FRANCUSKA JE OTADžBINA KOKA KOLE

Koka-kolu je izmislio farmaceut, zavisnik od morfijuma.

Istorijski esej

19. vek je bio vek zabave. U apotekama su slobodno prodavali otrove: arsen, beladon, strihnin, koji se dodavao pivu za poboljšanje ukusa. Ni droge se nisu smatrale zlom. Na njih se gledalo  kao na vrstu leka. Laudanum, alkoholna tinktura opijuma, smatrala se odličnim lekom za migrene i zubobolju iako je bilo dostupnih informacija o njegovim nuspojavama . Tomas de Kvinsi, autor bestselera „Ispovesti engleskog žderača opijuma“, iskreno je upozorio javnost da opijum zamagljuje um i lišava volju. Tinkturu su davali čak i maloj deci da bi bila što duže - mala deca.

Kokain nisu zanemarili ni tadašnji farmaceuti

Pre mnogo hiljada godina, neverovatna svojstva listova grmlja "Erithrokilum Koka" primetili su stanovnici peruanskih visoravni. Indijanci su koristili koku kao veoma jak energo stimulator. Žvakali su njene listove sa malom količinom limete (tako se sok od lišća brže uliva u krv) što je žvakače činilo izuzetno izdržljivim. Inke, čije se carstvo prostiralo od severnog Čilea do južne Kolumbije, stavili su potrošnju koke pod strogu državnu kontrolu. Listove koke su delili iz specijalnih skladišta radnicima u rudnicima i kamenolomima, kao i carskim kuririma, koji su morali veoma brzo da trče po razređenom planinskom vazduhu. Španci, koji su osvojili carstvo Inka, bili su sumnjičavi prema koki.

Verovali su, ne bez razloga, da je to uzrok visoke stope smrtnosti među Indijancima koji su radili u rudnicima, i pokušavali su da zabrane njenu upotrebu kao „paganske gadosti“. Koka postala poznata u Evropi već u 16. veku. Pravo interesovanje za nju je buknulo tek početkom veselog 19. veka.


IZVOR: Ustupljena fotografija/ Pukovnik Pemberton i flaša Koka Kole

Godine 1863. Korzikanac Anđelo Marijani, hemičar po obrazovanju i veliki ljubitelj vina po zanimanju, dobio je patent za proizvod pod nazivom "Vino  Marijani". Tehnologija proizvodnje je bila jednostavna: listovi koke su natopljeni suvim bordoom (vrsta vina). Alkohol sadržan u vinu delovao kao rastvarač i iz listova koke izvlačio kokain. Odnos kokaina i vina bio je 6 mg. koke po unci vina (oko 28 g). Ova kompozicija je, prema Marijaniju, pružila najbolji efekat. Ojačala je zdravlje, okrepila i  dala snagu i energiju! Francuski hemičar je predložio da se njegov napitak pije dve ili tri čaše dnevno, pre jela, kao digestiv ili aperitiv. Posebno je naglašeno da deca ne smeju da piju više od polovine doze za odrasle!

Efekat koji je Vino Marijani imao na evropsku, a potom i američku javnost, lako se može uporediti sa udarom groma. Osvojio je sve: stvaralačku inteligenciju, umetnike, pisce, glumce, aristokratiju, biznismene i ljude koji se bave teškim fizičkim radom. Reklama za „Vina Marijani”, koja je objavljena u svim evropskim novinama i časopisima, upada u oči svojim agresivnim pritiskom. Poznate ličnosti poput Aleksandra Dime, Emila Zole, Žila Verna ili Sare Bernar, bile  su zavisne od „Tonika Marijanija“, kako se zvalo ovo narkotično vino. Čak ni krunisane glave nisu izbegle čari kokainskog pića. „Vindzorska udovica” – britanska kraljica Viktorija, bila je veliki obožavalac „Vina Marijanija”. Ni ruski dvor nije bio van igranke. Jedan  francuski list je obavestio svoje čitaoce:  Hitno dostavljeno u Sankt Peterburg desetak „Vina Marijani“ za Njeno Carsko Veličanstvo, caricu Rusije! Moglo se! Bilo je to veselo vreme, bez embarga, a Rusi su  dobro plaćali...

