Odnosi Srbije i Rusije se temelje na tradicionalnoj privrženosti Srba toj zemlji, a sada se veliki deo naše javnosti prema njoj ubrzano hladi. To u okolnostima kada Rusija kod nas nije dominantni faktor ekonomski, geopolitički ili sa stanovništa meke moći – već svoj kapacitet za delovanje umnogome zasniva na nasleđenom blagonaklonom stavu javnosti (koja bitno utiče na ponašanje političara) – preti da temeljno redefiniše njene pozicije i to na duži rok. Da bismo stvari u tom kontekstu jasnije, bez emotivnih barijera, sagledali na našem terenu, poslužimo se tuđim primerom. Konkretno – jermenskim!
Jermenija je od raspada SSSR-a (decembar 1991) do pre nekoliko godina, bila izuzetno blizak saveznik Rusije i njeno ključno uporište na Južnom Kavkazu. Uostalom, ta zemlja je totalno bila upućena na Moskvu. Upletena u sukob sa Azerbejdžanom oko Nagorno-Karabaha – oblasti naseljene jermenskim hrišćanima koju su boljševici dodelili pomenutoj muslimanskoj republici Sovjetskog Saveza – našla se u hermetičkoj blokadi te i druge susedne turske države (Republika Turska). Rusija joj je bila vitalan ekonomski, energetski i vojno-politički faktor podrške. Zauzvrat, Jermeni su ušli u sve njene integrativne organizacije na postsovjetskom prostoru, uključujući i odbrambeni pakt ODKB, te su joj dali vojne baze koje je želela i u okolnostima kada su ih mnoge druge zemlje uskraćivale Rusima.
Ono što je delovalo kao rusko-jermenska idila trajalo je do 2018. godine. Tada je pao režim u Jerevanu koji je i lično bio blizak oficijelnoj Moskvi (poznat kao „krabahski klan“, pošto su mnogi njegovi nosioci i njihovi najbliži saradnici poticali iz tog kraja). Serž Sargsjan – prvak koruptivnog i kriminalizovanog ali i istine radi naglašeno nacionalno nastrojenog režima – pao je sa vlasti navedene godine. Čašu narodnog strpljenja prelilo je to što je posle dva predsednička mandata tada postao premijer.
Situacija je umnogome – sa izuzetkom činjenice da je Aleksandar Vulića i veleizdajnik, te kako izgleda upleten u globalne narko dilove – podsećala na ono što je sada na delu kod nas. Sargsajn je u očima mnogih bio simbol političke mafije koja je uzurpirala svu moć u zemlji a manipulativno-represivno se održavala na vlasti uprkos volji većine građana. Pošto je iskoristio dva predsednička mandata i nije mogao više da se kandiduje za tu funkciju, uprkos očekivanju naroda da je shvatio da je vreme da ode sa vlasti, od strane nategnute parlamentarne većine iznenada je imenovan za šefa vlade.
Kada se to desilo došlo je do velike eksplozije narodnog nezadovoljstva. Mase građana preplavile su Jerevan a vojska i policija, koje su ranije više puta energično podržale establišment – i same, izuzev najvišeg vrha, revoltirane, a tim pre svesne da bi intervencijom izazvale građanski rat – ostale su relativno pasivne. Priteran u ćošak Sargsjan se povukao sa čela države a njegova Republikanska partija – zapravo vladajuća interesna zajednica – doživela je parališuću krizu. Premijer postaje, i to uz podršku nemalog broja poslanika prethodne vlasti, predvodnik ključnog, do tada opozicionog, društveno-političkog bloka „Građanski dogovor“, Nikolo Pašinjan.
Moskva to nije prihvatila sa radošću, ali nije imala ni osnov da reaguje otvoreno neprijateljski. Došlo je do međusobnog zahlađenja, ali je Jerevan nastavio da ispunjava sve savezničke obaveze. U takvim okolnostima započeo je 2020. godine Drugi rat za Nagorno-Karabah (Prvi rat za NK, u kome su Jermeni pobedili, odvijao se u više faza, od 1988. do 1994).
