Ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek racionalan
Autor: Glas javnosti
Moj prošli tekst u kome sam apelovao na razum u vremenima haosa i povišene temperature, različito je komentarisan. No, najviše mi se dopao komentar stalnog kolumniste lista Danas, koji mi je „poručio jasno i glasno – poserem vam se na sve vaše diplome, doktorate, knjige i besede!“
Naravno da je ovu ljubaznu poruku odmah, sav srećan, preneo i Gruhonjićev portal Autonomija info.
Ovakva vrsta komunikacije – koju očigledno podržava redakcija lista Danas – nedvosmisleno pokazuje želju ne samo da se ućutka drugačije mišljenje, već i da se njegov nosilac dehumanizuje i isključi iz javnosti.
To baš neće ići tako lako, jer nameravam da nastavim da radim ono što je i dužnost svakog javnog intelektualca – objašnjavati i upozoravati.
A svako ko hoće da ućutka glas koji poziva na veću upotrebu pameti i trezvenosti, taj zapravo hoće oči da nam iskopa, a narodu slepački štap u ruke da stavi.
Takav narod završava kao roblje ili groblje. To nikako ne može da bude.
Temperatura se pak diže insistiranjem na manihejskoj dihotomiji „studenti“ ili „Vučić“. I svako ko odmah i bezrezervno ne kaže „studenti“ proglašava se Vučićevim skutonošom, ili se pak zatrpava fekalijama (kao mene Danas).
Ali, to je nerazumno čak i sa stanovišta „dobro shvaćenog interesa“ opozicije. Recimo, zato što odmah nije rekla „studenti“, na luksemburškim medijima satanizuje se Crkva. To nije ništa novo za atlantističku propagandnu mašineriju. Ali, u ovom času – kakav autogol.
Tako na N1 ide emisija koja je najavljena ovako: „Gosti N1: upozorenje SPC umesto podrške studentima, patrijarh se krije iza skuta vlasti“. U emisiju su pozvani osvedočeni neprijatelji i mrzitelji Crkve, da je ruže i kleveću kako, eto, ne podržava studente, jer se SPC „prodala“ Vučiću.
Gosti su svesno birani baš tako da se dobije samo ovaj odgovor i nijedan drugi. Jer, jedan od učesnika ove odvratne emisije već se ranije bio proslavio istim diskursom. Naslov u Radaru: „Slobodan Sadžakov: SPC želi da zadrži privilegije, zato ćuti„. O, zašto ja nemam ovakvu pamet?
A sada razmislite – ako zbilja želite promenu, onu koju i narod hoće, da li treba da imate Crkvu za sebe, ili kao neprijatelja? I ko je skinuo Mila posle 30 godina – opozicione stranke i opozicioni mediji, ili Crkva?
Zapravo, dokle god da pljujete Crkvu nema promene. Ili bar ne onakve kakvu narod želi – da se sruši korupcija i da se normalizuje politički život. Ali, možda to i nije ona promena koju hoće N1, Danas, Radar i ostali tranzistori atlantističke propagande…
Upravo je o tome, izgleda, ovde reč. Njima ne treba demokratska promena već ulično obaranje režima, haos u kome će politikom zavladati oni iz opozicije koji su najorganizovaniji i s najbogatijim resursima – a to su NATO akteri. Zato diskredituju i ućutkuju svakog ko se poziva na razum i mirno razrešenje krize.
A Crkva upravo to radi. Pogledajte Božićnu poslanicu Patrijarha: „Crkva ne osuđuje, ne deli, ne pravi razliku među braćom, nego (…) sve poziva na mir i zajednicu ljubavi. Ne zaboravimo da mnoštvo nesreća, sukoba i ratova započinje dehumanizacijom bližnjeg, potiranjem ljudskosti drugog ljudskog bića. (…) Odustanimo od agresije i nasilja kao načina rešavanja problemâ i nesuglasicâ! Po svaku cenu gradimo mostove razumevanja, ljubavi i mira – iako dobro znamo da graditelji mostova neretko bivaju kamenovani sa obe obale.“
Ne, oni neće mir – zato i kamenuju Crkvu – oni hoće da Srbiju gurnu u groznicu, u vatru, u pomamni ples (veitstanz), kada više ne odlučuje razum već zaslepljenost, ne pamet već strast i mržnja.
U jednom od programskih dokumenata NSDAP stoji: „Duhovna uzrujanost treba da se popne do te mere da čovek postane sposoban za sve“ (ovde 84).
Ti lovci u mutnom, protuve i laktaroši, upravo to žele – da razdraže narod, da raspale iracionalnost i da vrate društvo u prašumsko stanje.
Ali, mislim da je pametniji deo naroda, iz iskustva 5. oktobra, shvatio da se ulična revolucija ne završava automatskim uspostavljanjem mira. Mir nastupa tek s iznurenošću i potrošenošću, posle mnoštva građanskih sukoba i počinjenih grešaka sa dugoročnim ekonomskim i političkim posledicama.
