Glas Javnosti

Maršal Žukov - heroj ili Svetac

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Dobrotom Dragutina Zagorca, velikim priora srpskog Templarskog reda OSMTH i Milana Laihnera, veterana srpskih Templara, ukazujemo svojim čitaocima na novi broj revije Templar. Ne bez razloga se hvalimo člankom našeg urednika Vlastimira Nininog. Tekst o Maršalu Žukovu prenosimo u izvornom obliku, bez skraćivanja i ulepšavanja.

Pre 125 godina rođen je najpoznatiji vojskovođa Rusije dvadesetog veka, koji je tukao i Firera i careve i domaće izdajnike.

Maršal Žukov je izuzetna kontroverzna i složena istorijska ličnost. Heroj Drugog svetskog rata uživa na parnasu sa Staljinom i herojskim ruskim narodom. Bez njega, najverovatnije, ne bi bilo pobede.

Proteklo je 80 godina od kako je Georgi Konstatinović stupio na velika vrata istorije, a to je vodič u zdravu logiku da je Maršal Žukov obezbedio sebi mesto među velikanima ruske besmrtnosti, odmah do Aleksandra Nevskog, Ivana Groznog, Petra Velikog, Suvorova, Staljina i Gagarina.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Žukov sa svojim mnogobrojnim ordenjem

„Gde je Žukov, tamo je pobeda“, govorili su vojnici tokom Drugog svetskog rata. Žukov je mnogo ranije od drugih, shvatio taktiku „Blickriga” Hitlerove vojske, koja je osvojila celu Evropu i stigla do Moskve, a tu ga je čekao Maršal Žukov i dalje nije mogao.

U toku Staljingradske bitke Staljin šalje Georgija Konstantinoviča da komanduje operacijom Ržev-Sičevsk, koja je trebalo da odvuče pažnju nacistima od glavnog udara Crvene Armije, jer tamo gde je Žukov desiće se – Žukov!

Velika vremena traže i velike žrtve. Veliki ljudi se pamte, a velike žrtve su samo broj, ožaljeni i prežaljeni od svoih bliskih koje će neki, manje veliki ljudi, koristiti sve dok se ne dogode – nove velike žrtve.

- Kraj rata i početak novog rata u kome se Maršal Žukov nije dobro snašao

Izdvojene "male istorije" iz velike istorije Maršala Žukova

U ruskoj istoriji ima mnogo slavnih komandanata, ali malo njih izaziva toliku kontroverzu čak i među prosvećenim ljudima. Jedni hvale Georgija Žukova kao ratnog genija i spasioca otadžbine, drugi ga nazivaju - krvopija. Ruku na srce, bila su to teška vremena: 27 miliona stradalih ljudi,
pola Rusije srušeno i zapaljeno, strast za vlast se rasplamsala, Englezi i Amerikanci prave gvozdenu zavesu, atomske bombe se prave a zna se šta se čemu služe...Bila su to vremena kad je malim ličnostima mesto pod stolom. Normalno, to je bilo vreme za Žukova.

Dana 18. januara 1943. Žukov je dobio čin maršala Sovjetskog Saveza. Postao je prvi maršal SSSR-a. Zatim je 10. aprila 1944. G. K. Žukov odlikovan najvišom vojnom nagradom - Ordenom pobede. Žukov je bio domaćin Parade pobede u Moskvi. 7. septembra 1945. Maršal Žukov je bio
domaćin i parade pobede savezničkih snaga u Drugom svetskom ratu u Berlinu kod Brandenburške kapije.

"Afera Trofeja" Kraj ili početak novog početka Maršala Žukova

Maršal je optužen da je "opljačkao" sirote Nemce i sebi pribavio ogromnu korist. Takvu šansu Berija i Staljin nisu propustili.

"Ono što je Žukov uradio posle rata ne samo da svodi maršalove zasluge na nulu, već ga čini jednim od glavnih državnih lopova u ruskoj istoriji."

Maršala su optužili da je odneo sedam vagona robe iz Nemačke. Mnogi generali su bili zatvoreni, uključujući njegovog prijatelja, general-potpukovnika Krjukova i generalovu suprugu, čuvenu pevačicu LidijuRuslanovu. Trojica su streljana: general-pukovnik Kulik, general-potpukovnik Gordov i general - major Ribalčenko. Početkom juna 1946. pozvan je na sednicu Vojnog saveta.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Revija Templar

Nekoliko dana kasnije, Staljin je, kao i šef svih oružanih snaga SSSR-a, potpisao naredbu o razrešenju Georgija Žukova dužnosti zamenika ministra oružanih snaga. Osramoćeni maršal je poslat da komanduje prvo Odeskim vojnim okrugom, a kasnije prebačen u skromniji Uralski vojni
okrug. Istraga o njegovoj zloupotrebi trofeja je nastavljena. Očigledno je „otac nacija” hteo da na tu udicu valjano „zakači” ambicioznog vojskovođu.

