Cvijetin Milivojević: Ćacistan
Autor: Glas javnosti
“A šta je u subotu, ima neka utakmica ili šta?”, odgovorio je kontrapitanjem, otuda iz predalekog Uzbekistana, z.p. Taškent, poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice na upit jedne, Najužem Državnom Ulizištvu (NDU) bliske, novinarke „šta očekuje u subotu“.
Pa se odjednom prisetio o čemu je reč i, kao iz rukava, „istresao istinu“ svom, hiljadama kilometara udaljenom, srpskom plemenu: „Biće mnogo veći skup u Novom Sadu desetak dana kasnije, desetak, 12 dana kasnije, tako da ne znam ko baš čeka tako skupove i ne znam šta misli. Stvarno ne znam šta očekujete? Vi stvarno mislite da mogu da izazovu promenu vlasti, time što će da tuku nekoga na ulici, da razbijaju zgrade ili ne znam šta? Stvarno verujete u to? Nikada nije bilo realno, a sada ponajmanje. Pogledajte dobro brojeve, gledajte dobro šta ljudi u Srbiji misle, pa će vam biti jasno koliko to nije moguće… A, sa druge strane, imaće mnogo veliko razočaranje. Oni pričaju o 160.000, koliko sam video u izveštajima službi, ljudi. Pa jeste, kao što je bilo 500.000 ljudi na onom mitingu u Beogradu. To je kao s decom da pričate, kada mali Đokica umisli nešto i to je to“.
Poglavičina proročka vidovitost odnosila se na komemoraciju koju, povodom godišnjice smrti šesnaestoro ljudi ispod srušene nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i 12 meseci otkako Poglavarstvo na čelu s Njim sapliće, iz straha od obelodanjivanja Njegove uloge u svemu tome, antiustavno i protivzakonito sapliće, opstruiše i sve čini da spreči nezavisnu i sveobuhvatnu istragu slučaja „Nadstrešnica“.
Čini to koncem listopada kada, obično, lišće pada, a ne Vlada, dok studenti pešače i prepešačuju Srbiju uzduž i popreko, od Petrovca (na Mlavi) do Petrovaradina, od Miloševe prestonice u srcu Šumadije do “srpske Atine”, od Novoga do Novoga (Sada i Pazara); u trenutku kada, prema “omnibus istaživanjima” koje je Poglavica lično realizovao i protumačio, studentska lista “strmoglavo pada” (zasad je na devet odsto sa tendencijom daljeg pada), dok On i Njegovi vrtoglavo rastu (već su prevalili 49 odsto, sa tendencijom ka 101 odsto podrške “pristojne Srbije”)!
Radi to u trenutku kada mu njegovi zapadni mentori iz Evropske narodne partije, preko Evropskog parlamenta, izglasavaju najneprijatniju Rezoluciju o stanju u Srbiji u poslednjih 13 godina, a za koje, te iste evroposlanike, dojučerašnje “partnere i prijatelje”, On sada tvrdi da su “patološki lažovi”,, “lažovi sa dna kace” i da im je “srednje ime laž”… Čini to u momentu kad mu se banjalučki Mali Hijavata, izgleda nepovratno, odmetnuo i premetnuo Rusima i Amerikancima…
Kad smo već kod Amerikanaca – dok čekamo avaz iz “Bele kuće”, hoće li nam priznati formalno raskantavanje s Rusima u NIS-u i osloboditi nas, kao Malog Hijavatu, sankcija – nije nepoučno podsetiti se kako se ono, nakon višemesečnog poricanja svoje krivice za “aferu Votergejt”, verbalno samoišibao Ričard Nikson (u govoru od 30. aprila 1973), najavljujući ostavku na funkciju predsednika Sjedinjenih Država: “Sve do marta ove godine verovao sam da su poricanja istinita i da su optužbe za umešanost članova osoblja Bele kuće lažne. Izjave koje sam davao u to vreme i izjave mog sekretara za štampu date u moje ime zasnivale su se na informacijama kojima smo raspolagali u vreme davanja tih izjava. No, zatim su stigle nove informacije koje su me ubedile da postoji stvarna mogućnost da su neke od tih optužbi tačne i nagoveštavale su da je bilo pokušaja da se činjenice sakriju od javnosti, od vas, i od mene… U svakoj organizaciji čovek na vrhu mora da ponese odgovornost. Toj odgovornosti, prema tome, mesto je ovde, u ovom kabinetu. Ja je prihvatam. Moramo očuvati integritet Bele kuće. I taj integritet mora biti stvaran, a ne prividan. Ne sme biti izbeljivanja istine u Beloj kući.”