Na krilima dobro iskorišćenog respektabilnog naftnog bogatstva i demografskog buma ojačali Azerbejdžan, procenio je da je došlo njegovih pet minuta, pa je odlučno napao. Turska i Izrael su nedvosmisleno stali iza njega, dok je „projermenska“ Rusija bila relativno pasivna a takođe Jerevanu blizak Iran izolovan. Istine radi, formalno-pravno Moskva i nije imala obavezu da brani NK čiju samoproglašenu državnost nije priznala, a opasnost za samu Jermeniju je vešto relativizovala.
Sve to je definisalo ishod rata. Posle 44. dana krvavih borbi Jermeni su morali da se pomire sa porazom. Od potpunog sloma spaslo ih je samo posredovanje Moskve, koja je poslala mirotvorce u deo NK koji Azerbejdžanci još nisu zaposeli, te u koridor koji ga je spajao sa Jermenijom. Budući status NK ostalo je da se u narednom periodu reši za pregovaračkim stolom, a do tada Jermenija je bila potpuno vraćana u rusku orbitu. Kolikogod da je Jerevan bio ljut, razumeo je da svaki otklon od Rusije vodi potpunom urušavanju njegovih nacionalnih pozicija.
To se ipak i bez njegove primarne inicijative desilo pošto je započeo rusko-ukrajinski rat 2022. godine. Ruska očekivanja da će munjevito završiti stvari izjalovila su se te se Moskva uplela u iscrpljujući frontalni rat. Suočila se i sa teškim zapadnim sankcijama. Njih je uspela umnogome da amortizuje ali za to su joj bili potrebni partneri. U vezi sa zaobilaženjem sankcija, od uvoza potrebnih roba Rusiji do izvoza njenih „prepakovanih“ energenata, važnu ulogu dobile su Turska i Azerbejdžan. To je dvostruko išlo u korist Bakua (i sam je bio važan Rusiji a imao je i potpunu zaštitu Turske).
Pošto je shvatio da je za Moskvu preveliki luksuz da reskira saradnju sa njim i Ankarom, krenuo je u novi pohod na NK 2023. godine.
Rusija, tada već garant bezbednosti te oblasti, azerbejdžanske jednostrane poteze iz svojih interesa tumačila je na način koji je nesumnjivo bio nekorektan. Tako je prepustila Jermene svojoj sudbini. Slično kao što su zaštitne snage UN u Srpskoj Krajini (UNPROFOR), pod nekim solomonskim izgovorima, 1995. mirno posmatrale nelegalni upad hrvatske soldateske u nju, te sa tim skopčani egzodus srpskog stanovništva, postupili su i Rusi u NK u septembru 2023. godine.
Poraženi i poniženi Jermeni, na način koji ipak nije prebrz da ne bi još više ugrozili svoj položaj, udaljavaju se od tada od Rusije. To je rezultiralo nedavnim ubacivanjem Vašingtona u kavkaski prostor, gde SAD nastupaju kao posrednik između Jermenije i Azerbejdžana.
Ali za rusku dugoročnu poziciju na Kavkazu nešto je još gore od toga, a to je gašenje plamena jermenske rusofilije. U Azerbejdžanu ona nije ni pre postojala, bez obzira na, već kako kada, racionalnu spremnost Bakua da sa Rusijom održava solidne odnose (što je sada, najblaže rečeno, sve manje slučaj).
U Gruziji, bez obzira na zakulisne spone Kremlja sa aktuelnom vladajućom garniturom, i te kako su u vezi sa pitanjem Abhazije i Južne Osetije izuzetno ojačale rusofobne tendencije.
Stvari su po prvi put u istoriji, u tom pravcu krenule i u Jermeniji. Stanovništvo Nagorno-Karabaha – koje je paradoksalno platilo najveći ceh onoga što se desilo – bilo je najprijatelkskije nastrojeno prema Rusiji bilo gde u svetu van njenih granica (prema raznim ispitivanjima takve stavove imalo je 98-99 posto njegovih žitelja), a u samoj Jermeniji proruski je bilo opredeljeno preko 80 procenta stanovnika (više nego i u Srbiji kada je naša rusofilija bila u zenitu).
