OSAMDESET GODINA OD PARADE POBEDE NA CRVENOM TRGU

Pre 80 godina, oni koji su kovali pobedu u dugom i krvavom ratu marširali su preko Crvenog trga. Mladi, ali već ugledni veterani, okupljeni sa svih frontova marširali su u beskrajnim redovima po kiši i bacali zastave poražene Nemačke na stepenice Mauzoleja.

Kako se  Crvena Armija pripremala za Paradu pobede 1945. godine

„Staljin je prestar“.
„Neka stari konjanik vodi paradu“
„Mogli ste samo čuti kako mi srce kuca“

Pre 80 godina, oni koji su kovali pobedu u dugom i krvavom ratu marširali su preko Crvenog trga. Mladi, ali već ugledni veterani, okupljeni sa svih frontova marširali su u beskrajnim redovima po kiši i bacali zastave poražene Nemačke na stepenice Mauzoleja.

Kako su birani učesnici čuvene parade, zašto nosiocu zastave pobede nije bilo dozvoljeno da učestvuje i kako je Staljin odbio da prihvati ceremoniju - u članku Gazete.ru.

„Kada je u pitanju napad, ja sam prvi, ali nisam sposoban za paradu“


IZVOR: Ustupljena fotografija / Bacanje nemačkih trofeja na gomilu

„Dragi moji!“, šaputale su žene. „Mi smo  vas gledali samo na slikama u novinama četiri duge godine. I evo vas. Živi !“ - tako su, prema rečima obaveštajnog oficira Aleksandra Peredugina, na ulicama Moskve dočekivani vojnici na prvoj liniji fronta koji su došli na Paradu pobede 1945. godine.

Prema planu Josifa Staljina, predstavnici svih frontova i grana oružanih snaga trebalo je da učestvuju u paradi. Kandidati su bili strogo odabrani: visoki najmanje 180 centimetara, „grudi prekrivene medaljama“,  kako se prisetio drugi veteran, general armije Valentin Varenikov. U naređenju za trupe 1. beloruskog fronta posebno je navedeno da kandidati ne smeju biti stariji od 30 godina. Najteže je bilo ne samo odabrati učesnike, već i naučiti ih da marširaju. Vojnici na prvoj liniji fronta nisu znali da hodaju lepim, odmerenim korakom.

„Naša grupa nije imala obuku. Lično ja, koji je trebalo da otvorim Paradu pobede i marširam ispred kombinovanih pukova, nikada nisam marširao uz muziku i  nisam morao da prolazim nikakvu vežbu. „Završio sam ubrzanu vojnu školu, četiri godine u borbi, kakva obuka može biti“, naglasio je kapetan Stepan Neustrojev u svojim memoarima (tada je imao 23 godine).

Prema zvaničnoj verziji, upravo su Neustrojev i njegovi drugovi podigli Zastavu pobede iznad Rajhstaga tokom zauzimanja Berlina ( postoje različita tumačenja o tome ko je tačno prvi podigao sovjetsku zastavu iznad „Hitlerove kuće“, kako su je zvali u Crvenoj armiji). Neustrojevljeva grupa je čak uspela da odleti do Moskve, ali na kraju nije prošla generalnu probu na aerodromu Tušino. Maršal Georgij Žukov je to proverio i lično naredio da se Neustrojev ukloni (pored nedostatka iskustva, kapetana je razočarala činjenica da je tokom rata bio ranjen u desnu nogu, i da mu je bilo bolno da maršira).

„Nisam se uvredio što neću biti učesnik Parade pobede, ali sam pomislio u sebi: „Što se tiče odlaska u napad, Neustrojev je prvi, ali ja nisam sposoban za...“paradu“, prisetio se kapetan.

Preostali vojnici su se za paradu pripremali ceo mesec. Prema rečima savremenika, trenirali su marširanje u različitim delovima grada, na primer, usred Lenjingradskog autoputa. Vežbali su ne samo danju, već i noću – noću se moglo izaći na sam Crveni trg, a pored toga, trening tokom dana privlačio je mnogo posmatrača. „Toliko ljudi se okupljalo da nas gleda svakog dana da jednostavno nije bilo mesta za vežbanje u sastavu kombinovanog puka. Zato je maršal Sovjetskog Saveza Rodion Malinovski odlučio da trenira u ponoć. Električari su postavili dodatne lampe, reflektori su doneli svoje „fabrike svetlosti“ – trg je postao kao dnevni“, primetio je Peregudin (njegov puk je vežbao na placu ispred parka Sokolniki).


