Pre nekoliko nedelja šef PVK „Vagner” bio je gotovo idol značajnog dela ruskog društva. Međutim, pobuna koju je organizovao otkrila je suštinu ovog čoveka u čijoj je unutrašnjosti, kako kaže jedan od komandanata Donbasa Aleksandar Hodakovski, otkriven „pakao”. Kako i zašto je Prigožin krenuo na put izdaje i prevare?
Borci Vagnerovog PVK-a učestvuju u ruskoj specijalnoj operaciji u Ukrajini skoro od samog početka – od sredine marta 2022. godine. „Vagnerovci” su potom bačeni u borbe u Popasni – jednoj od najnapetijih tačaka Lugansko-Donjeckog utvrđenog područja. Zajedno sa drugim jedinicama ruskih oružanih snaga, borci Vagnera su početkom maja zauzeli to selo.
Krajem jula termoelektranu Uglegorsk u Svetlodarsku je zauzeo Vagnerov PVK, a Soledar je zauzet u januaru ove godine. U maju je Vagner odneo svoju najzvučniju pobedu – Oružane snage Ukrajine su isterane iz Artjomovska, za koji su borbe trajale više od 220 dana. Nad gradom je podignuta ruska zastava.
U pozadini vojnih uspeha svog PVK-a, Prigožin je stekao medijsku slavu i imidž osobe koja se ne plaši da kritikuje generale i zvaničnike i pokreće osetljiva društvena pitanja. Njegova brutalna retorika izazvala je simpatije ultrapatriotske publike. A naši sopstveni medijski resursi su pojačali ovaj efekat. Ipak, i tada su kod upućenih bili vidljivi neki alarmantni signali.
„Uvek bih se ježio kad sam gledao kako se lik Prigožina diže na pijedestal”, iznosi svoja zapažanja Aleksandar Hodakovski, zamenik načelnika Odeljenja Nacionalne garde DNR. „Gradio je spomenik sebi – i za to dobijao pohvale, kao borac protiv korupcije i osrednjosti… A bilo je potpuno jasno da ne izdržava firmu samostalno i da dobija sve što mu je potrebno”. Prema Hodakovskom, u Prigožinovom sukobu sa vojskom „arogancija je, kao karakterna osobina, takođe igrala ulogu”. Hodakovski kaže da je „shvatao kakav je pakao u ovom čoveku, razumevši šta nas na kraju čeka”.
Do tog trenutka protivrečnosti između Prigožina i predstavnika vojnog vrha nisu bile kritične. Vrhunac je došao u junu 2023. Prvo je Prigožin objavio snimak koji navodno pokazuje posledice raketnih i bombaških napada ruskih oružanih snaga na „pozadinske kampove” njegove jedinice. Drugim rečima, optužio je ruske vojnike da su napali sopstvene saborce. A onda su jedinice PVK „Vagner” otpočele otvorenu vojnu pobunu – povukle su se sa svojih mesta razmeštanja, zauzele štab Južnog vojnog okruga u Rostovu na Donu i počele da marširaju u pravcu Moskve.
Predsednik Vladimir Putin je, u hitnom obraćanju građanima, istakao da je zemlja suočena sa izdajom. On je postupke Vagnerovog PVK-a nazvao „ubodom u leđa”.
„Prevelike ambicije i lični interesi doveli su do izdaje. Do izdaje svoje zemlje, svog naroda i ideje za koju su se, rame uz rame sa ostalim našim jedinicama i pojedinicama, borili i ginuli vojnici i komandanti Vagnerove grupe”, rekao je predsednik. Podršku predsedniku dali su aktivni borci SVO, veterani Severnog vojnog okruga i agencije za sprovođenje zakona. Šefovi svih grana vlasti i šefovi regiona, svih političkih partija, vodećih javnih udruženja i verskih konfesija najoštrije su osudili pokušaj oružane pobune.
Rusko društvo nije dočekalo Prigožinovu pobunu sa odobravanjem (na šta je verovatno računao), već sa prezirom i negodovanjem.
Ljudi koji su donedavno sa odobravanjem govorili o Prigožinu videli su drugu stranu ovog čoveka, ranije skrivenu od javnosti i maskiranu ličnim PR-om. „Mora se priznati da je Prigožinov rad sa medijskim resursima obavljen na visokom nivou. Pozicionirao se kao ličnost koja govori istinu, ne uvek prijatnu za stanovništvo, te kao navodno jedini čovek kojem se može verovati. Time je stekao simpatije i podršku u društvu”, ističe je Maksim Grigorijev, prvi zamenik predsednika Komisije građanske komore Ruske Federacije za javnu kontrolu i rad sa građanskim inicijativama.
Pored same činjenice o pobuni i spremnosti da puca na ruske vojnike, što se u ruskom društvu nije moglo primiti sa odobravanjem, Prigožina je izneverilo i otvoreno žongliranje činjenicama, kome je pribegao da opravda svoje postupke. „Materijal o navodnom udaru Oružanih snaga RF na bazu Vagnera oštro se razlikovao od ostalog sadržaja. Za ljude koji se makar i minimalno razumeju u vojna pitanja, ovaj Prigožinov video je izgledao neuverljivo. Na primer, kada je govorio o svojim gubicima tokom napada na Artjomovsk, Prigožin se nije ustručavao da pokaže tela mrtvih vojnika Vagnerovog PVK-a. Ovaj put, međutim, nije pokazao nijednog ubijenog. To je, naravno, odmah izazvalo pitanja”, istakao je stručnjak.
