Miša Đurković: Evropska unija ide u rat sa Rusijom
Autor: Glas javnosti
Brisel je danas postao nosilac neokon intervencionizma, dakle onih pravaca politike koji nastoje da prevlast zapadnog sveta zadrže i po cenu novih hladnih i stvarnih ratova, gde god je to moguće, a u centru tog novog poduhvata je rat sa Rusijom
Nakon pobede Donalda Trampa i tektonskih promena koje počinju unutar administracije SAD, pripadnici establišmenta Demokratske stranke i sa njima povezani akademci, javni radnici, ideolozi različitih vrsta, sve svoje snage i nade usmerili su na poslednji bastion odumirućeg globalizma i levičarskog vouk progresivizma, Evropsku uniju.
EU ne odstupa ni za milimetar od zacrtanih ciljeva „zajednice vrednosti“, što danas podrazumeva najpre ukidanje slobode govora, političkog organizovanja, naučnog istraživanja i bilo kakve mogućnosti da se izađe van okvira zacrtane ideologije. Ono što je Vaclav Klaus najavljivao još pre petnaest godina, da se EU pretvara u novu Kominternu, sada se realizuje na očigledan način.
No, Brisel je postao i nosilac neokon intervencionizma, dakle onih pravaca politike koji nastoje da prevlast zapadnog sveta zadrže i po cenu novih hladnih i stvarnih ratova, gde god je to moguće. Suštinski, Brisel kao istovremeno sedište NATO i EU, uz pomoć neizbežnog Londona i američke izgnane duboke države, postao je simbol za ono što je Džejms Džatras lepo definisao kada je rekao da transatlantizam ide sa transdženderizmom.
U centru tog novog poduhvata je rat sa Rusijom. Zasada preko posrednika, Ukrajine, ali sa očiglednim namerama da se proba ponovo sa napadom na Moskvu. Dok Trampova adminsitracija kako-tako pokušava da radi na zaustavljanju rata uz prihvatanje određenih koncesija za Rusiju, Brisel izričito tvrdi da je puna podrška Ukrajini za nastavak ratovanja i njeno integrisanje u zapadni bezbednosni sistem jedini prihvatljiv put, te da od ishoda rata u Ukrajini zavisi i budućnost EU i zapadne civilizacije.
Ponovno naoružavanje
Ova ratna retorika i dugoročno planiranje sukoba sa Rusijom, a ubuduće i sa Kinom, pokrenuta je Dragijevim planom o zaduživanju EU u visini od 800 milijardi evra i fantastičnom idejom pristiglom sa Vol Strita, da Nemačka i EU svoju posustalu ekonomsku kompetitivnost u svetu treba da obnove ponovnim naoružavanjem. Čovek se sa setom seća vremena Angele Merkel koja je radila na pacifikaciji evropskog kontinenta, odbijala američke podsticaje da se pokrene ratna mašina i industrija, i pre svega dugo vremena sa uspehom odolevala pritiscima da se EU kao telo baci u dugove emitovanjem obveznica i nepostojećeg novca…
Sažetak ovog novog pravca evropske militarističke politike, nalazi se u dokumentu koji je Evropska komisija objavila 19. marta ove godine. Dvadesetak strana teksta spakovano je u nešto što se zove Bela knjiga za evropsko odbrambeno osposobljavanje do 2030. godine. Ovaj plan se naziva i ReArm, odnosno ponovno naoružavanje. On zaslužuje detaljnu i mnogoslojnu analizu koju ovde ne možemo da ponudimo, ali ćemo predstaviti makar najvažnije tačke i pravce na koje ukazuje.
Ovo se indirektno tiče i nas, kako zbog nastavka inflacije koju će izazvati, i zbog očekivanih novih pritisaka na Srbiju i Republiku Srpsku za priključenje ratnim naporima Zapada (u čemu Srbija već debelo učestvuje uprkos proklamovanoj neutralnosti, na šta je ruska SVR ukazala), a verovatno i za početak procesa formalnog priključenja NATO-u, na šta ukazuje nedavno iznenadno penzionisanje komandanta kopnene vojske i simboličko slanje jednog profesora na BN televiziju koje je u Republici Srpskoj izazvalo veliku pažnju.
Dakle, ovaj dokument je jasna, otvorena pretnja za Rusiju, Kinu, Iran, i sve države koje se određuju kao „autokratske“. Zanimljivo, ovoga puta Turska nije u tom kampu, već se nalazi među važnim partnerima na kraju. Nasuprot idejama da se ukrajinski rat odredi kao posledica nepotrebnog i po Rusiju opasnog širenja NATO pakta na istok (Miršajmer, Saks, čak i Tramp), ovaj dokument nastavlja sa pričom o tome da je Rusija osnovna opasnost, koja će posle Ukrajine, ako ne daj Bože pobedi, krenuti i na druge članice EU.
