PROFESOR MILOŠ KOVIĆ: Da, od njega sam učio zanat i kod njega video tu ŽEĐ ZA NEZAVISNOŠĆU I SLOBODOM

Bio je to profesor čije su perspektive bile svetske. Vi ste odmah videli čoveka koji iskustveno zna mnogo više nego što se moglo steći samo ovde u našoj sredini. A u isto vreme iz razgovora sa njim ste brzo shvatali da je on duboko utemeljen u nečemu što je nacionalna tradicija. Vi ste videli u njegovim znanjima, u njegovom nastupu da su njegova merila zaista bila svetska, ali stečena ne samo čita

Njegov pogled na prošlost, a tako i na sadašnjost, bio je realističan. Takva su i njegova dela. Kada ih čitate, vi tu čak ne možete ni da naslutite kakvo je njegovo političko opredeljenje. Ono je naravno bilo jasno jer je on kao čovek od integriteta te stavove iznosio. Ali vi tu osećate primarnu potrebu da se stvari razumeju i da se objasne na osnovu činjenica. On govori činjenice direktno, bez mnogo uvijanja, ali ne vrši pritisak na čitaoca. I čitalac se ni u jednom trenutku ne oseća pod pritiskom, da mu on nameće svoje stavove; jednostavno - činjenice govore. Mislim da će to svaki čitalac zaključiti. Tu nema ideologije, i to su naučni rezultati koji traju.

Njegova pozicija je ipak bila primarno srpska, i znao je šta je nacionalni interes. Ja sam kod njega video tu žeđ za nezavisnošću i za slobodom, kao i čestu nespremnost da se složi sa ocenama svojih američkih kolega i prijatelja. Ako je neko imao kontakte sa zapadnim univerzitetima, onda je to bio on. On se usavršavao i predavao je na vodećim univerzitetima SAD-a i govorio je ključne evropske jezike. U jeku sukoba devedesetih godina, kada je Republika Srpska već bila bombardovana, ja sam ga pitao da li i dalje drži te svoje kontakte. On je rekao: ,,Ne, oni su bombardovali moj narod." Imao je on neke svoje lične kontakte, ali to nije mogao da oprosti, nije želeo. Zašto? Zato što je razmišljao kao slobodan čovek. I zato što su ga zapadnjaci naučili da misli kao slobodan čovek, koji iznad svega ceni svoj integritet, svoju slobodu, odnosno integritet svog naroda. U tim njegovim kontaktima sa svojim zapadnim kolegama nije bilo trunke snishodiljvosti. On se postavljao kao stručnjak, kao intelektualac koji iza sebe ima delo, i poreklo.

Većina kolega je u moralnom smislu rasprodavala sve što je mogla da bi dobila neku stipendiju na Zapadu, a on je meni tada, sredinom devedesetih rekao: ,,Oni su bombardovali moj narod, ja sam sa njima prekinuo kontakte". To je bio profesor Živojinović. On je to rekao u trenutku kada sam gledao svoje kolege kako rasprodaju sve u nekom duhovnom i moralnom smislu da bi dobili jednu stipendiju, a takvih primera imate i danas. 

To je bio čovek koji je dobro poznavao Zapad, on se tamo usavršavao, i predavao. Samim životom na Zapadu stičete neku vrstu integriteta, sigurnosti. Jedno je kada to znanje stičete ličnim iskustvom, a drugo je kada znanje o tom svetu, koji sebe zove međunarodnom zajednicom, stičete menjanjem kanala na kablovskoj televiziji. Zato njegov stav nije bio snishodljiv, to je bio stav slobodnog čoveka koji poznaje svet. 
Kada se bavimo naukom, onda je zanat zanat, i tu su pravila jasna, ali to ne znači da ne bi trebalo javno da istupite i da kažete šta imate. Dakle ne treba biti naučnik koji živi u svoja četiri zida u svojoj kuli od slonove kosti, i odbija da komunicira sa svetom oko sebe, naprotiv. I na kraju,  kakvo je delo istoričara koji provodi život između četiri zida? Odmah vidite da tu nema života, nema krvi. S druge strane je neko ko ima iskustvo, ko živi život, ko poznaje taj svet o kome piše. Jedno vam je istoričar koji se bavi Velikom Britanijom ili SAD-om, koji nije bio tamo, ili je bio jednom na pet dana, a drugo je istoričar koji je tamo doktorirao, kao što je on. Osećate da čovek piše o onome što pozanaje iskustveno.
Kada govorimo o njegovim učiteljima, pomenimo Jorja Tadića, koji je doveo profesora Živojinovića na katedru, i njega i Mihaila Vojvodića, i Radovana Samardžića, i Andreja Mitrovića. I on je takođe bio čovek koji je imao svetske kontakte. U fondu koji je profesor Jorjo Tadić ostavio našoj biblioteci na našem fakultetu imate knjigu ,,Mediteran i mediteranski svet, koju je njemu poklonio Fernan Brodel, najveći svetski istoričar 20. veka. To je bio poklon Jorju Tadiću koji je Brodelu pomagao u Dubrovačkom arhivu.  I to je taj kontinuitet, to predanje.

Danas možemo da kažemo da znamo da smo učili od majstora. Postoje ljudi koje ste upoznali zbog kojih vam je sutra čast da kažete da ste ih poznavali. On je poznavao mnoga imena svetske istoriografije. Poznavao je Alena Dž. P. Tejlora, poznavao je sinove Roberta Vilijama Sitona Votsona, istoričare, sretao se sa mnogim ljudima. I kao što je on mogao da kaže: ,,Poznavao sam Alena Dž. P. Tejlora", tako ja danas mogu da kažem svojim studentima, svojoj deci: ,,Poznavao sam Dragoljuba Živojinovića i radio sam sa njim".  Ne samo kao istoričara, nego prosto kao javnu ličnost, koja će svakako biti upamćena. Postoje neki ljudi u našim životima, koje je zaista čast i privilegija poznavati. Moj mentor je bio Mihailo Vojvodić, a Dragoljub Živojinović je bio u mojim komisijama. Danas mogu da kažem: ,,Da, od njega sam učio zanat.

Prof. dr Miloš Ković o svom profesoru, akademiku Dragoljubu R. Živojinoviću (17. april 1934 - 4. februar 2016), jednom od naših najistaknutijih istoričara.

Snimak emisije ,,AGORA - O životu i radu akademika Dragoljuba R. Živojinovića (26. maj 2016, Radio Beograd 2)