SRBIJA NE SLAVI SVOJE POBEDE: 13. NOVEMBAR

U Srbiji se od 2012. godine kao državni praznik i neradni dan slavi 11. novembar, Dan primirja u Prvom svetskom ratu kada su sile Antante i Nemačka okončale sukob. Dan primirja se obeležava u svim zemljama - potpisnicama sporazuma. Međutim, taj datum nije značajan za Srbiju. 

Pravi kraj Velikog rata za Srbiju i DAN POBEDE srpskog naroda označava Beogradska vojna konvencija (u daljem tekstu Konvencija) između pobedničke Kraljevine Srbije i poražene Ugarske potpisana 13.novembra 1918. To je bilo i potpisano primirje de iure, a de facto se 31.oktobra već dogodio raspad Austrougarske i stvorena je Mađarska demokratska republika. Oni su tada počeli pregovore sa Srbima i saveznicima o primirju. Potpisnici su bili srpski vojvoda Živojin Mišić i francuski general Pol Anri, a sa ugarske strane ministar vojni, pukovnik Bela Linder. Konvencijom je bilo predviđeno da se ugarske trupe povuku iza linije Bistrica-Moriš-Subotica-Baja-Pečuj-Drava, što je i izvršeno. To je realizovano 13. novembra 1918.god. sporazumom u 18 tačaka koje se odnose na povlačenje mađarske vojske, razoružavanje i raspuštanje, kao i puštanje zarobljenika, zauzimanje strateških tačaka. Mađari su se obavezali da će savezničke vojske, uključujući pobedničku srpsku, moći da prođu kroz Mađarsku sa pravom zadržavanja i besplatne hrane, a bili su dužni i da daju 3000 ljudi kao ispomoć za popravku pruga, puteva, telegrafskih i telefonskih veza.

"Početkom ove godine sam predložio Državi Srbiji (u daljem tekstu Predlog) da , u skladu sa rečenom Konvencijom, zahteva od Hrvatske "podelu" jadranskog primorja, tako što bi Srbiji pripao deo od Crne Gore do rta Planke, na trideset pet kilomatara severozapadno od Spljeta. Naime, Konvencija je u "prekodrinsku" Srbiju uključila celu Bosnu i Hercegovinu (južno od reke Save, do Jasenovca) i, dalje, ka moru, do Planke...Naravno, nije mi odgovoreno"

U tekstu Predloga, prosleđenog na više od 500 adresa, stoji i sledeće obaveštenje:

• ..." Ta je linija “povijesno utemeljenim” Hrvatima utoliko poznatija što je potpukovnik Dušan Simović (1882-1962), srbski izaslanik kod Narodnog vijeća u Zagrebu, pri predaji akreditiva, 13. novembra 1918. godine, mogao reći da “po pravu oružja, a na osnovu ugovora o primirju sa Mađarskom, Srbiji pripadaju Banat, Bačka, Baranja, Srem i Slavonija kao i cela Bosna i Hercegovina 

takođe predlog upućen vlasti:

• ... "Što je izuzetno važan razlog da se postavi pitanje šta to sprečava Srbiju da postavi ozbiljan zahtev da se njena granica prema Hrvatskoj uspostavi u skladu s odredbama Ugovora o primirju između Saveznika i Austro-Ugarske  i Vojne konvencije koja reguliše uslove primene na Ugarsku primirja zaključenog između Saveznika i Austrougarske, navedenih neki pasus ranije..."

• " U uslovima kad Država Srbija skoro da i ne funkcioniše, kad su i velika javna preduzeća poput Elektrovojvodine u rasulu, kad su građanima ograničena ili oduzeta sloboda kretanja i pravo na obaveštenost, kad nekakav antisrbski otpad okupljen u navodno naučnim, obrazovnim i vaspitnim institucijama i ojačan svojim “vaspitanicima” teži evrobovskim “vrednostima”, kada sve to omogućuje ovovremenom jalovom fašikratskom Zapadu da ostvari ono što njegovim prethodnicima nije uspevalo tokom minulih nešto više od dvanaest vekova - da Srbe, tvorce ljudske civilizacije, u čijim se nedrima krije “tajno srce planete”, satru do poslednjeg -, prilika je preostalima Časnim Srbima da istaknut zahtev Države Srbije za uspostavljanje međunarodno priznate granice prema zapadu i jadranskom primorju, ostane upamćen kao častan joj pokušaj u časima pri izdisaju.

Očekujem kakav-takav odgovor, kako bih pomenute Časne Srbe na vreme obavestio šta ih čeka u narednim danima. Kao što je gore napisano, odgovora nije bilo.

AUTOR: Milica Tomašević, doktor bioloških nauka