On odbacuje svaku ideju o neutralnosti Ukrajine i zastupa njeno puno integrisanje u bezbednosni okvir EU, (dakle i NATO), sajber snage, svemirsko ratovanje, proces nabavki sirovina i zajedničkog investiranja u odbrambenu industriju itd. Ukrajina dakle treba od krajine ruskog sveta, što joj je izvorno ime, da postane Vojna krajina Evropske antisvete alijanse. Dakle kako god da se rat završi, ono što od ove države ostane treba da bude fanatizovano, vojno opremljeno i spremno da se prvo žrtvuje za potrebe Evrope u borbi protiv „autokratskih“ varvara.
Uzgred, Zelenski nema nikakav legalni status u sopstvenoj zemlji i ako išta liči na autokratsku vladavinu, bez izbora i izbornog legitimiteta, to je njegova pozicija. Ali zemlje EU su, zahvaljujući svemu tome, dobile milione žena i dece iz Ukrajine kojima obnavljaju svoju više nego sumornu demografsku sliku. Razumljivo, samo nastavak rata može da im donese nove stanovnike toga tipa. Otud čitamo kako će „Komisija da promoviše integraciju ukrajinske odbrambene industrije u zajedničko tržište, da podrži proširenje koridora za vojnu mobilnost i na Ukrajinu i da istraži mogućnost pristupa Ukrajine uslugama EU koje su locirane u svemiru“.
Ukidanje suvereniteta
Štaviše eksplicitno se kaže da je Ukrajina sada glavna laboratorija za evropsku vojnu i odbrambenu industriju, kako u smislu testiranja oružja, tako i u smislu sakupljanja iskustava i logističkih informacija o neprijatelju i o načinima na koji se sada vodi rat, mobilišu i podstiču borci itd. Naravno, i iskustvo fanatizovanja boraca je nužno, jer je opšte mesto da savremena Evropa ne podiže ratnike već razmažene potrošače.
Ukrajini je posvećeno mnogo prostora uključujući i celo peto poglavlje koje detaljno donosi popis vojnih efektiva koje će biti date u okviru povećanja vojne podrške ovoj zemlji. Ukrajinska odbrambena industrija treba da bude sasvim integrisana u evropsku odbrambenu industriju, tvrdi se ovde.
Ako ste mislili da ćete pročitati o tome kako je bezbednost Evropke unije ugrožena time što SAD prete da će jednoj članici oduzeti suverenu teritoriju, na bilo koji način, uključujući i vojnu silu, grešite. Pitanje Grenlanda, kao i pitanje Paname, uopšte se ne pominju kao izazovi.
Ovaj dokument je opasan najpre za same evropske države i one poslednje među njima koje još uvek pokušavaju da očuvaju nešto od suvereniteta i ingerencija koje im po osnivačkim ugovorima pripadaju. EK preko uzurpacije politika, finansija i odlučivanja u pitanjima bezbednosne industrije i politike, preuzima veliki broj nadležnosti koje joj ne pripadaju i dodatno podriva supsidijarnost država i regiona.
Ovde se jasno naznačuju prostori koje oni nameravaju da uzurpiraju kao što su zajednička nabavka sirovina, kontrola lanaca snabdevanja, javne nabavke u pitanjima odbrane itd. U dokumentu se zahteva da zakonodavci na nivou EU donesu čitav paket novih zakona, politika i regulativa.
Zaista smešno zvuči kada se na kraju dokumenta kaže da EU jeste i ostaje mirovni projekat. Upravo ovim dokumentom i strategijom EU potpuno gubi svoju izvornu, posle rata definisanu prirodu projekta mira na evropskom kontinentu. Kao i tridesetih godina, Vol Strit i Londonski siti traže od Evrope i omogućuju joj da prestane biti mirovni projekat i da ponovo postaje ratni, jasno usmeren ka osvajanju Rusije.
Komisija u ovom dokumentu takođe poziva članice da odstupe od nekada rigoroznih kriterijuma za očuvanje evra i da pređu na budžetsku fleksibilnost. Takođe se traži dugoročno planiranje u nabavkama i zajedničkoj proizvodnji. Čime zapravo EU prelazi na ratnu plansku privredu u narednom periodu. To je očigledno uslov za nastavak bezbednosnog i vrednosnog prozelitizma Brisela.
EU prepoznaje i nova tehnološka polja ratovanja, odnosno tehnološke proboje koji imaju i civilnu i vojnu dimenziju kao što su VI, kvantni kompjuteri, dronovi, digitalizacija itd, gde oni zaista zapanjujuće kasne u odnosu na SAD i Kinu, pa čak i Rusiju u određenim segmentima.
U dokumentu se vrlo jasno vidi da je militarizacija kao u stara vremena šansa da se podstakne inovativnost, nađu nova rešenja i uhvati priključak sa velikim igračima na ovom polju, odnosno u globalnoj tehnološkoj trci. Posebno se ističe šansa da se uključuju u robotiku koja još nije razvijena. Ističe se da je razlika između civilne i vojne upotrebe tehnologije sve više zamagljena.
Miša Đurković je direktor Centra za geopolitiku na Školi za međunarodne odnose budimpeštanskog Matija Korvin Kolegijuma.
Glas javnosti/Novi standard
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti.
SKINI APLIKACIJU
.png)