Posle rata, generalisimus Staljin je podigao oružje protiv maršala Žukova. Maršali i generali su se vratili iz rata kao pobednici. Da li će početi da zauzimaju istaknutije mesto u životu zemlje? Staljin je bio zabrinut i odlučio je da im pokaže njihovo mesto.

Čim je Staljin 1953. doživeo moždani udar u SSSR-u je 26. juna izvršen vojni udar. Žukov je odmah pozvan u Moskvu. Po nalogu Maršala u Moskvu su prebačene trupe, uključujući i tenkove. Berija je likvidiran a preostali članovi Politbiroa bili su primorani da pređu na stranu Hruščova.

Oni, koji su pružali otpor streljani su na licu mesta. Sve žalbe na njega su zaboravljene. Počele su najbolje godine u maršalovom životu. Postavljen
za ministra odbrane, modernizovao je vojsku. Svi pomenuti osuđenici su rehabilitovani 1953. godine. Vraćeni su im vojni činovi i državne nagrade.
Ljubav sa Hruščovim nije dugo trajala. Hruščov se, kao i Staljin, pribojavao ambicioznog Maršala. Kada je izvojevana potpuna pobeda i Žukov više nije bio potreban, prva stvar koju je Hruščov uradio je da ga se otarasi.

Udarac Žukovovoj vojničkoj slavi zadat je 1957. na Oktobarskom plenumu Centralnog komiteta Komunističke partije. Tamo je, zahvaljujući lukavim intrigama, Hruščov primorao vodeće vojne vođe da kritikuju „grubog i apolitičnog“ Georgija Žukova, optužujući ga da teži neograničenoj moći.

Kako su Maršali Konjev i Rokosovski ogovarali Maršala Žukova

Žukov je bio jedan od glavnih arbitara pobede u Drugom svetskom ratu. Sovjetski ljudi su bili sigurni u to. Fraza „on je išao do pobede nad leševima svojih vojnika“ počela je da kruži krajem 40-ih sa „lakom rukom“ onih koji su pokušali da svrgnu Žukova pod izgovorom njegovog
„bonopartizma“ . Maršal Ivan Konjev zadao je snažan udarac Žukovu.

"Kao neobično sujetna osoba i bez partijske skromnosti, Žukov je iskoristio svoju funkciju ministra odbrane i uveo kult svoje ličnosti u oružane snage“, govorio je Konjev.


Zajedno sa zatvorenim pismom upućenim partijskim organizacijama u ime Centralnog komiteta „sahranili“ su Georgija Konstantinoviča praktično do kraja 1964.

"Posle razgovora sa Žukovom, bio sam primoran da mu kažem da ću, ako ne promeni ton, prekinuti svaki razgovor sa njim. Grubost koju je sebi dozvolio tog dana prešla je sve granice", napisao je maršal Rokosovski u svojim memoarima.

Možda je najčešći mit 20. i 21. veka o Georgiju Žukovu njegova „krvavost“. Bez sumnje, više hiljada vojnika je poginulo pod vođstvom „Maršala pobede“, ali mu se gubici nisu svideli. Hiljade stradalih vojnika na frontu spašava milione u pozadini. Rat je posao u kome se gine.

„U tom smislu, Žukov nije bio manje briljantan od Napoleona, jer je problem čuvanja svojih vojnika on u principu objasnio sa - „rat će sve otpisati“, i „žene će roditi nove“. Tek nakon svrgavanja Hruščova u oktobru 1964. odnos prema Georgiju Konstantinoviču je smekšao. Odlikovan je Ordenom Lenjina na svoj 70. rođendan u decembru 1966.

Kako je doneta odluka da se objave Žukovljevi memoari

Čuveni memoari Georgija Žukova „Sećanja i razmišljanja“ objavljeni su u SSSR-u u ogromnim tiražima. Šef KGB-a Juri Andropov je u leto 1968. izvestio da je rukopis Žukovljevih memoara pao u ruke direktora londonske izdavačke kuće „Flegon pres“ Aleka Flegona – i on je bio spreman da to štampa. Ova okolnost je značajno ubrzala prolazak rukopisa kroz cenzuru. Napustivši ovaj svet pre 40 godina, 18. juna 1974. godine, maršal Georgij Žukov zauvek je obezbedio svoje mesto u istoriji. Ali, zašto je najistaknutiji komandant vojske skoro pola svog života proveo u nemilosti?