Njegove dalje akcije, započete pod tako sumnjivim izgovorom, takođe nisu ulile poverenje društvu, dovodeći u pitanje celokupnu logiku ovog „marša”.
Nije iznenađujuće što je Prigožinova pobunu naišla na osudu građana Rusije, iako su Prigožinovi medijski resursi i ukrajinski Centri za informaciono-psihološke operacije (CIPSO), koji su se uključili u dramatizovanje situacije u Rusiji, pokušali da stvore utisak da obični građani podržavaju nezakonite radnje Vagnera. „Tokom ove pobune, komunicirao sam na mreži sa pripadnicima javne komore Rostovske oblasti, tako da imam pune informacije o tome šta se tamo dešavalo” – kaže Grigorijev. Podrške Vagneru praktično nije bilo, izuzev izolovanih slučajeva. Većina meštana prišla je borcima i zamerila im zbog pobune, govoreći: „Neprijatelj nije ovde. Pravovremena izjava predsednika o onome što se dešava samo je učvrstila Rostovljane u njihovoj poziciji”, naglasio je sagovornik.
Zanimljivo je da se nekoliko desetina boraca Vagnerovog PVK-a predalo policiji tokom povlačenja iz Rostova na Donu i drugih regiona. Rekli su da ne žele da se vrate u svoje kampove i predali oružje, preneo je bloger Ilja Remeslo na svom Telegram kanalu. „Još jedan dokaz da je pobunjenik Prigožin preračunao i podmetnuo čak i svojim borcima – da ne spominjemo ostatak društva. Čak ni pristalice ‘kuvara’ više ne raspravljaju ozbiljno o njegovim lažima o ‘udaru’ na PVK Vagner koji je iskorišćen kao povod za pobunu. Društvo u celini je brzo shvatilo o čemu se radi i okupilo se oko legitimne vlasti”, napisao je on.
Čudno je da su imidž borca protiv nepravde i izdaje, koji je Prigožin aktivno eksploatisao, razotkrili čak i neprijatelji Rusije – predstavnici američke obaveštajne zajednice. Barem tako prenosi Si-En-En, pozivajući se na američke zvaničnike. Oni Prigožinove tvrdnje o nedostatku municije za PVK „Vagner” vide kao namernu obmanu čiji je cilj bio da se postavi temelj za potencijalnu vojnu pobunu. A laž o napadu na bazu Vagnera 23. juna bila je samo izgovor – američki obaveštajci su pre nedelju dana upozorili Pentagon i Belu kuću o planovima za pripremu takve pobune.
Na dan pobune, Hodakovski je rekao da većina boraca Vagnera nije bila upućena u planove komande: vojnicima je rečeno da su prebačeni u odbranu Belgorodske oblasti. Prema njegovim rečima, mnogi borci su bili iznenađeni daljim tokom događaja, kada su umesto Belgorodske oblasti završili u Rostovu na Donu.
„Prigožin je, između ostalog, izgubio informacioni rat i završio u izolaciji. Kako se situacija razvijala, Prigožin je samo gubio pristalice, a sadašnji i bivši borci njegovog PVK-a su se distancirali od učešća u pobuni”, izjavila je Natalija Lindigrin, generalni direktor ANO „Instituta za regionalne probleme”.
Očigledno je nedostatak podrške pobuni i konsolidacija društva protiv pokretača nemira naterao Prigožina da napusti vojnu avanturu, koja je pretila da prolije mnogo krvi. Kao rezultat toga, pristao je na uslove Kremlja i Minska: da povuče svoje jedinice i – dobivši garancije bezbednosti – ode u Belorusiju.
Za vrlo kratko vreme od samo godinu i po dana, Prigožin je od ličnosti poznate u uskim krugovima izrastao do heroja specijalne operacije – i na kraju se pokazao kao izdajnik kojeg su proždrale sopstvene ambicije i nesposobnost da interese Otadžbine stavi iznad ličnih. Pesnik i publicista Igor Karaulov napisao je u svojoj kolumni za list „Vzglяd” da je Prigožin zaražen bonapartizmom, pošto je od miljenika zemlje postao izdajnik.
„Prigožin je bio talentovan vojni organizator, njegov Vagnerov PVK, koji on naziva ‘najboljom pešadijom na svetu’, ostvario je izuzetnu pobedu u Artjomovsku. Ali ipak, prema njegovim rečima – za ovaj uspeh je dato 20 hiljada života. I sada se nameće misao: zašto je Prigožin zaista morao da položi ove živote? Zarad pobede Rusije ili zarad sticanja autoriteta koji bi mu omogućio da postane Napoleon, da opravda svoju izdaju? Odnosno, sam Prigožin je za jednu noć doveo u pitanje podvig svojih momaka”, istakao je Karaulov.
„Ni danas situacija nije laka, ali juče je sve visilo na tankoj niti. Oni koji razumeju šta se dogodilo i koliko smo bili blizu poraza, nikada neće razumeti one koji su podržali vagnerovce, radujući se što je neko izazvao vlast”, ističe Hodakovski u danu nakon završetka pobune.
Kao rezultat svega, građani su se okupili oko legitimne vlade i predsednika, koji su ustali protiv pobune i izdaje. A Rusija je izbegla krvoproliće, još jednom rušeći očekivanja rusofoba, koji su se poradovali.