Ćutaćemo dok nam je gaća na guzici- guzica je najskuplja srpska reč!
More, ćutaćemo i gologuzi, šta nam teško.
Nek svira severac preko guzica, ne mari, gologuzi ali čista obraza…
Obraza je ostalo taman za još nekoliko šamarčina, kome god se prohte da nam ih sveže.
A, može ko hoće, zadnja belosvetska bitanga, nije problem, nek šamara- mi junački ćutimo!
Ne mogu oni nama da uzmu koliko mi možemo da damo.
Valjda se vodimo onom: „naše je samo ono što smo dali“, pa, eto, što više damo – više će nam ostati, jel da?
Nek ide zavetna svetinja, nek ide Republika Srpska, nek ide Crna Gora (Republiku Srpsku Krajinu više i ne pominjemo), samo nek nam ne diraju guzice jer- najskuplju srpsku reč ne damo, tako nam ćutnje!
Ne može Srbije da bude malo koliko mi možemo da se šćućurimo u njoj!
Dve šake zemlje da ostanu- dosta je.
Za veliku ćutnju, strah i tišinu ne treba mnogo, koliko da se guzica negde prigrne, ne mora ni cela…
Otimaju nam, pale, ruše, rašćeruju…nemoćni da šta drugo urade protivu naše ćutnje.