Sada natpolovičan deo Jermena (uključujući i prognanike iz NK) podržava prozapadnu geopolitičku preorijentaciju svoje zemlje. SAD su po popularnosti pretekle Rusiju, a većina Jermena bi glasala za ulazak njihove zemlje u EU ako bi to bilo moguće, te što skoriji izlazak iz ruskog ODKB-a. Iako jermenska rusofobija još nije preovladala, rusofilija je prešla u istoriju.
Stvari ka tome idu i u Srbiji. Nacionalno orijentisani a antirežimski opredeljeni građani – koji su i te kako brojni – uveliko su se, i to opravdano, razočarali u Rusiju. Niko normalan nije se kleo u njene demokratske kapacitete i privredni blagotvoran uticaj (izuzev, i to donekle, u energetskoj sferi) kod nas, ali je postojala vera u privrženost Moskve razvijanju geopolitičkih veza sa srpskim narodom. Ali to je postalo farsa s obzirom da je Vučić počinio kosovsku veleizdaju.
Kako poverovati da je Rusija stvarno na pozicijama podrške celovitosti Srbije, ako podupire onoga ko zapadnim silama predaje Kosovo i Metohiju kako bi izbegao da ga suoče sa narko i drugim nedelima o kojima, očito, imaju štošta da kažu?
Vučić će pre ili kasnije pasti, a sa njim će se rasturiti i njegova propagandna mašinerija. Onda će i režimski rusofili – kako „interesni“ tako i iskreni – ući u period zbunjenosti i rasula. Iz njega će izaći mnogo manje ljudi sa proruskim afinitetima nego što ih je sada slučaj i u segmentu građanstva o kome je reč. Tačka na priču o srpskoj rusofiliji – i sa tim rušenje najbitnijeg stuba ruskog uticaja kod nas – biće stavljena.
Ako je zvanična Rusija definitivno prihvatila da se nalazi na čelu države koja nema više pretenzije supersile (pa i uporednog bitnog faktora u više globalnih regiona), već se ograničava na značajniju ulogu na postsovjetskom prostoru a u širim razmerama na mesto u kineskom pratećem orkestru, onda može i da se shvati ono što sada radi sa Vučićem. Igra na kartu koja joj sa što manje angažovanja omogućava da kratkoročno izvuče što veću korist i onda da za koliko može proda svoje preostale balkanske pozicije.
Ako ipak želi nešto više od toga, onda je krenula potpuno pogrešnim putem. U Srbiji će proći i gore nego na jermenskom prostoru koji ipak ostaje u njenom dvorištu. Žao mi je i zbog Srba i zbog Rusa, i radi sadašnjosti i budućnosti kao i naše zajedničke prošlosti, ako stvari do kraja ispadnu tako, ali ono što Kremlj radi u vezi sa Vučićem, sve gura u takvom smeru. Ono što celokupna NATO propaganda nije uspevala da uz velike napore realizuje godinama, ruska politika sebi (dugoročno gledano) i nama na uštrb, odrađuje u kratkom roku! Možda još ima šansu za veliki preokret, ali i vreme i srpsko strpljenje za nju – ističe!
Glas javnosti/Tabloid
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi Glasa javnosti
Dragomir Anđelković: Tačka na srpsku rusofiliju može biti uskoro stavljena - zbog politike Kremlja
Lični stav
Autor: Glas javnosti
Autor: Glas javnosti
Spoljna obaveštajna služba Rusije (SVR) dugo je, kao retko koja institucija te zemlje, objektivno sagledavala stanje u Srbiji. I to kako od prirode Vučićevog režima i građansko-studentskih protesta protiv njega, tako i do zakulisnog snabdevanja Ukrajine srpskim ubojnim sredstvima (municija, granate, rakete za višecevne bacače). No, sada je i ona promenila kurs. Naređenje je naređenje!
Ruska Federacija je, uz sve unutrašnje mane (koje ograničavaju domete onoga što radi), relativno ozbiljna država koja načelno gleda svoje interese. U skladu sa njima postupa bez mnogo zadrške. Sada je Moskvi bitno da što šire ograniči borbene potencijale Ukrajine kako bi pre potencijalnog primirja uspela da stavi pod efektivnu kontrolu delove četiri pripojene oblasti koje Kijev i dalje drži.
