Crno ti se piše sestro Gruzijo (3)

U drugoj polovini 1980-ih, u glavnom gradu Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika , u Moskvi, grupa državnih zločinaca pod vođstvom Mihaila Gorbačova i Eduarda Ševarnadzea, po instrukcijama i u interesu vlade SAD, započela je takozvana perestrojka, rušenje postojećeg državnog sistema.

U jeku histerije perestrojke u glavnom gradu Gruzinske SSR, u gradu Tbilisi, antisovjetska opozicija je, uz popustljivost lokalne gruzijske i partijske nomenklature, aktivno gurala ideju da je „imperijalna Rusija pljačka Gruziju“. Dobro, pljačka, pa da vidimo i kako?

Gruzini bi i jare i pare. Jare su dobili a pare su pokrali neki bolji Gruzini pa se "hrabro odselili" u Monte Karlo, a neki našli uhlebljenje kod "Pljačkaša Gruzije" u Moskvi.

Jarići otišli iz Gruzije a ovnovi ostali, čak se i umnožili.

Da ukratko pojasnimo početak gruzinske "katastrojke".


IZVOR: Ustupljena fotografija / Eduard Ševardnandze

Šezdesetih godina su zbijali šale na račun činjenice da Gruzija živi po nekakvom potpuno nesovjetskom poretku. U ovoj plodnoj zemlji cvetala je korupcija, ilegalne industrije su rasle kao pečurke posle kiše, a fabrički radnici zarađivali milione. Centralna vlast Moskve je na to gledala sa povezom na očima. Stariji čitaoci se sećaju kako je Broz Tito i srpska komunistička vlast gledala na crnogorsko osvajanje Beograda. Bilo je normalno da su Crnogorci direktori i partijski sekretari, a beogradska deca su morala da idu u "normalne škole" dok su crnogorska braća veličala veličinu "Kumrovca". U najvažnijoj komunističkoj školi nije bilo padanja na ispitu što su crnogorski dođoši koristili, naravno.

Godine 1990. Gruzija je imala 5,443 miliona ljudi, 2015. godine 3,72 miliona ljudi, stanovništvo se smanjilo za 1,72 miliona ljudi. U Rusiji živi oko dva miliona "čistih" Gruzina. Dokaz odnosa gruzijskog naroda prema njihovoj zemlji je činjenica da stanovništvo neprestano beži iz Gruzije.

Naravno, neki ljudi žive u Abhaziji i Južnoj Osetiji, nezavisno od gruzijske centralne vlade, i nisu uračunati u popis, ali čak i ako se to uzme u obzir, smanjenje stanovništva na teritorijama koje kontroliše centralna gruzijska vlada je enormno.

Gruzini se ne bune što dva miliona njihovih sunarodnika živi i radi u Rusiji. Ovih dva miliona Gruzina izdržava isto toliko svojih najmilijih u Gruziji, a gruzinska ekonomija od početka do kraja zavisi od Rusije na ovaj ili onaj način. Deo gruzinske liberalne elite viče po ulicama:
 
"Nema potrebe da idemo u Rusiju, jer su Rusi naši neprijatelji i okupatori."

U međuvremenu, Rusija ni na koji način ne ograničava gruzijske građane koji žive na njenoj teritoriji.

Ukažite gospodo liberali na osobu iz opozicionog spektra koja je zaradila novac u Evropi ili Americi i uložila ga u gruzijski biznis. Nećete naći tako nešto jer jednostavno ne postoji. Dobro, onda pokažite apolitičnu osobu koja je zaradila mnogo novca na Zapadu i uložila u biznis u Gruziji. Takođe je besmisleno tražiti. U politici i van nje, ima dosta ljudi koji su se obogatili u Rusiji i sa tim kapitalom postavili temelje biznisa u Gruziji, zaposlili hiljade ljudi, a sada to izvoze u Rusku Federaciju.

