Nacionalni lažovi i njihove istine

Kad neki narod nema istoriju, slobodno mu je da laže da bi je pribavio. A ako nema ni jezik, nelepo bi mu bilo zabranjivati i da bleji

Maranatha: Podržite naše laž[av]i[ne]. Hrvati su se žestoko razmahnuli: dosad smo znali da su oni dočekali Turke na Kosovu, a sad nam javljaju da im se to dopalo, tj. da je Kosovo bilo vrlo pogodno igralište za velike bitke, da je takvih bilo makar desetak, da su ih vodile „velike vojne koalicije većinom Hrvata, Albanaca, Mađara, Grka, Srba“ (zanimljivo je da među njima nema Bugara), „makar tri od njih predvodili su hrvatski vojskovođe“, u svima drugim „glavni bojovnici bili Hrvati“ („vojskovođe“ im skoknule „na more“, da malkice predahnu od toliko „bitaka i pobjeda“), a neki predstavnici „srpskog plemstva“ bili „u vazalnom odnosu prema Turcima i ratovali na njihovoj strani“ (Srbi se na Marici 1371. prvi put posvađali s Turcima i dopalo im se da se nađu u vazalnom odnosu).
Valja Hrvatima priznati da može biti sve što oni pripovedaju, ali oni nikako da nam kažu koji su to „Hrvati“ ratovali na Kosovu ako se zna da je jedini njihov predstavnik u Dubrovniku do polovine 16. veka bio Držićev Gulisav i da je on tamo čekao punih 350 godina da mu se, odnekud, pridruže prva četiri sunarodnika. Niko, naime, ne zna gde su se ti „Hrvati“ skrivali, F. Šišić „našao“ ih 1608. po južnim padinama Velebita i u uskom pojasu Gorskog kotara, desetak godina kasnije Vatikan ih uputio da se proslave pokoljima protestanata po Češkoj i Nemačkoj, posle opet 200 godina bili zaboravljeni, a onda se (po svedočenju Lajoša Talocija) Beč i Vatikan dosetili da od njih 1836. naprave „narod“ koji[m] će iz istorije prognati Srbe-katolike i instalirati soj koji će se jedino baviti krađom onoga čega su se odrekli kad im je naređeno da nikad nisu bili Srbi.

Niti je li ih imalo smisla na te „divane“ pozivati ako se znalo da se o njima ne zna ništa niti su oni o sebi znali išta više od onoga što im je Vatikan rekao da bi mogli biti i čime su krenuli u pokolje protestanata u Tridesetogodišnjem ratu (1618–1648; i u njemu su se u nemačko istorijsko pamćenje upisali po izreci „Sačuvaj me, Bože, kuge, gladi i Hrvata“). Pominjem te pojedinosti zato što mislim da je Đuro Daničić takvim „Hrvatima“ odao priznanje time što im je srpski jezik „priznao i kao hrvatski“, pri čemu se za to ime po štokavštini ranije nije nikad čulo, a „Hrvati“ ga odmah „zgrabili kao »hrvatski«“ pre[s]pisujući („od slova do slova“) Daničićevo izdanje Vukovog Rječnika (1852). Tako se dogodilo da su „Hrvati“ svojim imenom osramotili sve ono što su Srbi više milenijuma ugrađivali u temelje evropske kulture (a kao katoliici to činili tek tokom poslednjih 12–13 vekova). Kao narod bez identiteta i bez istorije, „Hrvati“ su obeleženi i nekim drugim čudnijim pojedinostima. Oni su, recimo, 1625. godine osnovali Mostarsku biskupiju bez ijedne crkve, bez ijednog popa i bez ijednog vernika i to se stanje „produžilo“ do početka prošlog veka pa se, pre tridesetak godina, dogodilo da je jedan istaknuti „Novohrvat“, na svoje veliko iznenađenje, otkrio činjenicu da su sve katoličke crkve po Bosni sagrađene posle Prvoga sv. rata (i posle toga odmah bio smenjen sa svih „HDZ-funkcija“ i jedva spasao glavu bekstvom u Nemačku). Kao narodu kome je Vatikan naredio da se odrekne svoje istorije, Hrvatima su ostavljene široke mogućnosti da izaberu onu koja je najbesmislenija i da ustvrde, recimo, da oni „u Hrvatskoj ne bi imali ovakav standardni jezik da mu nisu bitnim dijelom osnovice bili govori Hrvata u Bosni i Hercegovini”.

Hrvatski akademici umuju tako, a nisu se setili da pitaju

fra Ivana Franu Jukića šta je imao na umu kad je 1856. godine, putujući uglavnom po srednjoj i severnoj Bosni, ostavio čudan zapis: „Kad pitaš pravoslavca – šta si ti?, on kaže: »Srbin, gospodine, a šta drugo«, a kad pitaš katolika – šta si, on kaže »katolik, gospodine, a šta drugo«”;

ili Štadlera zašto 1882. godine nije ustoličen za nadbiskupa sarajevskog u nekoj crkvi nego izabrao da to učini u adaptiranoj seoskoj štali;

ili kako razumeti odgovor „mostarskih Hrvata“ zagre­bačkom Vi­jencu 1890. na poziv na „narodno slavlje u Makarsku”: „Đe će u Mo­star­u biti Hrvat, kad je Mostar glavni grad »Vojvodine sv. Save«, u kome su vaz­da živjeli čisti Srbi od tri vjere”;

ili zašto se Štadler rezignirano žali da čak ni franjevci „danas više nisu nikakvi Hrvati, svi oni sebe smatraju Srbima“, pa i dalje „srbuju“ i pišu ćirilicom — kako su to vekovima i ranije činili.

Od starca kome su ljudi verovali čuo sam reč da se i „beznadežnim lažovima može dogoditi da im pobegne istina“, ali onima o kojima ovde govorimo to se ni slučajno — neće desiti.

