Deco, vi odoste, a šta ćemo mi?

Gledam ovih dana kako naša deca vraćaju svoju zemlju. Prvo fakultete i škole. Pa trgove, pa mostove, pa puteve, pa gradove… I gde god su prošli i došli dodirnuli su ljude iskrom topline. Izmamili su, skoro pa zaboravljen, osećaj za zajedništvo, solidarnost i poštovanje.

U Kragujevcu, uoči Sretenja, bilo je baš lepo. Izašlo i staro i mlado, u hladno veče, da dočeka decu, studente. Izašao sam i ja među sugrađane. Znam ljude, a opet… Nekako dostojanstveniji, ljubazniji, uzbuđeni. Kao da čekaju svoje iz dalekog sveta. A oni, svoji, naši solunci, šipče peške, mladi, lepi, radosni. Pa svakim korakom omeđavaju, dokle se sme, odakle se ne sme. Idu deca nama u susret i postavljaju među, dokle je čovek, a odakle rob i sinja kukavica. Idu deca i nose dobru vest.

Taksisti krenuli po studente u Kragujevac, objavljeni prvi snimci (VIDEO)

Dočekasmo ih, a oni svoji. Pošla deca, došli ljudi. Organizovani, disciplinovani, veseli. I hrabri. Baš hrabri. Plakale su žene, i po neki muškarci, od ushićenja, radosti, brige za mladost.

Pod jakom silom mladalačkog primera i njihove žrtve, pričam sa prijateljima. Uglavnom, kao zreli ljudi, domaćini, roditelji, veterani, i ko zna kakvi još, složismo se da nas je pomalo sramota. Umalo, pa da ostanemo sa one strane međe, među sinjim kukavicama. Jeste.

Ujutru, kao sabor, vašar, panađur. Sretenje u Kragujevcu. Hladno jutro, toplo oko srca. Treperi grad, došli ljudi da se sretnu.

Kod Fontane miriše na vruću kipuću šumadijsku, kotlići puše, kuva se pasulj. Divna buka pištaljki, čegrtaljki, trubica, truba i trubetina, zastave, transparenti. Rada sa unukom donosi turu vrućih domaćih kiflica na štand.

Sa svih strana, gde u Kragujevac može da se uđe, potoci ljudi idu ka Lepenici u srce grada. Reka naroda, pored reke Lepenice, uzvodno i nizvodno. Radost i bliskost se vide na licima. I osmeh.

Kragujevac u znaku otpora Vučiću: Srbija se sliva u srce Šumadije, pobunjeni građani pišu nove stranice istorije (VIDEO)

Da, to je. Svi kao jedan. Došli ljudi da se sretnu, da podele radost, da budu kao jedan. Da ne isčeznemo. To je. Ona reč na slovo S, koja Srbina spasava. Kako su nas samo okupili! Naše nasleđe se pokazalo dostojnim.

Od one dece, što od raznih pošasti nisu mogla da sastave ni dve-tri školske godine na miru, što su ih razna zatvaranja otuđila „da samo gledaju u telefon“, što su im za male i velike mature podmetali dojave o podmetnutim bombama, što se prihvatalo da će, čim završe školu da idu iz zemlje…Od te dece ispadoše junaci.

Pričamo… I sede glave se raduju takvoj mladosti. Ali, iz gadnog iskustva, sumnjaju. Da neko ne izda, ne prevari, ne proda njihovu žrtvu. Da neko sa drugim namerama ne stoji iza toga. Moguće, i moja glava je seda. Ali, opet, gledam. Iz cele zemlje došli ljudi da se sretnu, prešli međe, vuče ih sloga da budu kao jedan.

Kako doći kolima na protest u Kragujevac na Sretenje

Gledam, hodam, osećam se delom golemog bića. Kolo. Ovo je kolo, narodno, gde god se okupimo. Poveli ga momci za ženidbu i devojke za udaju, pa žurimo da se uhvatimo u kolo, da igramo jedno do drugog, kao jedan. Kolo se razigrava, zahuktava, sve više ljudi pruža ruke. Ovo je kolo za nas, na radost, na slogu. Da preteknemo kao ljudi, da nas je sramota na svome da budemo robovi, da se omeđimo. Da igrom i lepotom otrusimo svako zlo i nepodopštinu od nas. Kolo. Jeste.

Ujutru, posle Sretenja, nedelja. Prate se studenti, zadnje grupe idu. Dalje. Nekakva praznina i nostalgija. Kao posle lepog i uzbudljivog letovanja. Rada sa unukom deli kiflice studentima i taksistima. Opraštaju se kao stari znanci. Gleda za njima i uzdahnu: „Vi deco odoste, a šta ćemo mi?“

Autor: Slavoljub Đonović, pravnik iz Kragujevca
Glas javnosti/D01S

Stavovi izneti u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti

SKINI APLIKACIJU