NIL FERGUSON: Strepnja među saveznicima Amerike
Autor: Glas javnosti
U globalnoj strateškoj igri između Rimlenda koji predvode SAD i Hartlenda koji predvodi rusko-kineska osovina, naziru se ozbiljni problemi i prve pukotine u američkom taboru.
U globalnoj borbi između evroazijske „kontinentalne mase“ (Heartland) i „oboda“ (Rimland) koji predvode SAD predstoje mnogi problemi…
Tokom nedavne posete Lisabonu i Parizu, čuo sam mnogo rasprava o američkom vođstvu. To me je podsetilo na navodne reči Mahatme Gandija kada su ga pitali za stav o zapadnoj civilizaciji – kazao je da bi to bila „vrlo dobra ideja”. Isto se osećam kad razmišljam o američkom liderstvu: bila bi to zaista dobra ideja.
To je gledište za koje mi deluje da je široko prisutno u okvirima evropske političke elite, iako će se retko ko od evropskih lidera usuditi da to otvoreno kaže.
Ključni sastojak predvodništva (liderstva) jeste sposobnost da se drugi motivišu za kretanje ka zajedničkom odredištu. Ali kuda bi to zapravo SAD htele da ih prate njihovi saveznici? Dobar odgovor na ovo pitanje može se pronaći u izveštaju Globalni trendovi za 2040. (Global Trends 2040) Nacionalnog obaveštajnog saveta, koji naznačava pet scenarija za narednih 17 godina.
Najpoželjniji scenario je „renesansa demokratija” prema kojem SAD predvode ono što je nekada označavano kao „slobodni svet”. Ali su vredna pažnje i odredišta ka kojima su usmereni ostali scenariji – ona koje bi trebalo izbeći:
1. Prema scenariju „svet u inerciji”, Kina je predvodnik, ali nije globalno dominantna država.
2. U „Takmičarskoj koegzistenciji” SAD i Kina prosperiraju i takmiče se za predvodništvo u svetu koji je podeljen na dva dela.
3 „Odvojeni položaji“ je scenario sveta u kojem je globalizacija doživela slom, te nastaju ekonomski i bezbednosni blokovi kako bi zaštitili države od narastajućih pretnji.
4. „Tragedija i moblizacija“ prikazuje scenario u kojem dolazi do revolucionarne promene odozdo usled razarajućih posledica globalne krize životne sredine.
Zaprepašćujući ishod
Ono što mi deluje zaprepašćujuće jeste da se, svega dve godine pošto je dokument objavljen, već nalazimo u trećem scenariju:
Rivalstvo između SAD i Kine i drugi međudržavni odnosi usmereni su prema takmičenju za tržišta, resurse i reputaciju… Sve jača uzajamna ekonomska zavisnost umanjuje rizik da velike sile krenu putem oružanog sukoba; mnoge od njih su uključene u operacije ostvarivanja uticaja, takmičarsku špijunažu i sajber napade, koji im omogućuju da ostvare svoje ciljeve bez rizika od izbijanja razornog rata”.
Ključni bezbednosni izazov jeste kako sprečiti da geopolitička trka između SAD i Kine potkopa ekonomsku saradnju od koje zavise prosperitet i globalna ekonomija.
Postoji rizik po dugoročnu stabilnost zbog rastućih klimatskih izazova koji se ignorišu u korist kratkoročnih ekonomskih dobitaka: tehnološke i ekonomske inovacije navele su lidere da poveruju kako mogu prestati sa donošenjem teških odluka u vezi sa klimatskim promenama.
Mnogi Evropljani imaju neprijatan osećaj da su pritisnuti između dve supersile u novom hladnom ratu. Znaju da bi jednim delom za ovo trebalo okriviti Kinu. Ali vide i SAD kao jednako velikog krivca.
Na prvi pogled, naravno, transatlantski savez predvođen SAD daleko je bolje od očekivanog odgovorio na izazove koje je postavila ruska invazija na Ukrajinu prošle godine. Problem je ono što bismo mogli nazvati „geopolitički zakon moći” što znači da doprinos 38 država koje podržavaju ukrajinski ratni napor nije srazmerno raspoređen u skladu sa zakonom moći. Grubo rečeno, postoji jedan vrlo veliki donator i mnoštvo manjih. Taj vrlo veliki donator su naravno SAD.