Radi toga je srpski spin diktator obećao da će prekinuti – i po cenu ozbiljnog zatezanja odnosa sa Briselom – isporuke prilično bitnog vojnog materijala za evroatlantski „istočni front“, te ponudio Rusima delotvorne mehanizme da nadziru da li će tako i biti. Uz to se pokazao i krajnje kooperativan, kao nikada pre od 2022. godine, kada je u pitanju rešavanje svega što ugrožava ruske račune u vezi sa NIS-om.
Polazeći od toga, ponašanje Kremlja je razumljivo.
Geopolitika je samoživa disciplina. Motivisan onim što mu Vučić odnedavno isporučuje, dao je striktni nalog svim elementima ruskog sistema – koji su prethodno imali zeleno svetlo da se ponašaju višeslojno (deo je podržava a deo kritikovao SNS režim) – da unisono stanu iza oficijelnog Beograda. Za sve one koji žele demokratsku Srbiju to je loša vest.
Odnosi Srbije i Rusije se temelje na tradicionalnoj privrženosti Srba toj zemlji, a sada se veliki deo naše javnosti prema njoj ubrzano hladi. To u okolnostima kada Rusija kod nas nije dominantni faktor ekonomski, geopolitički ili sa stanovništa meke moći – već svoj kapacitet za delovanje umnogome zasniva na nasleđenom blagonaklonom stavu javnosti (koja bitno utiče na ponašanje političara) – preti da temeljno redefiniše njene pozicije i to na duži rok. Da bismo stvari u tom kontekstu jasnije, bez emotivnih barijera, sagledali na našem terenu, poslužimo se tuđim primerom. Konkretno – jermenskim!
Jermenija je od raspada SSSR-a (decembar 1991) do pre nekoliko godina, bila izuzetno blizak saveznik Rusije i njeno ključno uporište na Južnom Kavkazu. Uostalom, ta zemlja je totalno bila upućena na Moskvu. Upletena u sukob sa Azerbejdžanom oko Nagorno-Karabaha – oblasti naseljene jermenskim hrišćanima koju su boljševici dodelili pomenutoj muslimanskoj republici Sovjetskog Saveza – našla se u hermetičkoj blokadi te i druge susedne turske države (Republika Turska). Rusija joj je bila vitalan ekonomski, energetski i vojno-politički faktor podrške. Zauzvrat, Jermeni su ušli u sve njene integrativne organizacije na postsovjetskom prostoru, uključujući i odbrambeni pakt ODKB, te su joj dali vojne baze koje je želela i u okolnostima kada su ih mnoge druge zemlje uskraćivale Rusima.
Ono što je delovalo kao rusko-jermenska idila trajalo je do 2018. godine. Tada je pao režim u Jerevanu koji je i lično bio blizak oficijelnoj Moskvi (poznat kao „krabahski klan“, pošto su mnogi njegovi nosioci i njihovi najbliži saradnici poticali iz tog kraja). Serž Sargsjan – prvak koruptivnog i kriminalizovanog ali i istine radi naglašeno nacionalno nastrojenog režima – pao je sa vlasti navedene godine. Čašu narodnog strpljenja prelilo je to što je posle dva predsednička mandata tada postao premijer.
Situacija je umnogome – sa izuzetkom činjenice da je Aleksandar Vulića i veleizdajnik, te kako izgleda upleten u globalne narko dilove – podsećala na ono što je sada na delu kod nas. Sargsajn je u očima mnogih bio simbol političke mafije koja je uzurpirala svu moć u zemlji a manipulativno-represivno se održavala na vlasti uprkos volji većine građana. Pošto je iskoristio dva predsednička mandata i nije mogao više da se kandiduje za tu funkciju, uprkos očekivanju naroda da je shvatio da je vreme da ode sa vlasti, od strane nategnute parlamentarne većine iznenada je imenovan za šefa vlade.
