Psihologija jednog vođe- ovakav kao Vučić retko ili nikada ne predaje vlast dobrovoljno

Gledano očima lekara, Aleksandar Vučić nije samo politička figura već i fascinantan psihološko-medicinski obrazac. Njegovi javni nastupi, gestikulacije i rečnik otkrivaju izražene narcisoidne crte: potrebu da stalno bude u centru pažnje, da se pita za svaku odluku, od najkrupnijih geopolitičkih pitanja do sitnih tehničkih detalja, kao i da se predstavi kao jedini spasitelj države.

Paranoidna i autoritarna komponenta

Njegov profil karakteriše spoj paranoidne i autoritarne komponente: stalno verovanje da su opozicija, nezavisne institucije i strani centri moći protiv njega stvara hroničnu napetost i osećaj lične ugroženosti. Autoritarni obrazac proizilazi iz te paranoje – sve odluke moraju da prolaze kroz njega, institucije i zakoni postoje samo formalno, a narod postaje zavisan. Svaka kritika ili nezavisna inicijativa doživljava se kao potencijalna pretnja, što vodi ka stalnom održavanju straha i kontroli u svim segmentima društva. Psihološki, ovo je izraz duboko ukorenjene potrebe za moći i sigurnošću, a u medicinskom smislu, rezultat je hroničnog stresa i anksioznosti.

Predsednik Aleksandar Vučić prisustvovao Božićnoj liturgiji u Hilandaru (VIDEO)

Medicinske posledice opsesivne kontrole

Hronični stres, iscrpljujući tempo, višesatna obraćanja i opsesivna potreba za kontrolom ne ostaju bez traga na zdravlje. Lako je prepoznati znakove anksioznosti, hipertenzije, pa i psihosomatskih tegoba. Njegova kontrolna opsesija, koja u politici izgleda kao nerazumna potreba da sve mora da prođe kroz njega, u medicini se tumači kao posledica unutrašnje nesigurnosti prerušene u sveznanje i neumornu aktivnost.

Drugi dan sabora "Ne damo Srbiju": Aleksandar Vučić večeras glavni govornik

Vučić i Musolini: paralela u stilu vladavine

Kada se ovakav psihološki profil preseli na teren politike, neizbežno se nameće poređenje sa Benitom Mussolinijem. Ne po ideologiji – jer Mussolini je bio otvoreni fašista, dok Vučić to nije – već po načinu vladavine i javnog nastupa. I jedan i drugi vlast su gradili na centralizaciji moći, zadržavajući formalne institucije kao kulise. Parlament, vlada ili ministri postoje, ali odluke donosi samo jedan čovek. Kult ličnosti je oblikovan na sličan način: Mussolini je bio vojskovođa, mislilac i sportista, a Vučić je političar koji se predstavlja i kao ekonomista, i kao vojni strateg, i kao lekar po potrebi.

Stalno održavanje straha zajednički je imenitelj obojice. Mussolini je narod držao u stalnoj mobilizaciji kroz opasnost spolja i unutra, dok Vučić priziva strane plaćenike, opoziciju i zavere protiv Srbije. Propaganda je u oba slučaja imala ključnu ulogu: Mussolini je koristio novine i radio, a Vučić tabloide i televizije. I konačno, politički teatar – Mussolinijevi govori sa balkona bili su predstava za narod, dok su Vučićeve konferencije i obraćanja naciji višesatne drame koje igraju istu ulogu.

Aleksandar Vučić o povećanju minimalca

Nepovratna priroda vlasti

Ovako profilisan vođa retko ili nikada ne predaje vlast dobrovoljno. Narcisoidna osovina čini da vlast postaje deo identiteta; paranoidna komponenta uverenja da ga svi napadaju tera ga da čuva kontrolu do poslednjeg trenutka. Autoritarni obrazac ga uverava da bez njega nastaje haos, a istorija pokazuje da lideri sličnog profila gotovo uvek odlaze tek kada ih sruši kombinacija spoljnog pritiska i unutrašnjeg bunta. Samoinicijativno povlačenje je gotovo nemoguće.

Zaključak

Gledano kroz medicinu, psihologiju i politiku, Vučić je spoj unutrašnje napetosti i spoljne moći – vođa koji živi u permanentnom stresu, a narod i institucije pod njegovom kontrolom. U tom spoju ličnost i sistem postaju nerazdvojni, kao da vlast više nije nešto što se poseduje, već nešto što on jeste.

dr Svetlana Cvijanović

Glas javnosti/Bezcenzure.com
Stavovi izraženi u kategoriji Lični stav nisu nužno stavovi redakcije Glasa javnosti

SKINI APLIKACIJU