Pogledajte samo, molim vas, te somnabulne ideje koje se javljaju našim NATO-revolucionarima. Ješić najavljuje čistku Novosadskog univerziteta:
„U ovom trenutku se pravi baza nastavnika novosadskog Univerziteta (…) Ja sam rekao, ljudi, hajde da napravimo eksel tabelu, imamo one zelene i crvene. Šta je tu loše? Imamo bazu nastavnika i saradnika koje Pokrajina plaća. I sad ovi zeleni podržavaju studente, a crveni ne. Samo ono ‘dilit’ ove crvene – i doviđenja! Nemamo vremena za gubljenje. Mi smo toliko godina izgubili, moramo brzo i efikasno delovati.“ (ovde 43:49 i dalje)
Čovek zaista hoće da otpusti sve profesore koji su na njegovom spisku da „ne podržavaju studente“. Jer, „studenti su ti zbog kojih nastavnici imaju posao“ (45:18), te zato profesori koji ih ne podržavaju: „samo dilit, pa idi radi u privredi – zašto moraš raditi u obrazovanju?“ (45:30).
Pitam se da li tako treba tumačiti i izjavu moje bivše rektorke, Ivanke Popović: „Profesori koji ne razumeju važnost solidarnosti i podrške studentima nisu dostojni svog zvanja„? Da neće možda Ješićev recept – „dilit“ – da se primenjuje i na „profesore nedostojne zvanja“ na Beogradskom univerzitetu?
Da ne pominjem naslov iz Danasa: „Zabranila bih ljudima preko 65 godina da glasaju„, ili pak „šaljivu“ prodaju karata, na Tviteru, za jahanje naprednjaka, nakon revolucije, od Slavije do Terazija (uz aplauz Biljane Lukić): „Martinović 470 dinara, Ana Brnabić 250 dinara, Jovana Jeremić 20 dinara, Karleuša džabe, a za jahanje Azdejkovića dobijate 1.000 dinara…“
Neki ljudi se naravno šale, ali NATO revolucionari su ozbiljni…
I na kraju, da odgovorim samo na jednu primedbu koja je došla iz patriotskog tabora. (Jer, bezrezervna podrška studentskom pokretu/ili ne, postala je još jedna tema oko koje se srpski nacionalisti glože; a sve nakon što smo se do istrage posvađali oko: 1. doseljavanja; 2. vakcina; 3. tri prsta – sastavljena ili rastavljena; 4. srpski ili srbski; 5. ćirilica kao jedino, ili kao primarno pismo; 6. Karađorđevići ili Obrenovići, Tito ili Draža…).
Moj nekadašnji student, uz sve poštovanje, primećuje da je moja opreznost prema blanko davanju podrške antinaprednjačkoj revoluciji pogrešna, jer „nakon Vučića bi mogla da dođe samo neka koaliciona vlada sastavljena od pro-EU stranaka i nekih nacionalističkih stranaka koje su opozicija sadašnjem režimu (…), samo neka vlada sastavljena od široke i ideološki heterogene koalicije – to znači da bi to bila vlada kompromisa„.
Međutim, problem je upravo odnos snaga u toj (prelaznoj?) „vladi kompromisa“. Suverenistički deo opozicije tako je sistematski razdrobljen i sa tako malo medijskog uticaja da, ukoliko stvari ostavimo takve kakve jesu, on teško da može biti više od pukog ukrasa u takvoj vladi.
Koštunica je bio pobednik nad Miloševićem, obavljao je funkciju predsednika SRJ, a njegova stranka je bila popularnija od svih drugih stranaka uzetih zajedno (v. ovde 92) – pa ipak, on je s najvećom mukom uspevao da obuzda ludovanja petooktobarskih revolucionara.
Mlađi ljudi se toga ne sećaju, ali recimo, „Miloševićevi novinari“ ne samo da su tučeni po ulicama, već je predsednik Suda časti NUNS-a sastavio čitav spisak novinara za koje je rekao: „Kada bih se ja pitao, većina pomenutih završila bi u zatvoru, ili na vešalima, ili bi bila streljana“ (Nacional, 15. mart 2002; nav. ovde 129).
Zato je danas potpuno nerazumno davati blanko ček bilo kojem pokretu, nadajući se da će se sve ipak lepo završiti „vladom kompromisa“ – pogotovo pokretu koji neprekidno nastoji da preuzmu moćne atlantističke snage.
Kao što sam već objasnio na drugom mestu, najrazumnije rešenje sadašnje krize jeste promena izbornog sistema i organizovanje slobodnih i poštenih izbora. A to bi mogla da uradi prelazna vlada (sa striktno izbornim mandatom), sastavljena iz svih parlamentarnih stranaka, ili pak od nestranačkih stručnjaka.
Isidora Sekulić je govorila (1913): „Ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek nacionalan“ (ovde 39). Ja bih u ovoj javki promenio samo jedno slovo: „Ima samo jedan način da se bude nacionalan, a to je da se bude uvek racionalan“.
Piše: Slobodan Antonić, Glas javnosti/R02S
Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