Kada se to desilo došlo je do velike eksplozije narodnog nezadovoljstva. Mase građana preplavile su Jerevan a vojska i policija, koje su ranije više puta energično podržale establišment – i same, izuzev najvišeg vrha, revoltirane, a tim pre svesne da bi intervencijom izazvale građanski rat – ostale su relativno pasivne. Priteran u ćošak Sargsjan se povukao sa čela države a njegova Republikanska partija – zapravo vladajuća interesna zajednica – doživela je parališuću krizu. Premijer postaje, i to uz podršku nemalog broja poslanika prethodne vlasti, predvodnik ključnog, do tada opozicionog, društveno-političkog bloka „Građanski dogovor“, Nikolo Pašinjan.
Moskva to nije prihvatila sa radošću, ali nije imala ni osnov da reaguje otvoreno neprijateljski. Došlo je do međusobnog zahlađenja, ali je Jerevan nastavio da ispunjava sve savezničke obaveze. U takvim okolnostima započeo je 2020. godine Drugi rat za Nagorno-Karabah (Prvi rat za NK, u kome su Jermeni pobedili, odvijao se u više faza, od 1988. do 1994).
Na krilima dobro iskorišćenog respektabilnog naftnog bogatstva i demografskog buma ojačali Azerbejdžan, procenio je da je došlo njegovih pet minuta, pa je odlučno napao. Turska i Izrael su nedvosmisleno stali iza njega, dok je „projermenska“ Rusija bila relativno pasivna a takođe Jerevanu blizak Iran izolovan. Istine radi, formalno-pravno Moskva i nije imala obavezu da brani NK čiju samoproglašenu državnost nije priznala, a opasnost za samu Jermeniju je vešto relativizovala.
Sve to je definisalo ishod rata. Posle 44. dana krvavih borbi Jermeni su morali da se pomire sa porazom. Od potpunog sloma spaslo ih je samo posredovanje Moskve, koja je poslala mirotvorce u deo NK koji Azerbejdžanci još nisu zaposeli, te u koridor koji ga je spajao sa Jermenijom. Budući status NK ostalo je da se u narednom periodu reši za pregovaračkim stolom, a do tada Jermenija je bila potpuno vraćana u rusku orbitu. Kolikogod da je Jerevan bio ljut, razumeo je da svaki otklon od Rusije vodi potpunom urušavanju njegovih nacionalnih pozicija.
To se ipak i bez njegove primarne inicijative desilo pošto je započeo rusko-ukrajinski rat 2022. godine. Ruska očekivanja da će munjevito završiti stvari izjalovila su se te se Moskva uplela u iscrpljujući frontalni rat. Suočila se i sa teškim zapadnim sankcijama. Njih je uspela umnogome da amortizuje ali za to su joj bili potrebni partneri. U vezi sa zaobilaženjem sankcija, od uvoza potrebnih roba Rusiji do izvoza njenih „prepakovanih“ energenata, važnu ulogu dobile su Turska i Azerbejdžan. To je dvostruko išlo u korist Bakua (i sam je bio važan Rusiji a imao je i potpunu zaštitu Turske).
Pošto je shvatio da je za Moskvu preveliki luksuz da reskira saradnju sa njim i Ankarom, krenuo je u novi pohod na NK 2023. godine.
Rusija, tada već garant bezbednosti te oblasti, azerbejdžanske jednostrane poteze iz svojih interesa tumačila je na način koji je nesumnjivo bio nekorektan. Tako je prepustila Jermene svojoj sudbini. Slično kao što su zaštitne snage UN u Srpskoj Krajini (UNPROFOR), pod nekim solomonskim izgovorima, 1995. mirno posmatrale nelegalni upad hrvatske soldateske u nju, te sa tim skopčani egzodus srpskog stanovništva, postupili su i Rusi u NK u septembru 2023. godine.
Poraženi i poniženi Jermeni, na način koji ipak nije prebrz da ne bi još više ugrozili svoj položaj, udaljavaju se od tada od Rusije. To je rezultiralo nedavnim ubacivanjem Vašingtona u kavkaski prostor, gde SAD nastupaju kao posrednik između Jermenije i Azerbejdžana.
Ali za rusku dugoročnu poziciju na Kavkazu nešto je još gore od toga, a to je gašenje plamena jermenske rusofilije. U Azerbejdžanu ona nije ni pre postojala, bez obzira na, već kako kada, racionalnu spremnost Bakua da sa Rusijom održava solidne odnose (što je sada, najblaže rečeno, sve manje slučaj).
