Sovjetski Jevreji kreću u Palestinu

Ruska "Gazeta Zavtra" se vraća 100 godina u vreme kraha ruske imperije i početak jevrejske bajke.

Nastavak intervjua Nikolaja Anisina vodećoj ruskoj novini koja sebe doživljava kao "gazeta ruske patriotske intelegencije". Tema je ista, stvaranje uslova za stvaranje države Izrael.

„ZAVTRA “: JAK (jevrejski antifašistički komitet ) koji je stvoren tokom rata kako bi se globalna jevrejska zajednica usmerila na borbu protiv nacizma, postao je neka vrsta štaba za stvaranje jevrejske države na Krimu?

Nikolaj Anisin: Apsolutno tačno. Postao je nacionalni politički štab i svi, posebno elita jevrejske zajednice, bili su odlučni da dobiju Krim.

Ovde treba napomenuti da su u SSSR-u radila dva veoma različita naučnika sa svetskim ugledom — Ivan Petrovič Pavlov i Petar Leonidovič Kapica. Pavlov bi došao na predavanje i pitao studente: „Ko danas nije doručkovao? Podignite ruke?“ Nekoliko ruku bi se podiglo. „Ali  u njihovo vreme“, pokazao je na portrete Lenjina i Staljina, „svi studenti su doručkovali“.

Istina, nije pomenuo da su stotine hiljada seljaka umirale od gladi tih godina. Staljin je bio popustljiv prema naučnikovim ludorijama. Govorio bi: „Znate, Pavlov je tako zauzet čovek. Ponoviće ovo još nekoliko puta, a onda će mu dosaditi.“ I tako se i desilo.

U međuvremenu, Pjotr Leonidovič Kapica je pokušao da postane Staljinov savetnik. Stalno mu je pisao pisma, savetujući ga šta da radi, a šta ne. Josif Visarionovič dugo nije odgovarao na njih. Ali početkom 1946. godine, Kapica je poslao novo pismo, žaleći se na naše divljenje prema svemu zapadnom i omalovažavanje svega ruskog. „Ali u stvarnosti,  radio je stvorio Popov, sijalicu  Lodigin, električni luk je Petrov... I zato moramo da se bavimo propagandom svega domaćeg.“

Staljin je odgovorio na pismo. Godine 1947. počela je borba protiv kosmopolitizma. Oni koji se klanjaju Zapadu su kosmopolite. I samo zato je 1948. godine, stotine visokih zvaničnika otpušteno iz Državnog komiteta za planiranje SSSR-a. Ukupno, desetine hiljada ljudi je izgubilo svoje unosne pozicije.

Najvažnija je  činjenica da je jevrejska zajednica ostala bez rukovodstva. Formalni vođa jevrejske zajednice i Antifašističkog komiteta, Solomon Mihels, slučajno je udaren kamionom u Minsku. Protiv Solomona Lozovskog je pokrenut politički postupak. Bio je Lenjinov saradnik, predsednik Profinterne. 1937-1938. godine mogao je da završi na optuženičkoj klupi, ali je to izbegao sarađujući sa istragom.

Najvažniji neformalni vođa jevrejske zajednice bila je Polina Semjonovna Žemčužina-Molotova, „skromna“ narodna komesarka za ribarsku industriju SSSR-a i supruga Vjačeslava Mihajloviča Molotova, koji je formalno bio druga najmoćnija osoba u zemlji. Mogla je mnogo toga da uradi po sopstvenom nahođenju. Na primer, dodelila je Mihelsu titulu Narodnog umetnika SSSR-a, iako su njegovi nastupi bili na jidišu, i niko osim Jevreja nije razumeo o čemu ona govori.

Protiv Žemčužine-Molotove, njeni podređeni su svedočili da ih je ona prisilila na kohabitaciju, nakon čega je Molotov podneo zahtev za razvod. Polina Semjonovna je potom poslata u luksuznu jurtu u Kustanajskoj stepi.