Osvojivši Stari svet, kokainsko vino je prešlo okean i krenulo da osvaja Novi svet. Marijani je otvorio svoju kancelariju u Njujorku i tamo preselio svoju glavnu laboratoriju. „Francuski eliksir“ je odmah izazvao mnoštvo „alternativa“ u Sjedinjenim Državama, od kojih je svaka prodata kao „jedini pravi“ lek za poboljšanje zdravlja i povećanje tonusa tela. Sva ova izvikana jednodnevna pića su potonula u zaborav – osim jednog jedinog pića, čije ime sada zna svako dete, bez obzira u kojoj zemlji na svetu živi. Ime ovog pića je Koka-Kola!

Ranjeni pukovnik  protiv morfijuma

Pukovnik Džon  Pemberton se  borio tokom građanskog rata na strani Konfederativnih država juga u Trećem bataljonu konjice Džordžije. Tokom poslednjih bitaka građanskog rata, bitke kod Kolumba, vojnik Unije ga je sabljom zaseko po grudima. Pukovski bolničari su nekako zašili ranu i Pemberton je preživeo, ali je godinama patio od bolova u grudima. Pošto, kako se sećamo, nije bilo lako, ali se mogla nabaviti droga u tadašnjim apotekama, postao je zavisnik od morfijuma. Možda bi neka druga osoba na mestu pukovnika nestala u mraku, ali ne i Pemberton koi je do rata bio  hemičar i farmaceut  i to veoma talentovan. "Jesam li ja naučnik ili šta?" – pitao se u sebi herojski južnjak, i počeo da eksperimentiše sa lekovima protiv bolova koji bi služili kao alternativa morfijumu, ali ne bi sadržali opijum.


Pembertonov prvi izum nazvan je „Složeni sirup Dr Tuggle of Globeflover“. Međutim, izum je bio dvostruko pogrešan. Prvo, sam Pemberton se krio iza pseudonima „Dr Tuggle“, a drugo, aktivna komponenta sirupa je dobijena od otrovne biljke "Cephalantus ocidentalis", kod nas poznate kao „zapadna cvetoglava“. Dejstvo ovog sirupa nije zadovoljilo starog zavisnika od morfijuma Pembertona i on je nastavio svoje eksperimente. Upravo u to vreme, u Sjedinjenim Državama je pokrenuta agresivna reklamna kampanja za „Vino Mariani“, a pukovnik je odlučio da poboljša francuski recept "Vino Marijani" dodavanjem afričkog oraha i ekstrakta damijane.

Sitni afrički orasi sadrže dosta tonizujućih supstanci - do 2,5% kofeina i 0,05% teobromina (više nego u espreso kafi). Međutim, mnogo radoznalija  je bila druga komponenta Pembertonovog sirupa – damijana, ili Turnera diffusa. Ovaj mali grm raste u izobilju u Meksiku i Centralnoj i Južnoj Americi. Ako su Inke bili otkrivači koke, onda su damijanu dugo koristili u medicinske svrhe  narodi  Maja i Asteka. Maje su koristile ekstrakt damijane za lečenje astme, glavobolje, vrtoglavice i mnogih drugih bolesti. Asteci su voleli difuznu «terneru» uglavnom zbog njenog snažnog afrodizijačkog dejstva. Uz njenu pomoć su se  vladari Tenočtitlana uspešno borili protiv impotencije. Konačno, sveštenici i šamani Indijanaca Centralne Amerike pušili su zgnječeno lišće damijane, što je proizvelo efekat sličan onom kod marihuane (koja je bila nepoznata u Novom svetu pre Kolumba). Pukovnik Pemberton nije mogao da prođe pored tako izuzetne biljke . Bio je siguran da damijana sadrži i efedrin (kasnije se ispostavilo da to nije tačno).