U Gruziji, bez obzira na zakulisne spone Kremlja sa aktuelnom vladajućom garniturom, i te kako su u vezi sa pitanjem Abhazije i Južne Osetije izuzetno ojačale rusofobne tendencije.
Stvari su po prvi put u istoriji, u tom pravcu krenule i u Jermeniji. Stanovništvo Nagorno-Karabaha – koje je paradoksalno platilo najveći ceh onoga što se desilo – bilo je najprijatelkskije nastrojeno prema Rusiji bilo gde u svetu van njenih granica (prema raznim ispitivanjima takve stavove imalo je 98-99 posto njegovih žitelja), a u samoj Jermeniji proruski je bilo opredeljeno preko 80 procenta stanovnika (više nego i u Srbiji kada je naša rusofilija bila u zenitu).
Sada natpolovičan deo Jermena (uključujući i prognanike iz NK) podržava prozapadnu geopolitičku preorijentaciju svoje zemlje. SAD su po popularnosti pretekle Rusiju, a većina Jermena bi glasala za ulazak njihove zemlje u EU ako bi to bilo moguće, te što skoriji izlazak iz ruskog ODKB-a. Iako jermenska rusofobija još nije preovladala, rusofilija je prešla u istoriju.
Stvari ka tome idu i u Srbiji. Nacionalno orijentisani a antirežimski opredeljeni građani – koji su i te kako brojni – uveliko su se, i to opravdano, razočarali u Rusiju. Niko normalan nije se kleo u njene demokratske kapacitete i privredni blagotvoran uticaj (izuzev, i to donekle, u energetskoj sferi) kod nas, ali je postojala vera u privrženost Moskve razvijanju geopolitičkih veza sa srpskim narodom. Ali to je postalo farsa s obzirom da je Vučić počinio kosovsku veleizdaju.
Kako poverovati da je Rusija stvarno na pozicijama podrške celovitosti Srbije, ako podupire onoga ko zapadnim silama predaje Kosovo i Metohiju kako bi izbegao da ga suoče sa narko i drugim nedelima o kojima, očito, imaju štošta da kažu?
Vučić će pre ili kasnije pasti, a sa njim će se rasturiti i njegova propagandna mašinerija. Onda će i režimski rusofili – kako „interesni“ tako i iskreni – ući u period zbunjenosti i rasula. Iz njega će izaći mnogo manje ljudi sa proruskim afinitetima nego što ih je sada slučaj i u segmentu građanstva o kome je reč. Tačka na priču o srpskoj rusofiliji – i sa tim rušenje najbitnijeg stuba ruskog uticaja kod nas – biće stavljena.
Ako je zvanična Rusija definitivno prihvatila da se nalazi na čelu države koja nema više pretenzije supersile (pa i uporednog bitnog faktora u više globalnih regiona), već se ograničava na značajniju ulogu na postsovjetskom prostoru a u širim razmerama na mesto u kineskom pratećem orkestru, onda može i da se shvati ono što sada radi sa Vučićem. Igra na kartu koja joj sa što manje angažovanja omogućava da kratkoročno izvuče što veću korist i onda da za koliko može proda svoje preostale balkanske pozicije.
Ako ipak želi nešto više od toga, onda je krenula potpuno pogrešnim putem. U Srbiji će proći i gore nego na jermenskom prostoru koji ipak ostaje u njenom dvorištu. Žao mi je i zbog Srba i zbog Rusa, i radi sadašnjosti i budućnosti kao i naše zajedničke prošlosti, ako stvari do kraja ispadnu tako, ali ono što Kremlj radi u vezi sa Vučićem, sve gura u takvom smeru. Ono što celokupna NATO propaganda nije uspevala da uz velike napore realizuje godinama, ruska politika sebi (dugoročno gledano) i nama na uštrb, odrađuje u kratkom roku! Možda još ima šansu za veliki preokret, ali i vreme i srpsko strpljenje za nju – ističe!
Glas javnosti/Tabloid
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