Uprkos činjenici da je jevrejska zajednica u Sovjetskom Savezu bila obezglavljena, a njeni aktivisti desetkovani, želja za uspostavljanjem sopstvene državnosti ostala je jaka među višemilionskom zajednicom. Kada je britanski mandat za Palestinu istekao 1948. godine, Sjedinjene Države, Velika Britanija i Francuska predložile su da se ona prebaci pod upravu generalnog guvernera koga bi imenovale UN. Pošto su ove zemlje imale veći uticaj u UN nego Sovjetski Savez, ova odluka je efikasno značila potčinjavanje Palestine Sjedinjenim Državama.

Do tada se u Palestini već okupio značajan broj jevrejskih doseljenika, zahvaljujući aktivnoj cionističkoj propagandi. Istovremeno, pojavila su se mišljenja da bi na ovim zemljama trebalo stvoriti zajedničku jevrejsko-arapsku država, ili dve države. Ovo pitanje je razmatrano na Politbirou i doneta je odluka o tome koju opciju podržati. Staljin je dao zeleno svetlo našoj diplomatiji, uključujući i naše obaveštajne službe koje sarađuju sa svim jevrejskim lobistima u Americi, i u Palestini su osnovane dve države. Nakon toga, priliv Jevreja tamo se naglo povećao, što je izazvalo negodovanje Arapa. Počeo je Arapsko-izraelski rat 1948. godine.

Staljin je dozvolio dobrovoljcima, jevrejskim vojnicima na frontu - sovjetskim građanima - da idu tamo i bore se na izraelskoj strani. Sovjetsko oružje je isporučivano u Izrael preko Bugarske. Drugim rečima, Staljin je efikasno olakšao stvaranje ove države.

„ZAVTRA “:  Zašto? Neki kažu da je želeo da svi Jevreji napuste SSSR...

Nikolaj ANISIN :  Ne, to nije ono što je želeo. Kampanja protiv kosmopolitizma nastavljena je do 1952. godine. Nakon što je Sofija Karpaj pogrešno dijagnostikovala bolest Andreja Ždanova, koji je lečen od astme umesto od srčanog udara, a Lidija Timašuk to razotkrila. Vlasti su otvorile „Slučaj Karpaj“. Nešto ranije, pojavio se slučaj u vezi sa trovanjem 1945. godine, Aleksandra Ščerbakova, koji je bio šef Sovjetskog informbiroa, sekretar Centralnog komiteta, sekretar Moskovskog gradskog i Moskovskog regionalnog komiteta partije, i koji nikada nije bio poznat po  simpatijama prema Jevrejima.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Jevreji "rešavaju" pitanje države

„ZAVTRA“:  Uzgred, tokom perestrojke, prve stvari koje su preimenovane bile su sva naselja povezana sa Andrejem Aleksandrovičem Ždanovim, i sve što je povezano sa Aleksandrom Sergejevičem Ščerbakovim: metro stanica Ščerbakovskaja i tako dalje.

Nikolaj Anisin:  Apsolutno tačno. To su bila originalna imena stanica, kada je metro izgrađen. Pojavila su se imena poput „Ščerbakovskaja“, „Ždanovskaja“ i tako dalje.

Zatim je u okviru „Doktorske zavere“ uhapšeno 28 lekara koji su radili u Kremljskoj bolnici, uključujući profesora Vinogradova, od koga je tokom istrage konfiskovana ogromna količina dragocenosti i valute. U januaru 1953. godine objavljen je memorandum „Slučaj lekara-sabotera“. Nakon osude lekara, u društvu se razvilo potpuno neprijateljstvo prema Jevrejima. Broj ljudi koji su odlazili u Izrael se povećao, posebno zato što je sovjetsko rukovodstvo pružalo moralnu i materijalnu podršku svima koji su želeli da emigriraju u Izrael.

Staljin je razmišljao ovako: Ceo arapski svet je bio pod SAD. Izrael bi takođe pao pod SAD zbog svojih veza sa američkom dijasporom. Ali,  izraelski Jevreji će se neizbežno sukobiti sa Arapima, jer su Jevreji tamo živeli pre 2.500 godina, dok Arapi na ovim zemljama neprekidno žive već 13 vekova i nikada neće pristati na ustupke. Kao rezultat toga, arapski svet će se okrenuti Sovjetskom Savezu.

