Ljudi, kako smo do toga došli i čemu se dalje nadamo?
Autor: Glas javnosti
Kako to da na gradskom groblju u Zemunu, u glavnom gradu države Srbije sa pravoslavnim hrišćanima, krst i molitva za upokojene mogu biti mržnja prema bilo kome, i kako bilo ko, na zajedničkom groblju može polagati pravo da se na nekoj parceli ne može vršiti verski čin ljudi druge vere?
Pratim na sajtovima krivične prijave Jevrejske opštine Zemun protiv UG Jadovno 1941. iz Banja Luke i njenog predsednika dr Dušana Bastašića. Čitam i trljam oči i pitam se kako smo do toga došli.
Do toga da se krivičnom prijavom preti zbog održanog pomena i postavljenog krsta nad grobnicom 6.500 srpskih mučeničkih duša, pobijenih u logoru Semlin (Anhaltelager Semlin), u toku Drugog svetskog rata, u tadašnjoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. I to onih duša kojima sunarodnici decenijama nisu palili sveću, nisu držali opelo, nisu ni znali da su njihova tela iz logora dospela na gradsko groblje Zemuna i da tu počivaju decenijama.
Nisu znali, jer o tome se ćutalo zbog utopije višeg cilja, kao i o brojnim drugim stratištima na kojima su pobijeni Srbi. Spomenik koji je nad tom masovnom grobnicom 1957. godine podigao SUBNOR bezličan je kao brojni takvi, i ne govori ni ko tu leži, ni zašto, tek bezimenim „žrvama fašizma“. I eto, niko se nije uzbuđivao što decenijama tu nije polagan venac srpskim žrtvama. Brojni Srbi, pa ni institucije, ni ljudi od struke nisu znali ko i koliko njih je pod tim spomenikom.
Dozvolili smo sebi da prolazimo pored brojnih nemuštih spomenika bez pitanja i bez poštovanja. Možda je baš zato uzbuđenje veće što se konačno, baš zahvaljujući tom prijavljenom udruženju, za mesto na groblju u Zemunu saznaje i postupa onako kako priliči civilizovanom svetu. A možda se krivičnom prijavom, opomenom da se to više nigde ne ponovi, plaća cena za počinjeni greh zaborava i arogancije.
Na sajtovima su uz tekst i slike sa inkrimisanog događaja. Vidimo betonsku žardinjeru za cveće, bez cveća. U tu žardinjeru postavljen je pravoslavni krst, oko njega zasađeno cveće, a na stranicu žardinjere postavljena ploča koja govori kome, kada i zašto.
Spomenik SUBNOR-a nedirnut.
Na okolnim grobovima, ma ni pored betonske staze, ni travka nije zgažena. Pogledajte lica ljudi koji su učestvovali u litiji i prisustvovali tom činu postavljanja krsta. Nema tu ni zlonamernika, pogotovu ne kriminalaca. Ko bi i pomislio da će taj sveti čin obeležavanja masovne grobnice Srba i odavanja počasti senima mučenika biti okvalifikovan kao krivično delo?
Kako taj čin može biti čin verske i nacionalne mržnje i netrpeljivosti, kad ni jedna ružna reč nije izgovorena, ni loš gest učinjen, niti je nečiji znamen oskrnavljen, niti je duša bilo kog stradalnika, bilo čime uznemirena?
Niko nije zamerio onima koji su tu prethodnih decenija ožalili svoje što ne pomenuše da pored njihovih leže i Srbi u istom logoru postradali. Ni pobijanje krsta u zemlju nije bilo bučno da uznemiri usnule u Gospodu. I molitva je bila tiha, kako i dolikuje. Naravno, po pravoslavnim obredima, običajima i tradiciji, ali ko bi pomislio da je to sejanje verske i nacionalne mržnje.
Bila sam tamo i svojim očima videla i ušima slušala.
Kako to da na gradskom groblju u Zemunu, u glavnom gradu države Srbije sa pravoslavnim hrišćanima, krst i molitva za upokojene mogu biti mržnja prema bilo kome, i kako bilo ko, na zajedničkom groblju može polagati pravo da se na nekoj parceli ne može vršiti verski čin ljudi druge vere? I to ne čin nad grobovima onih koji nisu hrišćani, kao čin provokacije, nego nad masovnom grobnicom pravoslavaca.
Možda sam laik i neznalica, ali to u moju glavu ne ide.
Kako smo došli do toga da neko iz drugog stradalnog naroda podnosi krivičnu prijavu za pravoslavni znamen, sveću i molitvu nad grobnicom pravoslavaca, zaboravljajući pri tom da na tom istom delu groblja njima niko ne spori poštovanje stradalnika po njihovim verskim i nacionalnim zakonima i običajima. Naprotiv, na to Srbi gledaju sa poštovanjem.
Mi, Srbi, mi smo se ogrešili, ali o srpske namučene duše u toj grobnici. Sad kad smo tu grubu nemarnost, grešku, ne znam ni kako taj čin da nazovem, konačno počeli da ispravljamo, stiže krivična prijava. Da li je to opomena da srpske žrtve moraju i dalje da leže u mraku zaborava, da ni jedno masovno stratište i grobnicu ne treba otkrivati, o tome govoriti, opojati..? Sem ako baš ne želiš u zatvorsku ćeliju.
Od kada sam za ovu prijavu saznala stalno se pitam da li je reč samo i jednoj srpskoj masovnoj grobnici, o jednom udruženju i jednom čoveku ili je reč o srpskoj istoriji, srpskim žrtvama, srpskim stratištima i svima nama?
Državni i gradski organi, tela i njihovi predstavnici uradiće svoje i saznaćemo rešenje. No, dok na to čekamo, zapitajmo se kako smo sve ovo sebi dozvolili.
Da li nemamo dovoljno samopoštovanja, hrabrosti(?), volje, želje…?
Da li se ta prijava krivice odnosi na sve nas i naše stradale pretke?
Jer, o ovom događaju nema (barem ja nisam videla i čula) reči stručnjaka, humanitaraca, onih za ljudska prava, instituta, kulturologa, crkve…
Niko ni reči.
Niko se ne prepoznaje kao žrtva ovog čina ili su svi iznad toga? Možda će se neko javiti naknadno, da pohvali ili pokudi, kad se zvanični rezultat ovog nemilog i neželjenog događaja za naš narod bude znao.
Ljudi, kako smo do toga došli i čemu se dalje nadamo?
Ne umem napisati neki suvisli tekst koji bi pomogao u pravnom postupku udruženju Jadovno 1941. i njegovom predseniku dr Dušanu Bastašiću, a uz njih i svima nama. Znaće to bolje stručnjaci pravne struke. Ja mogu napisati samo ovakav takst, da se vrtim oko istih pitanja, čuđenja, strepnje i neverice da na sve gledamo kao da se ne događa nama.
Mogu samo da ovako iskažem svoj ljudski stav, kao potomak mnogostradalnog naroda i mnogostradalnog roda.
Glas javnosti/jadovno.com
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