Političari su sumnjali da Maršal želi da izvrši državni udar i preuzme vlast u zemlji. Njegove vojne kolege sumnjale su u njegov liderski talenat. Poslednjih godina bilo je optužbi za okrutnost, nespremnost da se brinu o svojim vojnicima i nedostatak obrazovanja. Nedostatak akademske diplome Georgija Konstantinoviča nadoknađen je njegovim talentom - bio je rođeni vojnik.


„Gde je Žukov, tamo je pobeda“, govorili su vojnici tokom Drugog svetskog rata . Žukov je mnogo ranije od drugih, shvatio taktiku „Blickriga” Hitlerove vojske, koja je osvojila celu Evropu i stigla do Moskve a tu ga je čekao Maršal Žukov i dalje nije mogao . U jesen 1941. godine, kada je Vermaht stajao na kapiji Moskve, Staljin je u očaju pozvao Žukova u pomoć. Ovaj beskrajno čvrst i samouveren čovek je tada vodio odbranu opkoljenog Lenjingrada.

"Nemci se mogu približiti Moskvi za tri-četiri dana. Ne mogu da nateram zapadni i rezervni front da izveštavaju o pravom stanju stvari. Ni Konev ni Buđoni ne znaju gde su njihove trupe i šta neprijatelj radi."

Šesnaestog oktobra, nakon što je Staljin već potpisao ukaz o evakuaciji prestonice, Georgij Konstantinovič je tvrdio da nema potrebe za to. Njegove reči su imale uticaj na Staljina. Žukovljeva gvozdena volja pomogla je da se spase Moskva 1941. Staljin ga je izdvojio od svih maršala i učinio ga svojim zamenikom. Vodio je računa da bude u najvažnijim oblastima, tako da su glavni uspesi povezani sa njegovim imenom: gde je bio Žukov, bila je pobeda.

Zašto je prihvatio Žukova? Očigledno je u njemu video osobine poput sebe. Priroda je velikodušno obdarila i Vasilevskog i Rokosovskog talentom za vojno vođstvo, ali Žukov je imao nešto više.

„Gde je Žukov, tamo je pobeda“, govorili su vojnici tokom Drugog svetskog rata . Žukov je mnogo ranije od drugih, shvatio taktiku „Blickriga” Hitlerove vojske, koja je osvojila celu Evropu i stigla do Moskve a tu ga je čekao ON, Maršal Žukov i dalje nije mogao . U toku Staljingradske bitke Staljin šalje Georgija Konstantinoviča da komanduje operacijom Ržev-Sičevsk, koja je trebalo da odvuče pažnju nacistima od glavnog udara Crvene Armije jer tamo gde je Žukov desiće se –Žukov!



Kao i svaki vojskovođa ove veličine, Georgij Žukov se ne uklapa u definiciju „dobar ili loš“. Lik najpoznatijeg sovjetskog komandanta je mnogo složeniji. Činjenice govore da u sovjetskoj istoriji nije bilo vojskovođe čiji bi život i služba postali upečatljiviji primer vojne karijere, a čije bi ime postalo sinonim za pobedu veće od Maršala Žukova.

Velika vremena traže i velike žrtve. Veliki ljudi se pamte a velike žrtve su samo broj prežaljeni od svoih bliskih koje će neki , manje veliki ljudi , koristiti sve dok se ne dogode – nove velike žrtve.

Maršal Žukov je danas veliki hit među ruskim velikamima. Da li će ga vreme i nove okolnosti sačuvati u eliti velikana odrediće vekovi na koje su Rusi navikli. Aleksandar Nevski, Ivan Grozni, Suvorov, Petar Veliki, Gagarin i - Maršal Žukov , možda...! Ah, da ne zaboravimo i Josifa Vaserionovića Staljina sa čijeg groba vetrovi istorije rasteruju gliste lauferke i crviće zasejane lažnim komunistima i prljavim demokratama. Na klupi za rezervne heroje čuči Vladimir Putin a za zvanje "Veliki" mora dugo da čeka. Pasmotrim!

Foto Jevgenia Haldeja snimio Vlastimir Šone / Gamma imaž de Paris
Tekst sačinjen u redakciji «Glasa Javnosti»

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu.

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR