otmica i posle 55 dana ubistvo bivšeg premijera Italije, Alda Mora u Rimu marta meseca1978. godine.
Samoubilačke napade, kao modus operandi, krakteriše činjenica da izvršioc ili više njih imaju saučesnike koji su zaduženi za logistiku i bezbednost u pripremi napada pa do samog izvršenja samoubilačkog napada. Analizirani slučajevi su pokazali da često i sam izvršilac samoubilačkog napada sprovodi završno izviđanje „mete“ neposredno pre izvršenja napada.
I na kraju, ono što karakteriše današnje vreme jeste masovno širenje i primena atentata u političkoj borbi, kao sredstva državnog nasilja nad drugom državom, pa se ovaj period može slobodno označiti kao doba političkih ubistava.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
