Bi-Bi-Si protiv Ilona Maska

Mask ga gleda pravo u oči, upire prstom u njega i kaže – „Ti lažeš! Upravo si rekao da si video više govora mržnje, a ne možeš da mi daš ni jedan jedini primer. Pa to je apsurdno!”

Ilon Mask, jedan od najbogatijih ljudi na svetu, poznat je po vrhunskim tehničkim dostignućima njegovih firmi poput automobila Tesle, Starlink satelitskih internet veza, a u poslednje vreme i po kupovini čuvene „Tviter” platforme za razmenu poruka.

Mask je kupio „Tviter” pre nekih šest meseci i odmah je izjavio da želi da podrži slobodu govora i da se protivi cenzuri. Tako je uzeo da preispita listu korisnika kojima je zabranjen pristup. Lista je bila dosta dugačka, počevši od bivšeg američkog predsednika Donalda Trampa. Mask je pitao korisnike Tvitera da glasaju da li da se Tramp vrati na platformu. Većina (51.8%) je glasala za povratak „narandžastog” i Mask je objavio – „vox populi, vox dei”, „glas naroda je glas božanstva”, te su Trampu vraćena Tviter građanska prava.

Zatim je vraćen poznati kanadski univerzitetski profesor i publicista Džordan Piterson, pa satirični časopis Babilon bi, pevač Kanje Vest i tako dalje. Teme koje su ponovo dobile pravo kritičkog glasa i građanstva su korona pandemija (mere i štetnost vakcina), Američki izbori 2020 (pokradeni?), rasna i transrodna pitanja te sukob u Ukrajini.

Ovaj zaokret je bio toliko iznenadan i bolan za vladajuće strukture da je Njujork tajms objavio jedan lament (kako to drugačije nazvati?) nad starom dobrom i proverenom praksom cenzure: „Mask im je ukinuo zabranu, da vidimo sad kakve oni poruke šalju”, i u podnaslovu, „mnogi koji su bili zabranjeni su samo nastavili da šalju poruke na istu onu temu zbog koje su i zabranjeni”. Nekada slavne novine, Njujork tajms se dakle žali što dotični korisnici nisu sasvim prevaspitani u tom digitalnom Sibiru, i što i dalje imaju iste stavove koje čak žele da obznane. Sasvim grozno, sa tačke gledišta omiljenog glasnogovornika imperije.

Na specijalnom zadatku

No, u poslednjih nekoliko dana se površina te medijske vode još dodatno uzburkala jer je Tviter pored imena britanske korporacije Bi-Bi-Si stavio oznaku „državno glasilo” (government funded). Kako, pa ne, mi nismo državna korporacija, čuli su se povici iz Londona. Mi smo nezavisna medijska kuća koja se izdržava prilozima građana. Ovo mora da je neka zabuna.

Tako Bi-Bi-Si šalje na zadatak svog specijalnog dopisnika za „dezinformacije i socijalne medije”, nadarenu Marijanu Spring koja uspeva da proizvede čitavu seriju izveštaja na temu licemerja Tvitera čije je ukidanje dotičnih zabrana dovelo do prave poplave govora „mržnje”, zakljujučuje Marijana u svojim izveštajima.

No, konačno, u cilju otklanjanja zabluda, Bi-Bi-Si zakazuje intervju sa Ilonom Maskom, koji rado i pristaje. Izvanredno, ništa bolje nego da čovek lepo objasni šta on to misli. Pa evo kako je to prošlo. Direktno iz San Franciska na intervju sa Maskom dolazi dopisnik Bi-Bi-Si-ja iz Severne Amerike za tehnologiju, Džejms Klejton. Novinar došao da radi reportažu za svoju kuću. Reportažu koja će naravno proći kroz uobičajeni proces uredničkih intervencija sa sve seckanjima i dodatnim objašnjenjima. Kakva boranija ostaje iza takvih intervencija to smo videli puno puta do sada. Mask, međutim, insistira da intervju ide uživo na Tviter platformi gde se za tu priliku skupilo oko tri miliona vrednih gledalaca iz čitavog sveta. Što će reći, možete to posle urednički obrađivati koliko hoćete ali je original otišao u etar a sa njim i milioni snimaka tog razgovora.

Dva čoveka sede na stolicama jedan naspram drugog a najzanimljiviji deo počinje konstatacijom Klejtona da je u poslednje vreme, od kada je Mask preuzeo „Tviter”, primetio tendenciju porasta govora mržnje u porukama koje dobija. „Pa dobro, daj mi primer”, pita Mask. „Pa ne, ali ja mislim…”, pokušava da se izmigolji novinar slavne medijske kuće. „Daj mi jedan primer, da znam o čemu pričaš”, kaže Mask. „Ali ne, ja slabo koristim moj nalog u poslednje vreme” (laže)…, muči se dopisnik Bi-Bi-Si-ja za tehnološka pitanja. „Pa ako ga slabo koristiš, kako si onda primetio porast govora mržnje?”, neumoljiv je multimilijarder u inkarnaciji borca za slobodu izražavanja. „Daj mi jedan primer, jedan jedini”, nastavlja Mask. „Pa ne, hajde da promenimo temu”, novinar Klejton. I sada dolazi onaj najzabavniji deo. Mask ga gleda pravo u oči i upire prstom na njega – „Ti lažeš!” kaže mu Mask. „Upravo si rekao da si video više govora mržnje, a ne možeš da mi daš ni jedan jedini primer. Pa to je apsurdno!”