Prema nedavno sakupljenim podacima i bilateralnim obavezama koje je objavio Pratilac podrške Ukrajini (Ukraine Support Tracker) razni oblici američke pomoći Ukrajini (finansijske, humanitarne i vojne) su sedam puta veći od naredne države na spisku – Velike Britanije. Američka pomoć je 15 odsto viša od ukupne pomoći koju su opredelile sve članice i institucije EU. Američka pomoć je 45 odsto veća od svih drugih nabrojanih država zajedno. Drugim rečima, SAD zapravo ne predvode samo NATO već i veću, neformalnu koaliciju proukrajinskih država.
Razlog zbog čega ovo predstavlja problem – nasuprot tome da je uobičajeno svojstvo američkog vođstva – jeste što pretvara svaki spoljnopolitički napor koji predvode SAD u nešto što je izuzetno osetljivo na raspoloženje američkih birača. A njihovo opredeljenje je nepouzdano, posebno kada osećaju da se gomila država grebe o Ujka Sema. Gotovo 60 godina od objavljivanja Problematičnog partnerstva Henrija Kisindžera, problem da američki partneri plaćaju nesrazmerno mali iznos troškova odbrane Evrope i dalje je prisutan.
Sada, petnaest meseci od kada je počeo rat u Ukrajini, američko javno mnjenje i dalje je postojano (u podršci Ukrajini). Prema nedavnom istraživanju javnog mnjenja agencije Harvard Haris, svega 23 odsto ispitanika misli da je vlada predsednika Džozefa Bajdena uradila „previše” kako bi se suprotstavila Rusiji u Ukrajini. Svega 15 odsto Amerikanaca misli da Bajdenova administracija vodi previše „tvrdu” politiku prema Kini. Ali istorija nas uči da ovi procenti mogu da se promene jako brzo, posebno ukoliko ekonomsko stanje postane gore ili kako se približavaju predsednički izbori.
Američko vođstvo
To nas dovodi do pitanja o američkom ekonomskom vođstvu. Sve dok američka ekonomija radi bolje od ekonomija njenih saveznika i rivala, Vašington može sebi priuštiti da predvodi na način na koji to sada čini u Ukrajini. Opet, na površini, stvari deluju dobro. Ekonomist, na primer, veruje da SAD „dobro stoje” i da se približava „kineski vrhunac”.
Ali kada se pogleda detaljnije, slika uopšte ne deluje toliko ružičasto. Pre svega, kako nas je politička klasa podsetila nedavnim nadmetanjem ko će prvi trepnuti tokom pregovora o gornjoj granici američkog duga, javne finansije SAD kreću se neodrživom putanjom.
Projekcije predviđaju da će federalni deficit doseći pet odsto bruto društvenog proizvoda tokom narednih 10 godina, odnosno da će skočiti na 7,3 odsto 2033. godine. A putanja će verovatno biti još gora u odnosu na ono što predviđa Kongresno budžetsko odeljenje (Congressional Budget Office), pošto je tokom prethodnih 20 godina obično podbacivalo u procenama odnosa duga i BDP-a.
Mišljenja sam da će ove brojke biti dostignute pre nego što se predviđa. Očekuje se da servisiranje dugovanja bude veći izdatak od troškova odbrane 2029. godine. Čini mi se da će se i to ipak desiti ranije. Istorija imperija koje su više trošile na interese poverilaca nego na nacionalnu bezbednost nije ohrabrujuća.
Cena grešaka
Amerikanci takođe plaćaju visoku cenu teških grešaka u vođenju monetarne politike Federalnih rezervi, koje su prespavale razbuktavanje inflacije tokom 2021. i u prvim mesecima 2022. godine. Inflacija sada opada, ali ne u okvirima cilja FED-a od dva odsto. Činjenica da se naslovi o godišnjoj stopi inflacije od četiri odsto i baznoj inflaciji od 5,3 odsto tumače kao dovoljno dobra vest da opravdavaju pauzu – koja se u javnosti brendira kao „preskakanje” – u povećavanju referentne kamatne stope govori sama za sebe. Kredibilitet Federalnih rezervi da ciljaju međugodišnju inflaciju na oko 2 odsto je teško narušen.
Nijedan ekonomista ne može u celosti da objasni zašto monetarno stezanje od 525 baznih poena od početka prošle godine nije imalo većeg efekta. Snaga tržišta rada i otpornost potrošača je zapanjujuća. Bilo je dostupnih 10,1 milion radnih mesta u aprilu, što je povećanje sa 9,7 miliona u martu, i daleko premašuje 5,7 miliona nezaposlenih Amerikanaca tog meseca. Prosečna satnica porasla je na 4,3 odsto u odnosu na isti mesec prethodne godine.