IZVOR: Ustupljena fotografija / Drugi ukrajinski front na Paradi

Tokom pauza, vojnici na frontu pokušavali su da prošetaju gradom. Dok su ih građani sa radoznalošću posmatrali, i sami vojnici su sa interesovanjem posmatrali mirnu prestonicu.

„Moskva u junu je Moskva prvih mirnih nedelja. Svi mi, vojnici na frontu, pažljivo smo posmatrali njen poznati izgled. Moskva ratnih godina se pojavila u našem sećanju“, napisao je drugi učesnik parade, maršal Andrej Jeremenko. U prestonici su pobednici bili okruženi posebnom pažnjom. Prolaznici su ih pozdravljali, grlili i zahvaljivali im. U kafićima gde su neki od vojnika doručkovali, ostavljali su na stolu paklice cigareta Kazbek, unutar kojih je uvek bio uložak sa zlatnim natpisom „Pozdrav pobednicima“.

„Hranu su pripremali kuvari iz najboljih restorana. Na stolovima je bilo svega što vam srce poželi. U početku, mi, navikli na obilne obroke na frontu, nismo baš obraćali pažnju na ovo izobilje. A onda, kada su saznali da se Moskvljani i dalje hrane više nego skromno, koristeći kupone za obroke, počeli su drugačije da gledaju na stolove pune delikatesa“, primetio je Peregudin.

„Neka stari konjanik vodi paradu“

U početku se pretpostavljalo da će Staljin voditi paradu, i uspeli su da sastave uputstva za održavanje događaja imajući to u vidu. Međutim, nedelju dana pre praznika, Staljin je predao svoje mesto Žukovu. Prema memoarima ovog drugog, 66-godišnji generalisimus mu je objasnio da je već „star za vođenje parada“ (sam Žukov je tada imao 48 godina). U kasnijoj verziji svojih memoara, Žukov je pojasnio da je zapravo, tokom priprema, vrhovni komandant pao sa konja, pa je odlučio da jednostavno posmatra paradu sa tribina. Staljinov sin Vasilij je navodno o tome rekao maršalu u velikoj tajnosti.

Desio se incident. Dan ranije, dok je jahao, zbog nevešte upotrebe mamuza, očev konj ga je nosio preko arene. Otac je zgrabio grivu i pokušao da ostane u sedlu, ali nije mogao i pao je. Pri padu je povredio rame i glavu, a kada je ustao, pljunuo je i rekao: „Neka Žukov vodi paradu, on je stari konjanik“, prepričao je Žukov Vasilijeve reči. Još jedan poznati maršal, Konstantin Rokosovski, komandovao je paradom. Tokom ceremonije, trebalo je obojica da izađu na trg na konjima, Žukov na belom  konju, a Rokosovski na crnom konju. Ovo je izgledalo impresivnije i bio je deo tradicije, iako je tokom Drugog svetskog rata konjica već izgubila svoj nekadašnji značaj. Sam Rokosovski je dao svoju verziju kako se dogodilo da Žukov, a ne Staljin, vodi paradu. Prema njoj, svi maršali su „jednoglasno“ zamolili Staljina da prihvati paradu, ali je on direktno odgovorio da je prestar da jaše konja.

 
Kao odgovor, sagovornici vrhovnog komandanta podsetili su ga da parada može biti prihvaćena automobilom, kao što je to učinio američki predsednik Frenklin Ruzvelt. „Staljin se nasmešio. Ruzvelt je bio druga stvar, njegove noge su bile paralizovane, a moje, hvala Bogu, zdrave. Imamo tradiciju: moramo da jašemo na Crveni trg na konju. Još jednom je naglasio: – Tradicija!“ Neki od učesnika parade kasnije su priznali da je pojava komandanata na konjima zaista ostavila poseban utisak na njih. „Rat je u mnogo čemu bio rat tehnologije, rat motora, ali ne samo to. Konjički korpusi su se takođe borili... Iako su Žukov i Rokosovski samo sledili tradicije kada su jahali na Crveni trg na konjima, mi, stojeći u redovima kubanskih Kozaka 2. ukrajinskog fronta, shvatili smo to lično. „Dobro. Vrlo dobro, ne na tenkovima, već na konjima. Divna tradicija“, napisao je u svojim memoarima Oleg Ivanovski, oficir sovjetske vojne kontraobaveštajne službe SMERŠ.