I, poenta, 9. avgusta 1974, kada je podneo ostavku zato što je okaljao sebe, ali i “uzvišeni položaj predsednika SAD”: “Ova administracija uradila je i ponešto pogrešno, a čovek na vrhu uvek snosi odgovornost i ja to nikad nisam izbegavao.”
Ono što je naš Poglavica, 6. marta ove godine, nazivao “spontanim okupljanjem studenata koji samo žele da uče”, pre neki dan, isti taj Poglavica definisao je kao “prijavljeni politički skup” koji jeste da traje blizu osam meseci, ali su ga, veli, uredno, sa rokom trajanja do ispunjenja njihovih (i Njegovih, koje je On postavio samome sebi) zahteva, prijavili glavni gosti sa nedavnog obeležavanja slave Svete Petke u centrali Es-en-esa, student Miloš Pavlović iz Doboja i svršeni, valjda, student Darko Glišić iz Uba.
Ovaj drugi to je krstio kao – “mala oaza slobode”, dok je Poglavica lično, za ovaj paramilitarni bivak u Dvorskom parku Obrenovića i Karađorđevića i onaj red vigvama ispred, pa red “bijelih čadora Age-Hasanage, što se bijele u gori zelenoj”, ima još senzitivnije epitete: “najslobodnije mesto u srcu Evrope”, “klica slobode”, “simbol otpora kao u onom stripu od Obeliksu i Asteriksu”… Dok je, suprotno tome, prema državnom Poglavici, “najveće zlo svinjac u rektoratu, svinjac na fakultetima”.
Jedan sudija Ustavnog suda Srbije svrhu opstojanja ovog “zabranjenog grada”, “za dok bude potrebno”, vidi, čak, u – “razlozima nacionalne bezbednosti”.
Pucnjavu u šatorskom rezervatu „Ćacistan“, kao i navodni fakat da „pojedini mediji to relativizuju“, Poglavica ceni kao dokaz da je „u toku ozbiljan hibridni rat protiv države”, pa je, i bez istrage, presudio da je to, uprkos prvotnom stavu tužilaštva da je u pitanju „ubistvo u pokušaju i izazivanje opšte opasnosti“ – „teroristički čin“, kao i da je „terorista – blokader“!
Bahato je potvrdio da mu je do Ustava i zakona stalo kao do „lanjskog snega“, tako što je, i u ovom slučaju, kao i na primeru novosadske tragedije, u uniformi Vrhovnog Nenadležnika, preuzeo ulogu i policajca i tužioca i sudije, pravdavajući tako fakat da je on lično prikazao snimak hapšenja i iskaz osumnjičenog, oborenog na zemlju i vezanog lisicama, navodno zato da „mediji ne bi izvestili da je u pitanju međusobni sukob ljudi koji su boravili u šatorima“.
Ministar zdravlja (onaj što ga Poglavica “nije dao”, nakon pogibije sedmoro ljudi u udesu helikoptera 2015. godine) je, od prve tvrdnje da je ranjeni u izuzetno teškom stanju, posle samo neki sat, već, iz prve ruke, sipao “eksklluzivu” da mu je ranjenik rekao da “da poruči svim građanima Srbije da je on mirno sedeo u šatoru, da je izražavao svoju volju na prijavljenom mestu i da se borio protiv blokada, da ne bude blokada, da radi Srbija, da nema nasilja, svega onoga što je bilo”.
Nije, naravno, izostalo ni Poglavičino slikanje sa ranjenim čovekom u šok-sobi, kao sa onim nesrećnim žandarmom što ga je kolega udario pendrekom u oko, a on nakon Poglavičine vizite u bolnici, morao da menja prvobitni iskaz i, unatoč desetinama video snimaka, tvrdio da ga je napao – neki student?!