Deo objašnjenja jeste stalni stimulans koji Bajdenova administracija daje ekonomiji, a koji je sada rebrendiran kao „industrijska strategija”. Prema rečima finansijskog stručnjaka i komentatora Stiva Retnera „Amerika prolazi kroz bum izgradnje fabrika” uz troškove gradnje u sektoru industrijske proizvodnje koji su u maju dostigli 190 milijardi dolara.
Ovo je deo onoga što je opredeljeno iz paketa od 1,2 hiljade milijardi dolara infrastrukturnih subvencija, uz gotovo isti iznos subvencija za „zelenu tehnologiju” i 39 milijardi subvencija za proizvodnju poluprovodnika.
Sa inflacijom koja pada i ekonomijom koja i dalje buja zahvaljujući politici izdašnog državnog upliva (big government) u koju su demokrate poslednji put verovale kada je Bajden bio novoizabrani senator, moglo bi se očekivati da je raspoloženje javnog mnjenja izuzetno dobro. Ali nijedno dobro delo neće proći nekažnjeno u ovoj nezahvalnoj dolini suza: Galupov indeks ekonomskog samopouzdanja je trenutno na najnižem nivou od februara 2007. godine. Istina, sa pozitivnim rejtingom od 42 odsto Džozef Bajden stoji bolje od Džimija Kartera u istom periodu svog prvog i jedinog predsedničkog mandata (maja 1979.) koji je, prema Galupu, u istom trenutku stajao na 29 odsto podrške. Ali Bajden stoji gore od Džeralda Forda i Džordža Buša starijeg – dvojice predsednika koji nisu uspeli da se izbore za reizbor.
Da li SAD imaju strategiju vođstva? U kolumni koju sam napisao prošlog meseca, raspravljao sam o govoru koji je savetnik za nacionalnu bezbednost Džejk Saliven održao na Brukingsu, gde je naznačio pet koraka „spoljne politike za srednju klasu” Bajdenove administracije. Ključni deo ovog govora bilo je objašnjenje zašto nova američka industrijska strategija ne predstavlja pretnju po američke saveznike – zato što se i oni ohrabruju da slede američki primer. On takođe ukazuje da isto važi i za osiguravanje američkog tehnološkog preimućstva u odnosu na Kinu „u malom prostoru ograđenom visokom ogradom”.
Zvanično, SAD i EU su na istoj strani kada je posredi umanjenje rizika koji donose njihove ekonomske veze sa Kinom. Ali iza kulisa, Evropljani su sumnjičavi. Prvo, oni vide Zakon o umanjenju inflacije (Inflation Reduction Act) kao politiku „Amerika na prvom mestu – Bajdenovo izdanje”. Drugo, oni znaju da im Salivanova visoka ograda onemogućuje da se uključe u trku oko veštačke inteligencije (izuzev možda u oblasti regulative). Treće, zabrinuti su zbog nenameravanih posledica onoga što se podvodi pod američko tehnološko ograničavanje Kine.
Nepostojeće otopljavanje
Niko od mojih sagovornika u Evropi ne očekuje mnogo od akutelnog nastojanja Vašingtona za „otopljavanje” novog hladnog rata sa Kinom (kao što se izrazio Bajden na sastanku grupe G7 u Hirošimi u Japanu prošlog meseca). Naravno, Salivan se nedavno susreo sa Vang Jiem, vodećim kineskim diplomatom u Beču. Osim toga, šef CIA-e Vilijam Barns tajno je posetio Peking kako bi se susreo sa svojim kineskim kolegama obaveštajcima. I naravno, državni sekretar Entoni Blinken imao je niz sastanaka u Pekingu ovoga vikenda – iako u trenutku pisanja ovoga teksta još uvek nije bilo jasno sa kime (sastao se i sa predsednikom Sijem, kojeg je samo nekoliko sati nakon toga predsednik Bajden nazvao diktatorom, što je dovelo do demarša kineske strane uručenog američkom ambasadoru u Pekingu; prim. NS).
No, kineski ministar odbrane Li Šangfu demonstrativno je odbio da razgovara sa američkim suparnikom Lojdom Ostinom na dijalogu upriličenom u hotelu Šangri-La u Singapuru pre dve nedelje. U govoru na ovom događaju Ostin je upozorio da će sukob oko Tajvana biti „razarajući […] i uticati na globalnu ekonomiju na načine koje nije moguće ni zamisliti”, te iznova pozvao na povećanje komunikacije između vojski dve supersile.