Bugarska na Makedoniju — opet. Bugarska nikako ne uspeva da se svrze s Makedonije. I uporno dokazuje da su njihovi unuci stariji od svojih dedova: oni na Balkan stigli i prvu srpsku reč čuli krajem sedmog veka, starije srpske jezičke osobenosti sačuvali do linije od Nikopolja na Dunavu do ušća Meste na Egeju, a sad hoće da je njihovo i Pomoravlje, i Povardarje, i Kosovo (osim onog „američkog čeperka“ kod Uroševca). I dopada im se da sakata srpska vlast jednako uspešno podupire i Bugarsku i „Severnu Makedoniju“ zaboravljajući da su svi pomenuti prostori pripadali srpskoj srednjovekovnoj nemanjićkoj državi, da su njihov današnji „svoj deo“ Bugari okupirali posle Berlinskoga kongresa, a da su Broz i Kominterna onaj ostatak preselili u „Makedoniju“ na Ilindan 1944. u Manastiru Sv. Prohora Pčinjskog.

Srpski državnjački duduci, u naše dane, temeljito su sve to overili priznanjem da se nalaze na čelu genocidnog naroda, glasali za Šolcovu rezoluciju, ukorili Mađare što im se i oni nisu pridružili, a dogodilo se da nikome od njih ne dopru do svesti neke lako proverljive istorijske činjenice. Na primer: Makedonija je bila oblast koja se prostirala od solunskoga kraja do Ohridskog jezera, Grci je anektirali posle Prvoga balkanskog rata i granicu postavili na Demir Kapiji i po toj osnovi, pre koju godinu, Makedoniji uzeli ime. Posle toga, srpske državne neznalice nije imalo smisla ni podsećati na to da nikakva „Severna Makedonija“ nije mogla postojati i da je ona, kako smo gore videli, uspostavljena Brozovim topuzom; i da je na tu sitnicu imalo smisla upozoriti „nove Makedonce“ da se ne mogu predstavljati kao „Severni Makedonci“ i da bi im mnogo lepše pristajalo ime Južni Srbi. Možemo mi danas na sve to gledati kako nam se dopadne, ali se neke činjenice ne mogu prevideti: Broz je srpski etnički prostor iseckao vrlo temeljito i pripremio teren za ovo što se sada događa i Srbima i „Makedoncima“: Amerikanci zapisali da su Srbe osudili na uništenje, a Evropska Unija da će im dodati i Makedoniju time što će je podeliti između Bugarske i Arbanije. I s tim ciljem ovlastiti svaku evropsku sitnež da im preuređuje Ustav i da u njega upisuje sve „nacionalne sojeve“ koji joj se pod perom mogu naći, ali tamo nema mesta za narod koji se i danas nalazi do one linije koju smo povukli od Dunava do Egeja.

A možda Bugare treba i razumeti: znaju oni da nisu uvek [bili] ni Sloveni, da su među Srbe došli pre 12–13 vekova (i sad hoće da su i od njih stariji), ali ne zaboravljaju ni da im počesto odgovara da budu i Tatari. U zavisnosti od toga kakvi vetrovi duvaju.

Pri čemu srpske državnjačke neznalice uporno tapšu i „Makedoncima“ i Bugarima ne shvatajući da se i jedni i drugi šire po srednjovekovnim nemanjićkim,  srpskim, prostorima. I da se nikako ne dosećaju da bi već jednom iz ruku mogli ispustiti — Brozov topuz.

I da bi i „Makedoncima“ i Bugarima, konačno, valjalo priznati da se svode na srpski etnički i jezički otpad. Jednako kao i Hrvati, Bošnjaci i Montenegrinje — u svim njihovim varijacijama.

Da li kretati na dugo putovanje — u ništavilo. Javljaju novine da je „put do Brisela pun prepreka“, ali ne objašnjavaju šta se na tom putu može naći i da li to zavređuje da se na put krene i neizvesnosti izloži.

Mnogo je razloga da se Srbija u tu avanturu ne upušta, ali je meni dovoljan jedan: tamo su se okupile sve vodeće evropske zločinačke zemlje — kojima Srbija nikad nije pripadala. Pa ni sad nema razloga da se takvoj družini priključuje, posebno pošto se iz nje izmakla ona koja je, sama, svetu donela više zla nego mnoge druge zajedno navodeći kao razlog za takav postupak činjenicu da njoj nije mesto među evropskim zločinačkim sitnežom i da ona mora voditi računa o svojoj jedinstvenoj zločinačkoj reputaciji. S druge strane, Srbija je zapamtila da je utemelji[va]la neku drukčiju Evropu, u njenu osnovu položila Lepenski Vir i Vinču, tj. ono što sadašnja „evropska pamet“ hoće da predstavi kao „Podunavsku civilizaciju“ i da je upiše u svoju tekovinu previđajući biblijsko svedočanstvo da „germanski narodi imaju kompleks Agare [1Moj 16, 21], još od neolita, jer znaju da su na začelju stvaranja civilizacije u Evropi“, tj. da su nedovršeni, ali im valja priznati da brzo i lako uče ono što ulazi u krug veština koje se označuju kao zločinačke. I to se potvrđuje činjenicom da su, recimo, Nemci na četiri petine svoje sadašnje državne teritorije od VIII do XII veka zatrli Slovene (i najavili da će, u naše dane, i Srbe dodati onima koje su poklali od Alzasa preko Bavarske do Lužice).

Srbija se, dakle, mora uklanjati od Evropske Unije. Iz higijenskih razloga, pre svega.



Piše: Dragoljub Petrović

(Mišljenja i stavovi u kategoriji "LIČNI STAV" nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)

SKINI APLIKACIJU