A samo veče pre toga, Poglavici se, kao starozavetnom proroku Jeremiji pad Jerusalima i i propast Judejskog carstva, na rođendanskoj žurci Es-en-esa u Zrenjaninu, javio ili privideo nekakav takav “teroristički čin”: “Ne smeta im desetine i stotine fakulteta i škola koje neko blokira. Ne smeta im što deca ne idu u školu, baš kao u Gazi što ne idu u školu ili što nisu išli u školu. Smeta im jedan mali park. Samo im to smeta. Smeta im jer taj park je bio klica otpora, taj park je bio malo mesto u srcu Srbije odakle je otpor krenuo, otpor okupaciji, otpor rušenju Srbije. I taj simbol otpora i danas postoji, taj simbol snage Srbije koju ne mogu da sruše. A sve su hteli da sruše, ama baš sve. I danas hoće, pošto, ljudi, ja to odlično razumem”.
Poglavica Lav Koji Sedi Na Dve Hoklice, po Ustavu i predsednik svih građana Srbije, naročito je, i u slučaju „Ćacistana“, kao i inače tokom svog trodecenijskog političkog bitisanja, osetljiv na „laži i teorije zavere“, pa ga je iznervirala i insinuacija da bi možda i neko oko Njega mogao da stoji iza paljevine vigvama Ćacistana: „Da bih stekao političku korist, ja sam želeo da ranim nekoga od naših ljudi? Jeste li vi oboleli svi? Koja je to teška bolest koja je ophrvala blokaderski pokret i njihove predstavnike. Nit znam ko je ovaj čovek i nisam ja slikao dva minuta ranije. Ja sam naknadno saznao jer sam davao intervju za jedne nemačke novine. Poslednji sam u zemlji saznao, a da li sam predviđao sve ovo? Da, jesam. Nadam se da je ovo kraj, da neće nekog da ubiju. I nikad oni nisu bili napadnuti, uvek su oni napadali, jer im je neko rekao da napadaju i da je to poželjno“.
U to ime, Poglavica se požalio kako „ne može da obuzda bes onih koji su protiv blokada“ (iako fizičkih blokada na fakultetima više skoro da i nema, prim.C. M):
„Ja sam sada osetio, osvetnički duh je zavladao kod ljudi koji drugačije misle od blokadera. To je takav bes kakav u poslednja dva sata nisam osetio ne pamtim od kad. Molim te ljude da to sebi izbrišu iz glave i upozoravam sve ljude da osveta u Srbiji neće biti dozvoljena nikome. A za te koji su usred glasanja slučajno naišli i pre nego što se bilo šta desilo baš to slikaju, kao da je to najlepši impresionistički pejzaž Monea. Ili su neki možda to znali, ja nažalost nisam jer bih to sprečio. Ili su se nadali da će samo neko da zapali šator, pa se iznenadili da je neko izvadio pištolj i pucao u čoveka. Sve će istraga da pokaže. Ko će sad da objasni maloj Andrei da joj je otac upucan samo zato što je želeo da ona završi studije i da će ona sad morati da radi sa srednjom stručnom spremom, a ostalo joj je četiri ili pet ispita do kraja, a baš taj fakultet je bio izrazito blokaderski“.
Radi predupređenja svih mogućih insinuacija, hajde da se podsetimo „Paljenja Rajhstaga“ (der Reichstagsbrand), odnosno podmetanja požara u zgradu nemačkog državnog parlamenta u Berlinu, 27. februara 1933, odnosno nedelju dana pre parlamentarnih izbora koji su održani 5. marta. Uhapšen je i optužen izvesni komunista Marijus van der Lube, ali taj zločin nikada nije dokazan.
Nacisti su tvrdili da je „paljenje Rajhstaga“ bio pokušaj „obojene revolucije“, „komunističke zavere“, tj. komunističkog ustanka, pa su taj povod iskoristili da uhapse četiri hiljade ljudi, najviše članova komunističke partije i zabrane njihovu štampu.
Dan nakon požara, kancelar Hitler je od predsednika Hindenburga iznudio Dekret o požaru u Rajhstagu, tj. Odredbu o zaštiti naroda i države kojom su suspendovama osnovna građanska prava i slobode.
Nacionalsocijalisti su osvojili relativnu većinu, a Zakon o posebnim ovlašćenjima koji je Hitleru omogućio da vlada preko dekreta usvojen je bez problema 23. marta 1933, čime je kancelar efektivno, sve po zakonu, postao diktator!? U sledeća tri meseca zabranjene su sve političke partije, otpočeo je progon Hitlerovih političkih protivnika i slobodnomislećih ljudi, pa su Nemačku pored ostalih, napustili Ajnštajn, Breht, porodice Tomasa i Hajnriha Mana, Erih Marija Remark…
Sve ovo, naravno, samo je opomena, šta nikako ne bi smelo nigde, pa ni kod nas, da se ponovi. Neka istoriografima ostane zadatak da istražuju ko je zapalio Rajhstag, ko je (i po čijem nalogu) palio Narodnu skupštinu 5. oktobra 2000. i ko je (ako je) stajao iza individualnog čina u Ćacistanu, takoreći na stepenicama zdanja parlamenta Srbije.