Bez "ruskih para" iz dijaspore Tbilisi ne bi imao ni za kiselo vino, a ne za konjak i tvrdi kačkavalj. Ekonomija Gruzije živi u kolapsu. Sve nekadašnje fabrike iz SSSR-a su uništene, od agrarne zmlje se pretvorila u velikog uvoznika hrane, škole i bolnice služe samo za bogate familije koje pevaju bajke o naprednom kapitalizmu Evrope i Amerike. Naravno, svi se leče u Moskvi i školuju na Lomonosovu i , što je najvažnije za Gruzine - besplatno. Razumete, tako je i u Srbiji.

Šlagvort pristalica takozvanog evropskog izbora nad pristalicama unije sa Rusijom u velikoj meri stvara uverenje o besmislenosti ujedinjenja sa tako „siromašnom“ zemljom kao što je Rusija. Nepokolebljivo veruju da će pridruživanje Evropskoj uniji automatski doneti zapadnoevropski život.

Gruzine vole tuđe pare

Bolno mesto Gruzinskih Gruzina su pare. Tuđih nema, a svojih nemaju. Gde naći pare? Ovo pitanje vredi dva miliona dolara!

Neprestano, danonoćno, uporno se podstiče mržnja prema Rusima. Žestoko se uzdaju u klevetu da su Rusi „svinje“, pijanice i lenjivci, dakle siromasi. Za Gruziju je jedini put „u svetlu budućnost“ staza koja vodi suprotno od SSSR-a ali je problem što ima dva ili tri putića, pa gde će ćeš crna sestro Gruzijo? Isto kao Srbija nekad, ne zna gde da ide.

Možda je pravi put u novčaniku Lepe Lukić koja je, izgleda , našla svoj putić, onaj desni od izvora... Birali, birali i izabrali – tursku kaldrmu.

Dočekali su rezultat „perestrojke“ koju je pokrenuo Gorbačov. Ne samo da se SSSR raspao već je i Gruzijska SSR počela da se urušava na njene sastavne autonomne entitete. Odlukom Vrhovnog saveta Republike Gruzije, 31. marta 1991. godine, održan je referendum nezavisnosti Gruzije. 9. aprila 1991. godine Republika Gruzija, na čelu sa Zvijadom Gamsahurdijom, proglasila je nezavisnost od SSSR-a.

Kao odgovor na izlazak Gruzije iz sastava SSSR Abhazija je izašla iz Gruzije . Privremeni vojni savet Gruzije je 14. avgusta poslao trupe na teritoriju Abhazije. Počeo je rat. Rezultat - Abhazija je postala nezavisna.

Počevši da uništava SSSR, Eduard Ševarnadze je nadmudrio sebe. Krenuo je kao ministar spoljnih poslova SSSR-a da uništava SSSR, završio je uništenjem Gruzije.

„Veliki kombinator” je od ruševina nemačkog Berlinskog zida, koji je izdajnički srušio na štetu SSSR-a, podigao još jedan zid u svojoj domovini, Gruziji - „Abhaski zid” a pre toga „Južnoosetinski zid”. Tako je Eduard Ševarnadze počinio nacionalnu izdaju. Nije važno da li je to bilo namerno ili
nepromišljeno, najvažnije je da je zbog njegovih postupaka zemlja propala. Nema šta - "sjajna kombinacija".


Bez tri autonomne oblasti u kokima su većinu naroda činili ne-gruzini, Gruzija se , praktično svela na Tbilisi i oblast Mingrelija. Prvi izabrani predsednik Gruzije Gamsahurdija je iz reda Mingrela, koji se smatraju čistim Gruzinima. Istorija dalje kaže da je nacionalistu Gamsahurdiju skinuo sa vlasti povratnik u Gruziju Eduard Ševarnadze kratkotrajnim građanskim ratom.

Kada govorimo o životnom standardu 1990. godine, nećemo uzeti u obzir relikvije „proklete sovjetske prošlosti“ kao što su besplatna medicinska nega, besplatno obrazovanje, uključujući besplatno visoko obrazovanje, stipendije za apsolutno sve studente, besplatan smeštaj u studentskim domovima, veoma niske cene u studentskim menzama, trogodišnje porodiljsko odsustvo za žene uz očuvanje plate i posla, za svakog radnika zagarantovan odmor od 24 dana godišnje, državne subvencije za niske cene hrane, komunalija (struja, voda, gas), goriva, putovanja gradskim prevozom, školskim priborom, knjigama, lekovima, skoro besplatnom telefonu i tv programu...