Na opšte veselje svetske „Tviter” populacije koja je uživo pratila ovaj meč, dopisnik Klejton uspeva da nekako namoli Maska da promene temu. Evo jedne lepše i pogodnije, misli dopisnik Klejton. „Zašto ste promenili regulativu o korona dezinformacijama?” kaže mladac uz pobednički osmeh koji se pretvorio u gotovo samrtnički hropac kad je Mask uzvratio protivpitanjem: „A da li je Bi-Bi-Si promenio svoju korona regulativu?” „Ha, Bi-Bi-Si ne određuje pravila na Tviteru”, kaže Klejton. –„Ne, ali ja te pitam da li je Bi-Bi-Si promenio svoju regulativu što se tiče korone?” uporan je tvorac automobila Tesla. „A zašto ste vi promenili regulativu?” opet će novinar, na šta se Mask zamislio pa onda objasnio da korona nije više problem i da se regulativa promenila u skladu sa takvom situacijom. Onda, međutim, sledi aperkat u bradu mlađanog britanskog dopisnika za tehnologiju iz Severne Amerike: „Da li Bi-Bi-Si smatra sebe odgovornim za sve one dezinformacije koje je širio u vezi maskiranja i neželjenih posledica vakcinacije, o kojima nije uopšte izveštavao? I šta sa tim što je Bi-Bi-Si pod pritiskom vlade promenio svoju uređivačku politiku? Jesi li ti upoznat sa tim?”

Kao u ringu

Da je ovo bio ring, sudija bi razdvojio borce i počeo da odbrojava dopisniku iz Severne Amerike. Ovo je situacija gde je najvažnije sačuvati ljudski život. Sudija podiže obe rukavice, zagleda se u staklasti pogled. Čuje se gong. Da li je to spas ili konačno prokletstvo videćemo u sledećoj rundi. Opet gong, borci na sredini ringa… novinar dolazi do vazduha: „Ali ovo nije intervju o Bi-Bi-Si-ju!” Protestuje. A to, ti si mislio da nije, smeje mu se u lice Mask. Ha, ha…

I dalje, duboko u petnaestoj rundi, Mask pita već potpuno satrvenog novinara krvavog lica: Ti kao da postavljaš pitanje ko najbolje zna nešto. Prosečni građanin ili novinar? A ja mislim da u mnogim slučajevima prosečni građanin zna bolje i više od novinara! Opet gong i borci odlaze u svoje ćoškove. Čuje se onemoćali glas novinara Klejtona: „A da ti neko ponudi 44 milijarde dolara za Tviter da li bi ga prodao?” – „Ne bih”, kaže milijarder. Želim da imam neki izvor (prave) istine na koji mogu da računam”. „Neki kažu da si upropastio Tviter”, viče novinar poslednjim atomima snage dok ga iznose iz sale. „Pa imamo više korisnika nego ikada u istoriji Tvitera”, kaže Mask. „Ne bih se složio da je platforma upropašćena”.

Tako je završen ovaj intervju koji su milioni ispratili uživo a još više miliona sada gleda na gotovo svim mogućim platformama. No, da budemo sasvim fer, hajde da citiramo i Bi-Bi-Si koji donosi članak o intervjuu u vidu rezimea u šest tačaka. Intervju je prošao kako je prošao, otkrio je šta je otkrio i nema posebne potrebe da nam „nezavisna” medijska kuća objašnjava šta smo videli i čuli.

Elon Musk discovers what we already knew, BBC interviewers like asking pointed questions and making unsubstantiated allegations, but don’t like answering any questions. A truly car crash interview for the BBC and any public accountability.

No wonder the BBC would not allow me to… pic.twitter.com/OWE1wHPPr2

— Andrew Bridgen (@ABridgen) April 12, 2023

No, ovih šest tačaka koje prenose kao najvažnije su zanimljive: Mask poriče da sada ima više govora mržnje na Tviteru, kaže da je glasao za Džoa Bajdena (rekao je da nije za Trampa), Tviter pobeđuje botove u ratu dezinformacija, Mask se protivi zabrani TikToka u Americi, ne bi prodao Tviter za 44 milijarde dolara, odustaće od etiketiranja Bi-Bi-Sija kao državne kuće.

