Lenjin predvodi paradu ponosa!
Autor: Glas javnosti
U grudima svakog člana LGBT kuca deo srca Velikog Lenjina. Zaslužio je. Jedna dugina boja na zastavi današnjih aktivista na „paradi ponosa“ pripada vođi „crvene revolucije“. Crvena farba je farba strasti , crvena od strasti a ne od sramote. „Crveno, volim te crveno“ !
Vladimir Lenjin treba da bude na LGBT baneru. Seksualne manjine širom sveta su dužne vođi proletarijata da dižu spomenike gde god nađu dva ara zemlje. Komunistička Rusija je bila prva zemlja na svetu koja je legalizovala pedere! Za života Lenjina nije smela ni dlaka sa glave da im fali.
Osnivač Sovjetskog Saveza Vladimir Ilič Lenjin je bio pasivni homoseksualac. Njegovi partneri su bili revolucionari kao što su Grigorij Zinovjev i Lav Trocki. Ruski istraživač, doktor istorijskih nauka I.V. Sokolov je došao do takvih zaključaka na osnovu proučavanja „praznih aktivnosti“ Crvenog Cara i lične prepiske „vođe svetskog proletarijata“. Sokolovov članak je objavio GULAG.
Istraživač napominje da je na legendarnoj kozačkoj stanici Razliv, Lenjin odmarao sam sa Zinovjevom u „spavaćoj sobi za dvoje“ što je zabeleženo i u njegovoj poslednjoj zvaničnoj biografiji (1981).
Ljubavnici su se, naravno, pažljivo skrivali od Lenjinove vanbračne žene Nadežde Krupske. Što duže „vreme curi“ Lenjinu pada cena i strah od represija slabi, a jača istina . Otkrivaju se novie činjenica iz života i rada V.I. Lenina, a tu ima šta da se čita . Tako se iz nedavno otvorene šestog arhiva istorijskih i drugih dokumenata partije, saznalo da se Lenjin interesovao za homoseksualizam još dok je studirao na Kazanskom univerzitetu.
Čini se da je kao student 3. godine silovao pet studenata prve godine i više puta im otimao novac. Kada su boljševici došli na vlast odmah su proglasili potpunu slobodu od okova starog sveta. Naravno, to je prvenstveno pogodilo heteroseksualnu populaciju. Institucija braka u buržoaskom društvu prepoznata je kao mehanizam porobljavanja žena. Dva dekreta o braku su „ispravila“ ovu grešku. Sada je svaka kohabitacija između muškarca i žene priznata kao brak bez ikakve registracije. „Slobodna“ žena je mogla imati seksualni odnos kad god hoće i s kim god hoće.
Izvor: Ustupljena fotografija / Lenjin i gej zastava
Stigla je „seksualna revolucija“ autor ovog pojma bio je Grigorij Abramovič Batkis, profesor na katedri za socijalnu higijenu Moskovskog državnog univerziteta. Njegova brošura „Seksualna revolucija u Rusiji” objavljena je u Berlinu 1925.
A tamo piše :
„Komunizam ne treba da nosi sa sobom asketizam, već vedrinu i snagu izazvanu snagom ljubavnog života. Sledeći Marksa i Engelsa, ruski vođa proletarijata je insistirao na slobodi razvoda kao načinu jačanja porodičnih veza na „demokratskim osnovama“. Seksualna sloboda nije uticala samo na heteroseksualne ljude. U evropskim zemljama ova situacija ostala do 70-ih godina dvadesetog veka), odnosno homoseksualnost je bila zabranjena i kažnjavana, ali su u Sovjetskoj Rusiji gejevi i lezbejke oslobođeni okova buržoaskog morala i Lenjin treba da bude na LGBT baneru: manjine širom sveta su dužne vođi proletarijata.
Ovaj stav boljševika prema seksualnim slobodama bio je ugrađen u marksističku filozofiju. Homoseksualna zajednica u Petrogradu bila je heterogena. Lezbejke su živele tiho i nisu oglašavale svoj lični život. Verovatno u Petrogradu 1920-ih nije postojala posebna
„ružičasta“ kultura.
Homoseksualci su se, naprotiv, pokazali aktivnijim i kreativnijim. Organizovali su likovne i književne salone, održavali zabave, kostimirane svadbe, pisali pisma i dnevnike, fotografisali se za uspomene.
Zanimljivo je da su i nakon revolucije gejevi nastavili da se dele na klase, ma koliko to komično zvučalo. Pre i posle revolucije je postojala ne jedna, već dve zajednice a njihovi predstavnici praktično nisu međusobno komunicirali. Međutim, krajem tridesetih godina, sovjetsko društvo je počelo u velikoj meri da se menja.
Staljinu je, na primer, bilo sasvim očigledno da se ono što je ranije proglašavano slobodom i borbom protiv buržoaske eksploatacije pojedinca pokazalo kao razvrat i nemoral. Istovremeno, u društvu je počelo da se razvija mišljenje da je homoseksualizam vrsta buržoaske
dekadencije.
Tako je 15. septembra 1933. godine zamenik šefa NKVD-a Henrik Jagoda, poslao dopis Staljinu u kojem ga izveštava o otkriću GPU u Moskvi i Lenjingradu tajnog „saveza pedera“ od 130 učesnika. Ooptuženi su da su „stvorili mrežu salona, centara, jazbina, grupa i drugih organizovanih formacija uz dalju transformaciju ovih udruženja u direktne špijunske ćelije“.
„Aktivistički pederi , koristeći kastinsku izolaciju pederskih krugova direktno su politički korumpirali društvene slojeve omladine, posebno radničku omladinu a takođe su pokušali da prodru u vojsku i mornaricu“, napisao je Jagoda. Nakon što je proučio izveštaj, Staljin je doneo rezoluciju:
„Druže Kaganovič, ove nitkove treba grubo kazniti i uvesti odgovarajuće smernice u zakonodavstvo“.
Onda je 17. decembra 1933. centralni komitet usvojio rezoluciju prema kojoj je krivični zakon RSFSR dopunjen novim članom 121, koji predviđa zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina za sodomiju. „Plavi” član je postojao u sovjetskom krivičnom pravu do 1993. godine, dok nije ukinut pod Borisom Jeljcinom.
Prolaze petoletke,dekade se množe, a o pederima se nije mnogo govorilo. Ruski balet je cvetao. Klasična muzika je bila IN, a o pederima se javno ćutalo, iako ih je bilo u svimm kućama koje su se deklarisale kao umetničke.
Vrhunski baletski igrači su bili veoma privilegovani jer su imali „aušvajz“ za putovanja u inostranstvo. Ruska deca su hrlila u balet jer je to bio putokaz izlaska iz bede, a ulazak u Moskvu pa posle, "ako budu dobri" možda i u Pariz.
Tiho, bez galame i hvalisanja jačao je pederski pokret i onda – tras ! Putin se jedno jutro probudio „na levu nogu“ najeo belog luka i ..... ostalo je politika.
Dakle, Putin protiv Lenjina.
Ps. Mala anegdota, pričaju pederi:
- Volite li Čajkovskog?
- Da !
- A znate li da je bio peder?
- Da, da, ali ga mi volimo i zbog muzike !
AUTOR: Vlastimir Ninin
SKINI APLIKACIJU