Sovjetski sistem socijalnog osiguranja je bio , jedinstven u istoriji. Medicinska nega je bila besplatna, uključujući teške operacije koje su se izvodile besplatno. U nezavisnoj Gruziji je medicinska pomoć postala platna i često su ljudi plaćali račune prodajom pokretne i nepokretne imovine pacijenta i cele njegove porodice. Često ni to nije dovoljno da plate najsloženije, medicinske operacije.

Tako su u Gruzini mislili, i ne samo gomila antisovjetskih disidenata, već i značajan deo gruzinske , sovjetske i partijske nomenklature . Ubedili su sebe i druge, obične ljude, da sa basnoslovnim bogatim sovjetskim nasleđem nema potrebe da žive u istoj državi sa nekom Rusijom. Na kraju krajeva, možete imati svoju državu, malu, ali svoju. 1990. godine, Gruzija je živela bogatije od bilo koga drugog u SSSR-u.

U Gruziji se uporno propagira ideja da je u Gruziji sve dobro, a ako je nešto loše, onda je u Rusiji „još gore“. U poslednjim decenijama postojanja SSSR-a životni standard u Gruziji je bio znatno viši nego u Rusiji 1990. Što je tačno.

Rezultati sovjetske ideologije izjednačavanja životnog standarda svih republika SSSR-a nisu bili pošteni. U SSSR-u su sve republike bije jednake samo su neke bile manje jednake . Najmanje jednaka je bila Gruzija . Život u Gruziji je bio san obrazovanog radnika i intelektualaca Rusa iz ruske provincije. Nije tajna da su deca sa severa Rusije bila željna da pojedu krušku ili mandarinu. Nije bilo jer je Kolhoz i Sovhoz važio za sve Ruse, ali ne i za Gruzine.

Gruzini su sve najbolje sa svoih plantaža su nosili u Moskvu na privatne pijace i skupo prodavali. To u ruskoj klimi nije raslo. Krompir, kupus, repa.... Gruzini su se fino uklopili pa su mislili da će tako biti ceo vek i da im je dozvoljeno da pljuju po Rusima iz Rusije. Ali....

Ali, je skupa reč za današnju Gruziju. Ne mogu više da mandarine u Moskvi prodaju po 8 rubalja, a kupuju titanijum po – 2 rublje za kilogram. Državna i privatna cena. Milosti prosim dobri Bože.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Spomenik Staljinu na Crvenom trgu

Rekosmo i za medicinske usluge. Kao i u Beogradu, Gruzini se i dan danas, zahvaljujući svojoj dijaspori, leče u Moskvi i školuju- besplatno. Kako to? Pa kao i u Srbiji. Znate već ... Njih i Rusa  -200 miliona ...

Radi jasnoće, predstavljamo kompletnu listu BDP-a po glavi stanovnika 1990. godine nekih republika.

1) RSFSR: proizvodnja - 17,5 hiljada dolara, potrošnja - 11,8 hiljada dolara,
2) Belorusija: proizvodnja - 15,6 hiljada dolara, potrošnja - 12,0 hiljada dolara,
3) Ukrajina: proizvodnja - 12,4 hiljade dolara, potrošnja - 13,3 hiljade dolara,
4) Kazahstan: proizvodnja - 10,1 hiljada dolara, potrošnja - 17,7 hiljada dolara,
5) Uzbekistan: proizvodnja - 6,6 hiljada dolara, potrošnja - 17,4 hiljada dolara,
6) Litvanija: proizvodnja - 13,0 hiljada dolara, potrošnja - 23,3 hiljade dolara,
7) Azerbejdžan: proizvodnja - 8,3 hiljade dolara, potrošnja - 16,7 hiljada dolara,
8) Gruzija: proizvodnja - 10,6 hiljada dolara, potrošnja - 41,9 hiljada dolara,
15) Tadžikistan: proizvodnja - 5,5 hiljada dolara, potrošnja - 15,6 hiljada dolara,