Smrtonosnu mešavinu "Vina Marijani" (pukovnik je koristio lokalne sorte vina umesto Bordo), kola orašastih plodova i damijane Pemberton je patentirao u Atlanti, Džordžija, 1885. godine pod imenom "Pembertonovo francusko koka vino". Pukovnik je svoje piće reklamirao kao lek za bolesti  zavisnosti od morfijuma (od koje su patili mnogi veterani građanskog rata), u borbi protiv nervnih poremećaja, dispepsije, gastropareze, mentalne i fizičke iscrpljenosti, zatvora, glavobolje, neurastenije i impotencije. Pemberton nije oklevao da se pohvali da svet nikada nije poznavao takav stimulans seksualnih moći, sposoban da oživi čak i onemoćale matore švalere.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Olimpijska Koka Kola

Za to što je Pembertonova "francuska vinska koka" postala poznata Koka-Kola treba „kriviti” borbu za smanjenje  alkohola, započetu u južnim državama Floride i Džordžije, tržištima na koja je naš pukovnik prvenstveno računao. Ovde je 1885. godine počeo pokret koji će nekoliko decenija kasnije dovesti do usvajanja prohibicije – a sve što je u vezi sa prodajom alkoholnih pića bilo je podvrgnuto oštroj osudi javnosti i naravno, šerifu Džonu Vejnu.

Pemberton je morao brzo da promeni recept, uklonivši iz njega alkohol, odnosno vino. Piće je postalo bezalkoholno i bilo je dostupno čak i deci, ali je Koka ostala nepromenljivi sastojak pića do kraja 19. veka. Prve godine prihod od prodaje bezalkoholne „Pemberton Koke” bio  je samo 50 dolara po ceni od 5 centi za  čašu. Voljom Boga eliksir je postao hit na južnom američkom tržištu. Kako?

Jednog dana, jedan gospodin je ušao u jednu  apoteku u Atlanti gde se prodavao Pembertonov „eliksir“. Gospodin je bio pijan kao raštimovani  klavir i tražio je od apotekara malo tonika. Morao je da ide kući i hteo je da što pre dođe k sebi. „Treba ti Pembertonova kola“, rekao mu je apotekar. „Pa, Koka-kola je Koka-kola“, odgovorio je pijanac, „ali je gusta kao kačamak!“  Pijani gospodin je zgrabio flašu soda vode  koja je stajala na pultu i velikodušno je presuo u čašu sirupa.

Tako je nastala Koka-Kola u manje-više modernom smislu te reči. „Manje-više“  jer je ubrzo računovođa Frenk Robinson smislio logo sa potpisom pića, skraćujući dugačko originalno ime na dve reči „Koka-Kola“ ispisane kaligrafskim belim slovima na crvenoj pozadini. Pemberton je prodao prava na svoj pronalazak irskom imigrantu Asi Kendleru za 550 dolara i  500 dolara koje treba platiti u američkom udruženju protiv droge i alkohola. Pobesneli "alkosi" su tvrdili je da crnci, opijeni ekstraktom lista koke, napadaju belkinje i generalno mnogo psuju.


Zbog toga su počeli  da dodaju listove koke u Koka-kolu, iz koje se "topi" sav kokain. Iznenađujuće, dodaju ga i danas.

Nepotrebno je reći da u svom sadašnjem obliku, KoKa-Kola ne liči na „čudotvorni eliksir“ koji je izmislio farmaceut Džon Pemberton zavisnik od morfijuma. Međutim, istorija američke medicine bila bi nepotpuna bez priče o ranjenom pukovniku. 

U završnom tekstu nema ljutnje na nesretnog pukovnika- narkomana što nam je u nasleđe ostavio veliku bedu. Bedna su današnja deca jer ne znaju šta je profit američke kompanije koje ne interesuje savremena narkomanija koja se zove Koka Kola. 

Sutra  čitajte priču o ratu Pepsi Kole protiv Koka Kole.

Prepisao, a nešto i dopisao Šone Ninin