Za sada imamo jednu nepoznanicu manje: „Student nije zapalio žito“! Ali, istovremeno, već dva i po meseca čekamo na odgovor: Ko je iz vrha vlasti smislio i s kojim ciljem plasirao brutalnu optužbu da je jedan student (ime i prezime poznati javnosti) pokušao da „spali žive ljude“ u prostorijama novosadskog odbora Es-ne-esa?
I još jedna bitna stvar. Umesto da ubeđuju navodne „hibridne ratnike“ kako Poglavici i Njegovima podmeću nekakav „nacizam“, „fašizam“ i slično, neka se NDU upita ko je to, ako ne Poglavica lično, mladost i budućnost ove zemlje, dakle, studente, svih ovih 12 meseci, nazivao „ustašama“, „fašistima“, „nacistima“, „teroristima“, „zlikovcima“ i tome slično.
A kad je o sličnosti naprednjačke i one (od pre Drugog svetskog rata) nacističke propagande reč, neka se NDU zapita kako im se to dogodilo da im, čak i jevrejski (da Bog sačuva) savetnici permanentno, evo više od pola decenije, „podmeću“ propagandne kampanje poput „original falsifikata“ nemačkih nacista od između 1920. i 1939. godine.
Pošto su im već, u međuvremenu, zaokružili pun krug: od kampanje “Unseren Kindern – die Zukunft durch A.H”, preko “pelcera” faznog uzgajanja “lojalista” i parapolicije unutar stranačke strukture, poput SA i SS, koje su uzrastale od nekolicine “zaštitara”, telohranitelja, “lojalista”, preko Schutz- i Sturmabteilung (SA) do Schutzstaffel (SS) – do, evo, kič kopije Führerbunker, u vidu Ćacistana… Onaj tamo, u Berlinu, bio je je, za zlu ne trebalo, smišljen za sudnji, kreiran kao Firerova poslednja linija odbrane. Nalazio se tik do Hitlerove kancelarije (Reichskanzlei), uz ulicu Voßstraße, odmah do ukrštanja sa Wilhelmstraße, ulicom u kojoj je bio smešten veliki deo nemačkih vladinih zgrada. U Wilhelmstraße je bilo ministarstvo propagande (Goebbels) i ministarstvo avijacije (Göring), a ceo taj kvart nazivao se Regierungsvirtel (vladina četvrt).
Previše, vrlo svesno preuzetih, a napadnih sličnosti i asocijacija. A da se sve te potencijalne sumnje i insinuacije na onu poruku sa filmske špice (“svaka sličnost sa stvarnim ljudima i događajima je slučajna”) odagnaju, dovoljan je samo jedan Poglavičin, makar kao Niksonov u iznudici, govor.
… Pisao sam ovo nekoliko dana pošto se, u našem nekadašnjem najbližem okruženju, danas Deželi, dogodio sasvim drugačiji primer shvatanja lične, političke i moralne odgovornosti. Naime, ministarka pravde i ministar unutrašnjih poslova Slovenije podneli su – uz obrazloženje da žele da „doprinesu smirivanju situacije i da svako mora da razmisli o svojoj odgovornosti“ – ostavke, nakon smrti 48-godišnjeg muškarca, kojeg je ispred lokala u Novom Mestu pretukao pripadnik romske manjine.
Ah, da, da ne zaboravim: Američki “Votergejt” je, u odnosu na Poglavičinu osmogodišnju 24/7/365, protivustavnu okupaciju sve tri grane vlasti i svih bitnih institucija u njima, bio dečja igra, benigna šala mala. Nikson je, naime, ostao bez predsedničke funkcije samo (?) zato što je on ili neko iz njegove republikanske administracije naredio, pa potom prikrivao upad u sedište Nacionalnog odbora Demokratske sranke u vašingtonskom poslovno-stambenom kompleksu “Votergejt”, tokom predsedničke kampanje 1972.
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
5 sati