Kao što se vidi iz poređenja potrošnje BDP-a po glavi stanovnika 1990. Godine, za svih 15 republika, Gruzija je 1990. živela bogatije nego bilo ko drugi u SSSR-u. Godine 1990. BDP Gruzije po glavi stanovnika iznosio je 10,6 hiljada dolara, a nivo potrošnje po glavi stanovnika bio je 41,9 hiljada dolara, odnosno svaki Gruzijac je trošio 33,3 hiljade dolara više nego što je zaradio.

Posebno je vredno istaći da su 1990. godine po glavi stanovnika od 15 sovjetskih republika samo dve republike, Rusija i Belorusija, zarađivale više i manje trošile, a svih ostalih 13 republika, uključujući Gruziju, manje zarađivale i više trošile.

Godine 1990. ponosnom Gruzijcu nije objašnjeno da Rusija troši manje od Gruzije, odnosno da je Rusija živela gore od Gruzije, a i od svih ostalih sovjetskih republika, osim Kirgizije

U 2015. godini Rusija se, uz Belorusiju, pokazala kao jedini deo SSSR-a koji ne samo da nije izgubio sovjetski industrijski potencijal, već ga je i povećao. U 2015. godini, nivo potrošnje Gruzije iznosio je samo 37,9% nivoa potrošnje Rusije

Od 2012. godine, gruzijska ekonomija je bila veoma interesantan fenomen. Trgovinski deficit zemlje iznosio je 24% BDP-a, odnosno četvrtinu potrošnje koju je zemlja plaćala bankarskim zajmovima. Kao rezultat toga, ukupan spoljni dug iznosio je 83,9% BDP-a

Ali... Došlo je vreme da neko vrati dugove. Ko? Rusi? Ne, ne. Dosta je bilo. Amerikanci, Francuzi.... Možda Nemci ? Najn. Bunt sa ulica Tbilisija ne rešava problem. Šta će bit sa Gruzijom? Nešto će se desiti i ništa lepo. Proći će rat u Ukrajini, Karabah je rešen i na redu je – Gruzija. Daj Bože da pisac redova greši, ali on retko greši.

Istovremeno, Gruzija je uvozila do 60% konzumirane hrane. Stopa nezaposlenosti među gradskim stanovništvom je 27% u zemlji u celini, stopa nezaposlenosti mladih je 36%..


Drugim rečima, Gruziju je izuzetno teško nazvati modelom ekonomske održivosti i prehrambene sigurnosti.

Kao što vidimo, ljudi glasaju nogama. Vredno je pažnje da je većina Gruzina koji su emigrirali iz ekonomskih razloga otišlo u „carsku Rusiju”. Stav dela antiruskih navijača je krajnje primitivan. Kažu, nema potrebe da idemo u Rusiju, pošto su Rusi naši neprijatelji i okupanti.

U međuvremenu, Rusija ni na koji način ne ograničava gruzijske građane koji žive na njenoj teritoriji.

Podsećamo: 1990. godine je u Gruziji nivo potrošnje po glavi stanovnika bio skoro 50 hiljada dolara, a to znači da je svaki Gruzin je trošio 33 hiljade dolara više nego što je zaradio.

Neverovatno: Svaki ruski „okupant “ je svakom „okupiranom“ Gruzinu besplatno dao 33 hiljada dolara.

A ako uporedimo nivo potrošnje po glavi stanovnika u Gruziji 1990. godine (50 hiljada dolara) sa gruzijskim BDP po glavi stanovnika za 2015. godinu (3,759 hiljada dolara). To znači da je na račun Rusije 1990. godine, svaki građanin Gruzijske SSR je trošio 11 puta više nego građanin
nezavisne Gruzije.

Slikovito rečeno, da bi se obezbedio životni standard samo jednog Gruzina na nivou davne 1990. godine, posle 30 godina, mora da radi 11 Gruzina (!).