Ali, Staljin nije želeo da svi Jevreji odu. Tokom „čistki“, mnogi su pošteđeni, poput Vanjikova, narodnog komesara za municiju. Rehter, jedan od vodećih stručnjaka za izgradnju visokih zgrada u Moskvi, bio je takođe pošteđen. Mehlis, šef Glavne političke uprave koji je verno služio zemlji, takođe je bio pošteđen. Oni koji su pravili buku, vikali i zahtevali sopstvenu državu trebalo je da odu u Izrael, dok su ostali mogli mirno da ostanu i rade za dobrobit sovjetske domovine.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Prvi Jevreji kod Zida plača

Ali, Staljin je umro, došao je Hruščov, i izgradnja socijalizma je počela širom sveta – u Africi, Latinskoj Americi, na Kubi – i, shodno tome, niko se nije ozbiljno bavio konsolidacijom Arapa. Nismo uspeli da ujedinimo arapske narode da bismo stvorili jedinstvenu arapsku državu, tako da bi u Palestini postojala dva jaka tabora. Jedan (Izrael) se oslanja na Sjedinjene Države, dok većina – energetski bogate arapske države – sarađuje sa nama. Zato je Staljin stvorio Izrael.

Nakon što nismo uspeli da ujedinimo ili pravilno obučimo oružane snage arapskih zemalja, one su izgubile još dva rata - 1967. i 1973. godine. I tako se pojavio Izrael, kakav postoji u svojim sadašnjim granicama.

Izrael se pozicionirao na takav način da su svi počeli da pričaju o Holokaustu. Pre 1967. godine, kada je Izrael zauzeo zemlje u Siriji, Palestini i Jordanu, skoro niko u svetu nije govorio o tome i  niko se ne seća da je 30 miliona sovjetskih građana poginulo u ratu. U Nemačkoj danas  veruju da je rat bio protiv Jevreja i  tako govore širom sveta.

Danas, dok Izrael uništava Gazu, stavovi o mnogim pitanjima vezanim za jevrejsku državu se menjaju. Erdogan proglašava Izrael terorističkom organizacijom, a jordanski parlament zahteva objavu rata Izraelu. Glavna stvar je da se globalna percepcija promenila.

Percepcije o drugom gorućem pitanju  o vaskrsnuću  banderovstva - takođe se postepeno menjaju. Dobro je poznato da su banderovci ubili preko 150.000 poljskih civila tokom masakra u Volinju 1943. godine. Jednostavno su napali sela i spalili ih. Zatim je stigla Poljska narodna Armija, formirana u Engleskoj, i zaklala 40.000 ukrajinskih civila. Drugim rečima, sve je bilo izgrađeno na krvoproliću. Pa ipak, sovjetska propaganda to nije pominjala. To nije bilo u sovjetskim udžbenicima istorije. Nekako smo želeli da to zaboravimo. Ali priče o tim događajima prenosile su se s generacije na generaciju. Na kraju krajeva, od 1945. do 1953. godine, preko sto hiljada ljudi je poginulo kao posledica banderovskog terora. Danju je banderovac običan seoski radnik; uveče uzima pušku, izlazi i ubija učitelja ili predsednika kolhoza.

Banderovstvo je takođe u velikoj meri podržala činjenica da su mnogi ukrajinski vojnici sa fronta  otišli u "kampanju Devičanske zemlje" koju je najavio Hruščov. Njihova mesta, čak i unutar partije, počeli su da preuzimaju banderovci.


IZVOR: Ustupljena fotografija / Prvi jevrejski doseljenici

„ZAVTRA “: Pod Hruščovom je sprovedena masovna rehabilitacija banderovskih stanovnika...

Nikolaj Anisin. Da, mnogi su pušteni. U regionalnom centru u Brjansku, gde sam rođen i odrastao, većina onih koji su ubijali  stanovništvo bili su banderovci. Delovali su u Brjansku u kaznenim odredima.

