Nad odrom, kada se zaleleče nad pokojnikom moj seljak kaže više i umnije negoli sve tvoje učene glave.
Kad se psujemo, bre, potežemo iz vekova.
Onih o kojima lažeš da ti je roda bilo u njima…
Kojom ćeš to silom, muko, na srpski jezik i ćirilicu..?
Eno mi pod hrastom zakopanih rakija starijih od tvojeg jezika.
S deset rečenica i naprstkom slova ti bi sa Srbinom da se teraš…
Maternji ti je jezik tuđih materi.
Onih sirotica što si opljačkao i obesčastio.
Što si im sinove pobio i pokrao.
Od istorije imaš što si oteo, a ja, Srbin prosti, što sam ostavio.
Nama još u kolevci pod jastuk stave nešto vekova da nam se nađu…
Usnimo snom prađedova pa dosanjavamo što su nam praoci unsuli, a ti, sirotinjo, šta ti sniš?!
Ni za košmar te nema…
Raskašlješ tobožni koren, trepneš i zaboraviš od kojih si i odakle.
Za tih deset rečenica što ih imaš treba ti petnaest da ih objasniš.
Najpre sebi…
Moj je jezik iz Hristovih rana.
Jedino se ćirilicom možeš krvlju u kamen upisati.
Što je starija sve je mlađa.
Večnost prosaca je pred Srbinom stajala tražeći je za nevestu, ali zaludu…
Ćirilicom se ne piše, no se živi.
Srpski je jezik vaskrsenja.
Kod tebe za čovekom pod zemlju ode sve - kod nas i grobovi zriju, listaju, rađaju…
Spomenici u Srbina ko malinjaci i šljivici.
Krstove da požnješ - ubrašniće se i uhlebiti.
Rekoh ti već- više je u meni sećanja no u tebi istorije!
U psovkama imam više pesama no ti u stihovima.
I, ti ćeš mene da učiš kakav bih valjao biti i dokle su mi stope?!
Ti koji ne znaš odakle si i od kojih si?
Ti koji postojiš samo dok je jauka majki sinova koje si pobio, porobio i popljačkao, meni ćeš da razrezuješ koliko je moje..?
Dalje u nas stoka ode na pašu no što ti možeš da pregaziš tragovima predaka.
Više je iz naših štala i izbi izašlo umnih glava nego iz tvojih akademija.
Više je moj seljak mudrosti rekao natežući se u velikoj nuždi pod bukvom no tvoja gospoda natežući se u bespameti nad knjigom.
Nema te za dve prazne stranice a mojim bi knjigama predgovore da ispravljaš!
Gospod ih je napisao, budalo, i potpisao se Srbinu, ćirilicom, ej, bre!
Kojom ćeš to silom na Srbina, budalo?!
Ja sam već bio tamo gde ti nećeš ni za stotinu godina!
I mrtvi i nerođeni su mi tamo…
Ja se rođenjem uspokojim da se upokojim, a ti životom strahuješ od života.
Suviše je u meni mladome godina da se tobom nadgornjavam, blazirano ništavilo…
I tebi i meni vreme izmiče, no ja precima i potomcima starim, a ti truneš.
Srbin sam - moj je kamen i temeljac i međaš, a tvoj…kazna da ga večno prtiš…
Mrš, more, s mojih livada - grob su i kolevka roda mog!
Mrš, bre, ti znaš koliko je meni Srbije dovoljno, a svojega imaš koliko ti je maternju jezik jezik tuđih materi…
Ne diraj mi u srpstvo - glavu požaliti neću, vredi onoliko za šta će pasti a ne za šta će se nanositi…