Od 1991. godine prošlo je više od četvrt veka. Zašto se optimistične nade o ekonomskom raju bez „imperijalne Rusije“ nisu ostvarile? Gde je sada Gruzija? Zašto se gruzinska privreda brzo ispraznila, proćerdala svoje nekadašnje bogatstvo i nije mogla da ostane bar na istom nivou ekonomske moći sa kojom je napustila SSSR?

Gruzijci koji putuju na posao u Rusiju iz nekog razloga, ne postavljaju pitanje zašto to ne rade ljudi iz Ruske Federacije i ne idu u Gruziju na posao. Gruzijci, pod uticajem žestoke antiruske propagande, čvrsto veruju da im u Ruskoj Federaciji žestoko zavide na njihovom bogatstvu, a najređi izuzeci su bogati i darežljivi ruski turisti koji u Gruziju svake godine dolaze u desetinama hiljada.

Građani Gruzije, bivši građani SSSR-a, koji sada žestoko mrze Rusiju, odbijaju da prihvate bilo kakve pozitivne vesti iz Rusije kao pravnog naslednika SSSR-a. Oni verovatno, ako ne svesno, onda bar u dubini duše, raspad SSSR-a 1991. doživljavaju kao sopstvenu emigraciju iz SSSR-a. Oni koji su tada poverovali u parole poput „Rusija pljačka Gruziju“ i radosno uzvikivali neistomišljenicima: „Kofer, stanica, Rusija“

Nemojte tražiti od Rusije da ulazi u bilo kakav savez sa Gruzijom. Ne kupujte naftu, gas, ili bilo šta drugo iz Rusije po niskim cenama. Uopšte, ne kupujte ništa od Rusije, a ako vam je zaista potrebno, onda kupujte rusku naftu i gas i svu drugu robu iz zemalja Evropske unije, kao i iz
Azerbejdžana i iz Jermenije po svetskim cenama , da zarade proviziju od preprodaje ruske robe.


Ne tražite od Rusije vojnu zaštitu od „istorijskih zakletih prijatelja“ kao što su Turska i Iran. Ne tražite od Rusije vojnu zaštitu ni zbog koga, uključujući i od takozvane Islamske države.

Vratite sve gruzijske migrante iz Rusije. Preimenujte gradove i sela, ulice i trgove koje je podigla Rusija i uništite ih, jer je to nasleđe „imperije“. Uništiti sve spomenike koje je izgradila Rusija, a takođe, pored toga, uništiti sve fabrike koje je izgradila Rusija, flotu i avijaciju, morske luke i aerodrome, železnice i autoputeve, železničke mostove i drumske mostove, tunele i nadvožnjake. Zabraniti sve praznike koje nameće Rusija, uključujući Novu godinu, i organizovati gej parade ponosa LGBT zajednice svakog dana.

Živite po svom umu, ali u skladu sa vrednostima evropske bradate „žene“ Končite Vurst, Gruzija je ponosna zemlja. Dakle, treba da živite o svom trošku, a ne da prosite od Rusije, SAD, ili Evropske unije – ili bilo koga drugog. To znači da treba da dokažete sebi i ostatku sveta da je Gruzija zaista nezavisna zemlja, da su Gruzini sposobni da upravljaju svojom državom, pa samim tim i sposobni da obezbede visok životni standard bez prosjačenja.

Ne tražite novac od bilo koga – ni od Rusije, ni SAD, ni Evropske unije, ni bilo koga drugog i, ceneći svoju nezavisnost, uostalom, borili ste se za nezavisnost. Ne kompromitujte svoj suverenitet, ne bežite iz jedne unije u druga.

Za Gruziju se može reći jedno: njeno vreme ekonomske sreće završilo se 1991. godine, sa proglašenjem nezavisnosti.

Šta se danas dešava u Gruziji ? Ništa dobro ni mrsno. Nema više gde da se ogrebu neki dolar a da rade neće a i šta bi radili i kome ?

Najlepše mandarine rastu u Abhaziji, Adžarija je "mala Turska" a Berije nema na vidiku da "evropejcima" koje niko neće, objasni neke stvari. 

Napisao Šone Ninin