Ali Li Šangfu – koji je još uvek pod američkim sankcijama uvedenim 2018. godine – nije bio zainteresovan. Njegov govor u hotelu Šangri-La bio je zapanjujuće ratoboran i žestoko kritičan ka SAD („’neke zemlje’ koje se „voljno mešaju u unutrašnje stvari i poslove drugih zemalja – i često pribegavaju unilateralnim sankcijama”). Ključni citat: „Kada nas prijatelji posete, mi ih dočekamo s dobrim vinom. Kada dođu šakali ili vukovi, dočekamo ih s puškama”. Toliko o otopljavanju.
Jedini logičan zaključak jeste da američka poslovna zajednica napusti Kinu – ne samo da rade na smanjenju rizika već da „raspare” svoje poslovanje od Kine. Ne postoji drugi način da se protumači prošlonedeljna objava giganta investicionog kapitala Sekvoje (Sequoia) u kojoj je najavljeno da će poslovne operacije podeliti na tri entiteta: u SAD, Hong Šan u Kini i Pik Eks-Ve Partners u Indiji. Kada je rivalska investiciona firma „Andresen Horovic” (Andreessen Horowitz) objavila da će joj prioritetno biti ulaganje u „američki dinamizam” te da će delovati u skladu sa „nacionalnim interesom”, moglo se uočiti u kom se smeru stvari odvijaju.
Problem za američke saveznike iz Evrope i Azije jeste da je rasparivanje ekonomije od Kine izuzetno teško izvesti. Samo razmislite o ogromnim investicijama koje su evropski proizvođači automobila uložili u kineske fabrike električnih vozila. (Na šta sam ukazao u tekstu pre dve nedelje.)
Dobro pitanje koje bi se moglo postaviti o američkom vođstvu jeste: ko ga ne sledi? Karta trideset osam proukrajinskih država ili onih koje su manje-više voljne da pomognu izgleda dobro poznato: to su u suštini Severna Amerika, Zapadna Evropa, Japan, Autralija i Novi Zeland. Pojmovnikom geopolitike koji su prošlog veka razradili Halford Dž. Makinder i Nikolas Dž. Spajkmen ovo je Rimlend – suprotstavljen prostranom evroazijskom Hartlendu koji se proteže od krvlju natopljenih bojnih polja oko Dnjepra do sada mirnih i malodušnih ulica Hong Konga; od zatvorskih kolonija istočno od Moskve i radnih logora u Sinkjangu, do gubilišta u Teheranu. (Moj kolega kolumnista Blumberga, Hal Brands, pronicljivo je pre dve godine uočio ponovnu relevantnost Makindera.)
Upozorenje Z. Bžežinskog
„Osovina zla“ (Axis of Evil) iz 2002. godine – Iran, Irak i Severna Koreja – bila je fikcija pisca govora. „Osovina zlovoljnih” (Axis of Ill Will) iz 2023. je realnost. Savetnik za nacionalnu bezbednost Džimija Kartera – Zbignjev Bžežinski – nije bio Kisindžer, ali je bio prilično dobar. U Velikoj šahovskoj tabli (1997) upozoravao nas je:
Potencijalno najopasniji scenario bila bi velika koalicija Kine, Rusije i možda Irana, „antihegemonistička” koalicija ujedinjena ne ideologijom – već zajedničkim nezadovoljstvom. Ona bi po veličini i domašaju podsećala na izazov koji je nekad predstavljao kinesko-sovjetski blok, iako bi ovoga puta Kina verovatno bila predvodnik, a Rusija pratilac. Izbegavanje ove mogućnosti, koliko god ona bila malo verovatna, zahtevaće od SAD ispoljavanje geopolitičke veštine na zapadnom, istočnom i južnom obodu Evroazije istovremeno.
Mnogim zemljama širom sveta upadljiv je izostanak te veštine. Sve više njih je stoga nesklono da prati američko vođstvo. Džered Koen, nekada zaposlen u Guglu, a sada u Golman Saksu – upravo je objavio izvanredan esej Uspon geopolitički prevrtljivih država. (moja verzija koju sam predstavio na konferenciji Milkenovog instituta prošlog meseca koristi pojam „poliamorski hladni rat”) u kojem uočava četiri različite kategorije:
1. Države koje imaju konkurentsku prednost u kritičnim segmentima globalnog lanca snabdevanja poput Indije, Brazila, Maroka, Čilea i Gajane.
