(Ne)psihološka analiza jednog srpskog žandara
Autor: Glas javnosti
Namerna naslovljenost ove moje (ne)stručne ekspertize je otuda što nisam edukovani psihijatar, čak ni iz bilo koje druge srodne oblasti i nauke. Koncizniju i kompetentniju elaboraciju ostavljam našim vrsnim ekspertima, držaću se posmatranja i rezona na osnovu praktičnog iskustva tokom svog višedecenijskog disidentskog delovanja, sa posebnim osvrtom na ove po mnogo čemu jedinstvene i herojske stude
Za ogledni primer uzeću dva lika, srpskog žandara, pripadnika srpske elitne žandarmerije i dresiranog rasnog psa (bilo kog iz plemenite rase).
Srpski žandar je školovan ili dresiran na temeljima da sve mrzi što se oglašava i buni protiv države, predstavnika države, on to ne oprašta i meša ta dva pojma – država i otadžbina. Njemu je to svejedno. A simbol svega toga je Predsednik, koga on obožava do idolopoklonstva i u stanju je rođenog oca ili sina da likvidira za njega.
Rasni dresirani pas je po mnogim elementima sličan prvom našem oglednom primeru. On prati, i duboko prepoznaje svako duševno raspoloženje svog gazde i spreman je da i na najmanji mig skoči i izvadi grkljan protivnoj strani, ili da ga muči po preciznim instrukcijama.
Srpski žandar je učen od vrsnih pedagoga iz devedesetih, onih ratnika koji su sve ratove izgubili, ali sve privilegije dobili. Osnovno njihovo načelo je: “Nećeš nikada odgovarati ako slušaš komandu i pretpostavljenog”. I nisu odgovarali, umirovljenici su i savetnici. Srpski žandar može i da nema nikakvu školu, ako računate neku srednju kožarsku iz Bosne, može da završi i doktorira na “Singidunumu”, za svaki stepen uredno će dobijati čin i uvećanu zaradu. Ali, plata nije jedina materijalna satisfakcija, tu su i silne privilegije od kojih se živi, voze besna kola, zidaju vikendice…
Naš dresirani pas je uvek polusit, dobar gazda zna da prehranjenost može da izazove lenjost, a to je pogubno za pseću psihologiju. Uvek je čist, opran, male sitne vaši ne dolaze u obzir i smešten na brižljivo odabranom mestu u kući po svim bezbednosnim kriterijumima.
Srpski žandar trenira, redovno održava svoje bicepse. Devet meseci svakodnevno ili iz večeri u veče demostrira silu i snagu na mladim ljudima i građanima koji brane pravdu, sprečavaju otimačinu, brane Srbiju od lopova, poslove koje bi isti taj srpski žandar trebalo da radi, ali njemu su rekli da su to izdajnici i po njima, kao u Lekino vreme: “Udri bandu”!
Pas ni u šali ne voli da čak ni gazdin prijatelj pretera u šali, njegova percepcija i instikt to posebno preživljavaju i deluju krajnje oprezno. Pas voli da trenira, posebno da gazdi vraća predmete od drveta i slično.
Kako se “Similis simili gaudet” (ili “Sličan se sličnom raduje”) tako ovoj komparaciji nema kraja osim da često pas ume da se naljuti na gazdu i da ga eliminiše, dok je srpski žandar veran više nego pas.
Devet meseci tuče, hapsi, razbija i nikako da iskoči i kaže. Dosta, neću više, imam i ja decu. Dobro, i ona će biti neki panduri, ali šta ako neće. Postaće, možda studenti koji će pitati oca:”Je li ćale, šta si to uradio”?
Da se stidim ili da se ne postidim.
Autor: Siniša Stojčić
Glas javnosti/bezcenzure.rs
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