„ZAVTRA“: Kako se Staljin osećao prema Jevrejima? Po vašem mišljenju, da li je bio antisemita?

Nikolaj Anisin: Nije bio. Čak je i njegova voljena ćerka, Svetlana, bila udata za Jevrejina. Prvo je započela aferu sa scenaristom Kaplerom, autorom čuvenog filma „Lenjin u oktobru“, a zatim se udala za Jevrejina Marozova. Staljin im je dao stan u Kući. Istina, kada su počeli bračni  sukobi, Vasilij Staljin je došao kod njih, uzeo Marozovljeve stvari, samog Morozova i strpao  ga u policijsku stanicu. Da je Staljin imao ličnu zamerku prema Jevrejima, da li bi dozvolio svojoj ćerki da se uda za Marozova?

Staljinov partijski rad je bio povezan sa Jevrejima, uključujući i tajne jevrejske aktiviste. Desio se jedan zanimljiv incident. Kada je Josif Visarionovič živeo u egzilu u Kurejki, bio mu je dodeljen nadzornik. Video sam pismo Staljinu od ovog nadzornika kada je izbačen iz kolhoza 1930. godine zbog svojih prošlih aktivnosti.

Napisao je pismo u CK: „Druže Staljin, zašto sam izbačen? Bila je polarna noć. Došao sam kod vas, razgovarali smo kao dva stara druga, da nam ne bi bilo dosadno, a onda smo se rastali — na kraju krajeva, nisam vam ništa loše učinio.“

Staljin je odgovorio slanjem pisma kolhozacima koje je glasilo otprilike ovako: „Drugovi kolhoznici, ja sigurno nisam bio drug sa pomenutim  N. Ivanom Ivanovičem, jer sam bio izgnanik, a on je bio zaposleni nadzornik koji me je nadgledao. Ali, on je dobar čovek, pošten čovek, i molim vas da ga vratite u kolhoz.“


IZVOR: Ustupljena fotografija / Jevrejski san

„ZAVTRA“ : Staljin je takođe bio u egzilu sa Sverdlovim...

Nikolaj ANISIN :  Da, Jakov Mihajlovič Sverdlov je bio prognan u Turuhansk na godinu dana, i bio je smešten u kolibu Josifa Visarionoviča. Da biste razumeli Sverdlovljevu ulogu, reći ću samo da je, kada je postao predsednik Sveruskog centralnog izvršnog komiteta, odnosno glavnog zakonodavnog tela mladog Sovjetskog Saveza, bio i sekretar Centralnog komiteta i bio je zadužen za svu kadrovsku politiku. Kada su, devedesetih godina, objavljene brojke o procentu Jevreja na najvišim pozicijama vlasti, ti podaci su uzeti iz Sverdlovljeve beležnice.

Vraćajući se na njegovo izgnanstvo sa Staljinom, podsetiću vas da postoji pismo Jakova Mihajloviča njegovoj ženi u kojem piše: „Sa mnom živi divan Gruzijac po imenu Josif Džugašvili. On je veoma dobar čovek, ali jedva razgovaramo...“ Ponavljam, ovo nije bilo pitanje lične netrpeljivosti.  Staljin nije baš voleo prazne razgovore. Nadzornik je bio druga stvar; Došao je — gde bi inače mogao da ide?

Zaključno, želeo bih da napomenem da je Staljin stvorio Izrael sa dugoročnom vizijom. Nažalost, naše kasnije rukovodstvo nije bilo u stanju da sprovede Staljinov plan da organizuje jaku arapsku državu i ujedini sve arapske zemlje oko nje.

„ZAVTRA“:  Hvala vam, Nikolaju Mihajloviču, na razgovoru!

Portal Glasa Javnosti se takođe zahvaljuje publicisti Anisinu za dozvolu da bez naknade objavimo kratku priču o Staljinu, Izraelu i Palestini.

Sutra  stiže i priča o boljševičkom kadrovskom lukavstvu
Uredio Šone Ninin

SKINI APLIKACIJU