2. Države koje imaju izuzetno pogodan položaj za izmeštanje proizvodnje [3] kao što su Vijetnam, Meksiko i Kanada.
3. Države sa neproporcionalno velikom količinom kapitala i spremnosti da ga ulažu u različite delove sveta, među kojima su Zalivske zemlje, Norveška i Singapur.
4. Države sa razvijenom ekonomijom čiji lideri imaju globalne vizije koje su spremni da slede uz izvesna ograničenja (među njima su Nemačka, Francuska i Južna Koreja).
Tokom Hladnog rata, države kao što su Indija ili Jugoslavija su se samoproglasile nesvrstanim, odnosno državama koje ne polažu lojalnost ni SAD ni Sovjetskom Savezu. Današnje prevrtljive države, Koen ukazuje, „često će odabirati strategiju multivektorskog pristupa (multi-alignment), što ih čini još važnijim– i ponekad još više nepredvidivim – igračima”.
Rascepljenost Evrope
Pokušao sam da razmotrim ove ideje u Parizu u razgovorima sa, između ostalih, dvojicom savetnika francuskog predsednika Emanuela Makrona. Ukoliko pretpostavimo da dođe do rata između SAD i Kine u vezi sa Tajvanom, pitao sam, na koga bi Vašington mogao da se osloni? „Japan, Velika Britanija, Australija. Možda Kanada. To je to”, bio je jedan od odgovora.
Još više me je zaprepastio pesimizam oko Ukrajine. „Ukoliko Tramp pobedi u novembru naredne godine”, usudio sam se da kažem, „Zelenskom se crno piše”. „Crno mu se piše šta god da se desi”, odgovorio je jedan od sagovornika. „Ukrajina ne može da povrati crnomorsku obalu koju je izgubila” – takozvani kopneni most do Krima – „Tako da je rat efektivno završen i Putin je pobedio.”
Ovakvi razgovori razotkrili su rascepljenost Evrope između dobro poznatih bezbednosnih interesa transatlantskog saveza i sopstvenih ekonomskih interesa koji jedva da se preklapaju sa američkim. A ukoliko mislite da je Pariz nepouzdan, pozivam vas da posetite Berlin. Tamo ćete brzo uvideti da Nemačka – koja je sada ušla u recesiju i u kojoj Alternativa za Nemačku, prema nedavnom istraživanju agencije JuGov (YouGov) uživa poverenje rekordnih 20 procenata birača – gubi strpljenje ne samo u vezi sa ratom u Ukrajini, već u i vezi sa tranzicijom prema zelenoj energiji.
Nedavno istraživanje javnog mnjenja je znakovito. Anketa Evropskog saveza za spoljne poslove o spoljnoj politici obuhvatila je pitanje Evropljanima o tome kako bi njihova zemlja trebalo da odgovori na potencijalni rat između SAD i Kine oko Tajvana. Nekih 60 odsto Nemaca odabralo je neutralnost, dok je svega 23 odsto bilo za to da Nemačka podrži SAD. A ukoliko Kina otvoreno otpočne sa isporukama municije i naoružanja Rusiji? Svega 37 odsto Nemaca bi podržalo uvođenje sankcija Kini.
A što se tiče klimatskih promena, jasno je da je na delu princip svetog Avgustina: „Gospode, daj mi čednost i uzdržanost – samo ne sada”. Oko tri četvrtine Evropljana želi da njihove zemlje sade više drveća ili da im se plate subvencije da njihovi domovi postanu energetski efikasniji, prema novom istraživanju javnog mnjenja agencije JuGov u sedam zemalja EU. Ali svega oko 20 odsto Nemaca su voljni da pređu na električna vozila ili da podrže zabranu prodaje automobila sa motorima na benzin ili dizel.
Američko vođstvo bilo bi zaista dobra ideja. Putovanje u Evropu potkopava vašu veru u njega. Delimično, naravno, to je zbog tanjeg kredibiliteta Reganovog „svetlećeg grada na gori” kao uzora – što je razumljivo ukoliko se uzme u obzir da bivši predsednik Tramp po svoj prilici mora da osvoji reizbor kako bi izbegao odlazak u zatvor.
No, na delu je nešto od mnogo veće važnosti. SAD su danas neupitni lider Spajkmanovog Rimlenda nasuprot Hartlendu, kao što su to bile i pedesetih godina prošlog veka. Ali Rimlend se nekako istanjio u odnosu na ono što je u to vreme bio… A sada se u njemu pojavljuju i prve zabrinjavajuće naprsline.
SKINI APLIKACIJU