„Mogli ste samo čuti kako vam srce kuca“

A onda je stigao 24. jun 1945. - istorijski dan kada su, nakon iscrpljujućih priprema, pobednici trebali ponosno da marširaju preko Crvenog trga. Kako je sreća htela, vreme je zakomplikovalo događaj koji je pažljivo planiran. U nedelju uveče počela je kiša, ponekad je „lila kao iz kante“, kako se prisetio kapetan Neustrojev, koji je ostao na paradi kao počasni gost. Međutim, nijedan pljusak nije mogao da pokvari proslavu takvih razmera. Do šest ujutru, mnogo ranije, učesnici su zauzeli svoje početne položaje na otvorenom.

„Moje srce je bilo tako srećno! Stajali smo u formaciji, tiho razgovarajući jedni s drugima, skoro svakog minuta nameštajući jedni drugima kapuljače, ili kubanke koje su nam malo skliznule preko obrva... Kapljice vode su se slivale niz šlemove pešadinaca. Naši čerkeski kaputi, kubanke i kapuljače su se kvasile, barjaci su tamneli dok su se kvasili“, opisuje Ivanovski. U deset sati trg je bio ispunjen rečima: „Parada, mirno!“ Žukov je izjahao iz Spaske kapije na konju, a Rokosovski mu je došao u susret. Vojska je počela da vrši smotru.

„Činilo se da ne dišemo, čuo se samo otkucaj naših srca... Svi smo bili zabrinuti zbog vojnih vođa koje su riskirale galopom. Kaldrma trga bila je mokra od kiše, a konj je lako mogao da oklizne“, kasnije je podelio svoja sećanja Varenikov.

Nakon što je obišao trupe, Žukov je pročitao svečani govor sa tribine Mauzoleja. U ime partije, čestitao je celoj zemlji „veliku pobedu nad nemačkim imperijalizmom“ i naglasio da je ona postignuta cenom velikih žrtava. Istovremeno, maršal je napomenuo da je na početku rata SSSR imao neuspehe i trenutke očaja, kada čak ni „prijatelji u inostranstvu“ nisu verovali u pobedu Crvene armije.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Strani gosti na Paradi

„Međutim, naš narod i naša Crvena armija nisu klonuli duhom... Podigavši mač protiv nas, Nemci su dočekali smrt od našeg mača“, sumirao je Žukov.

Nakon maršalovog govora, 50 artiljerijskih salvi je oteknulo nad Moskvom i u 10:25 je počela sama parada. U njoj je učestvovalo 24 maršala, 249 generala, 2.536 oficira i 31.116 vojnika i narednika, 1.850 jedinica vojne opreme. Svaka je imala svoj tempo: 118-120 koraka u minuti za pešadijske kolone, trening kas za konjicu, 10-12 km/h za tenkove i samohodne topove i 8 km/h za tešku artiljeriju. Jedinice su marširale redosledom kojim su se geografski nalazili frontovi Velikog otadžbinskog rata, od severa ka jugu. Jedan od najupečatljivijih i najneočekivanijih trenutaka parade bio je pojava fašističkih barjaka. Prezrivo spuštajući ih na zemlju, noseći posebne rukavice kako ne bi dodirnuli strelu golim rukama, vojnici Crvene armije su ih nosili preko trga i bacali ispred Mauzoleja. Ukupno je 200 zastava i standarda poražene Nemačke bačeno u podnožje ovog drugog.

„I tek sada je došlo oslobođenje od vojnog ugnjetavanja, od svega teškog i mračnog, čega je bilo u izobilju tokom ovih godina. Mislim da nisam bio jedini koji je u tom trenutku, uz zvuke bubnjeva, shvatio svim svojim bićem, svim svojim srcem: gotovo je, sada je gotovo“!

Uredio po ruskim izvorima Šone Ninin