Eto, to su otprilike najvažniji momenti intervjua po čuvenom Bi-Bi-Siju. Sreća da smo gledali uživo i ponovo snimak na raznim drugim platformama. Što nas navodi na sledeće pitanje: na šta li je samo ličio informativni prostor pre interneta. Bilo bi samo nekoliko od ovih tačaka u večernjem dnevniku. Glas spikera blago satiričan. Dikcija naučena, savršena, po standardima vladajuće strukture.

Da se za trenutak sad zadržimo na ovoj etiketi do koje je britanskoj medijskoj kući jako stalo. „Nismo mi državna kuća, nas finansiraju gledaoci-slušaoci-potrošači”. Da vidimo.

„Dobrovoljno” plaćanje

U Britaniji je obavezna dozvola za televiziju. Košta 159 funti godišnje a neplaćanje je krivično delo. Dakle, zakonska je obaveza svakoga ko poseduje spravu koja može da primi televizijski signal da plati za dozvolu da istu koristi. Novac prima Bi-Bi-Si i niko drugi! Sprave su danas od televizora do računara i telefona. Znači sve. Bilo šta. Skoro je nemoguće izbeći tu obavezu. Godine 2018. je zbog neplaćanja pretplate krivično gonjeno 128 hiljada građana, 2019. 118 hiljada a u poslednje dve godine 50 odnosno 44 hiljade. Smanjio se broj tokom pandemije. Valjda bili zaključani u kućama, pa ko vele da platim da mi i ovu zabavu ne oduzmu. Znači i sada oko hiljadu ljudi nedeljno biva krivično gonjeno zbog neispunjavanja ove novčane obaveze prema „javnom servisu”. Toliko o dobrovoljnom plaćanju.

Kad god se neko pojavi u javnosti sa predlogom da se ova pretplata dekriminalizuje, javni servis se tome usprotivi. Ove pretplate inače čine oko 70 posto ukupnog budžeta kuće koji je 2022. godine iznosio 5.3 milijarde funti. Bi-Bi-Si isto tako dobija od britanske vlade nekih 90 miliona funti za izdržavanje svog svetskog servisa koji je usmeren ka stranoj publici.

Što bi rekao Frejzer Nelson iz britanskog nedeljnika Spektejtor, Bi-Bi-Si bi mogao da bude nezavisan kad bi hteo. Umesto toga, servis se oslanja na državni aparat i reći da ga javnost finansira zvuči sasvim orvelijanski (statua Džordža Orvela krasi ulaz u upravnu zgradu).

U svom eseju „Politika i engleski jezik”, Džordž Orvel je pisao:

„U naše vreme politički govor i pisanje su u velikoj meri odbrana neodbranjivog. Stvari kao što su nastavak britanske vladavine u Indiji, ruske čistke i deportacije, bacanje atomskih bombi na Japan, zaista se mogu braniti, ali samo argumentima koji su previše brutalni da bi se većina ljudi suočila i koji se ne podudaraju sa deklarisanim ciljevima političkih partija. Stoga politički jezik mora da se sastoji uglavnom od eufemizama, postavljanja pitanja i čiste nejasne nejasnoće”.

Ah, ta nejasna nejasnoća o kojoj je Orvel pisao. Primetio sam da ima više govora mržnje ali ne mogu da vam dam ni jedan primer, reče severnoamerički dopisnik Bi-Bi-Si-ja i ostade živ (izgleda). To je primer jasne nejasnoće jer je sasvim jasno da je dotični dobio zadatak, a kao dopisnik čuvene medijske kuće nije ni sanjao da bi neko njega mogao nešto da pita.

Slično se provela pre par godina druga jedna novinarka iste kuće, kada je intervjuisala predsednika Azerbejdžana, Ilhama Alijeva. Počelo je njenom tvrdnjom da u Azebejdžanu nema slobode medija, na šta je Alijev odgovorio da to nije istina i naveo da na primer osamdeset posto stanovnika zemlje koristi internet, i da postoje i druge političke partije. Novinarka je međutim bila uporna (dobila zadatak) pa joj je Alijev uzvratio pitanjem (aperkatom): „A zašto vi držite Džulijana Asanža u zatvoru? Odakle vama pravo da dođete ovde i da nas optužujete u vezi slobode medija, kad vi već desetak godina lišavate Asanža slobode?”

Ovaj intervju Alijeva je inače postao apsolutni klasik među ljubiteljima istinite slobode medija i protoka informacija, tako da ga znaju već i napamet. Nešto kao globalni Radovan treći ili Maratonci. Sad postoji realna opasnost da to prvo mesto na top listi zauzme Ilon Mask.



Izgleda da kolonijalna era kada smo svi (i istok i zapad) trpeli zulum jednopolarnih zapadnih medijskih kuća polako prolazi. Što bi rekao tvorac Tesle: „pa ti lažeš, ha, ha, ha…” Zar je car stvarno sve ovo vreme bio go?


Autor Nebojša Radić

SKINI APLIKACIJU