Glas Javnosti

SRBIJI NEOPHODAN ZAKON O REGISTRACIJI STRANIH AGENATA

Lični stav
Autor: Glas javnosti

Treba doneti zakon kojim se obavezuju svi pojedinci i organizacije, koje učestvuju u javnom životu, da stave na uvid izvore sredstava za svoju aktivnost, piše dr Duško Kuzović.

Svaka država ima obavezu da upravlja prostorom javnog govora. To je uradila SAD, Rusija, to priprema Evropska unija, Republika Srpska, a mnogo buke je izazvalo usvajanje zakona u Gruziji. Ovakav zakon bi trebalo da donese Srbija, kao i sve srpske zajednice na Balkanu.

Ne bih da govorim o finesama pomenutih zakona, već da vidimo koje probleme imamo u Srbiji, šta nam je potrebno da bi naš politički život ozdravio i radio na polzu državljana Srbije, i koje mere valja preduzeti kako bi se stanje u Srbiji popravilo i dovelo da radi u interesu 95% društva, a ne samo 5% domorodaca koji izvode radove za potrebe stranaca.

Jasna pravila ponašanja na javnoj sceni. Ne može se govoriti o ugovoru između političara i birača ako nema sredine koja precizno propisuje pravila međusobnog odnosa. Ako nema poštenog takmičenja u kome su svi jednaki, svi imaju jednaka prava i početne uslove, onda nema ni demokratije. Ne lažimo se više, politički prostor u Srbiji ne postoji! U Srbiji ne funkcioniše demokratija! Bolestan politički život pravi veću štetu društvu i građanima nego bombardovanje. Ako hoćemo da opstanemo, valja menjati sistem, dalje ovako ne može!

Demokratija – jednaka prava za sve? U takmičenju za upravljanje zajednicom svi moraju imati jednaka prava, šanse i sredstva. Svaki dan se primicati tom cilju. Politički sistem treba da otvara vrata svima koji mogu da doprinesu društvu. Ta lica ne znamo odakle će doći; iz „kruga dvojke“, Nove Varoši, Žitišta ili Kladova. Zato moramo držati kanale komunikacije u društvu čistim i prohodnim od svih vrsta taloga.

Siromaštvo kao alat kontrole stanovništva i izbornog procesa. Znamo da se u Srbiji danas teško živi. Građani, koji nisu deo sistema, jedva sastavljaju kraj sa krajem. Siromaštvo je alat okupacije kojim se ovde ljudi drže za gušu ili proteruju u inostranstvo. U Srbiji nema prostora za život, a kamoli demokratiju. A šta ćemo sa onima koji hoće da učestvuju u političkom životu? Za to treba vreme, kretanje, komunikacija, komunikacija sa građanima, informisanje i sticanje poverenja. Za sve to treba novca, a nema ga ni za prostu egzistenciju. Takvo stanje potpuno negira demokratiju u Srbiji. Ako se većina bori za goli život, a sramotna manjina se rasipa svuda i u svemu, onda je demokratija lažna. Vlast ima novac (jer ga zahvata iz vršenja vlasti), kao i pojedine „opozicione“ partije (koja ga dobijaju od vlasti, firmi povezanih sa vlašću ili iz inostranstva).

Da pogledamo uobičajene načine finansiranja građanskih udruženja, političkih organizacija i pojedinaca danas:

Finansiranje iz inostranstva. Da li verujete da neko iz inostranstva finansira nevladinu organizaciju u Srbiji bez ikakvih uslovljavanja? „Evo ti 60.000 dolara i bori se za demokratiju u Srbiji!“ Zvuči glupo i naivno! Da li verujete da neka država može sebi da dozvoli da finansira organizaciju u Srbiji koja će da se bori protiv interesa kompanije iz te iste države? Recimo, da fond iz Velike Britanije finansira organizaciju u Srbiji koja se bori protiv interesa Rio Tinta u Srbiji!? Smešno, zar ne?!

Novac, koji stranci daju organizacijama i pojedincima u Srbiji, minoran je deo profita koji su ostvarili povlašćenim položajem zahvaljujući upravo tim organizacijama i pojedincima. Oni ne vade novac iz svog džepa. Strani fondovi obično dolaze iz specijalnih službi ili interesnih grupa. Finansiraju rad političkih organizacija (partija, pokreta, udruženja, „nevladinih“ organizacija) i pojedinaca (istaknuti “intelektualci“) kako bi kasnije realizovali neki poslovni ili politički cilj (koji je opet poslovni).

Ne postoji briga za demokratiju, ljudska prava, pa čak i prava životinja; uvek u pozadini stoje pare. Zbog tog cilja se rastresaju ili ruše odnosi u društvu udaranjem po njemu nevladinim ili političkim sektorom. Ako bi stranac bio najglasniji u protestu protiv Rio Tinta, niko mu ne bi poverovao. Ali, domorodac, njihov agent od uticaja, uz pomoć već instaliranih političara i medija, veoma lako se nametne neinformisanom narodu kao vođa i odvede protest u smrt.

Stranci političare i organizacije finansiraju kako bi instalirali nekoga u Narodnoj skupštini, ministarstvima, kancelariji predsednika Republike, vojsci, policiji i bezbednosnim službama. Tako visok stepen kontaminacije državne uprave u Srbiji zastupnicima stranih interesa (agentima), kao što je danas, nije viđen od Drugog svetskog rata. Zbog toga je ogromna razlika između potreba naroda i postupaka državne administracije.

A sada da pogledamo domaće izvore finansiranja organizacija i pojedinaca koji mogu zastupati strane interese, čak i više nego oni finansirani iz inostranstva:

Finansiranje iz državnog budžeta. Mnoge organizacije i pojedinci, zastupnici stranih interesa, imaju skriveno finansiranje iz budžeta. Režim, instaliran od strane okupacionih upravnika, iz budžeta (koji pune građani Srbije) daje organizacijama i pojedincima koji zastupaju strane interese. Kolonijalna uprava prebacuje troškove finansiranja svojih alata okupacije na stanovništvo kolonije. Umesto škola, domova zdravlja, voćnjaka, njiva, pogona i stipendija, građani iz poreza plaćaju neprijateljsku aktivnost protiv samih sebe. To je savremena kolonija!

Vladine „nevladine“ organizacije. Organizacije osnovane od strane okupacionog režima sa zadatkom da zastupaju politiku i interese kolonijalne uprave se finansiraju iz poreskog novca. Teme kojima se bave takve organizacije zadovoljavaju usko partijsku politiku koja je definisana od – stranaca.

Ciljevi stranih „nevladinih“ organizacije i režimskih „nevladinih“ organizacija su identičniŠtaviše, možemo reći da se obe grupe takmiče u stepenu štete koju nanose građanima i državi! Oni nisu suprotstavljeni, oni su u sinergiji!

Finansiranje iz firmi povezanih sa režimom. Deo političkih i „nevladinih“ aktivnosti se finansira iz firmi koje su povezane sa režimom. One obično pružaju usluge, koje se plaćaju iz budžeta, imaju ekskluzivna prava uvoza ili proizvodnje roba koje zahtevaju posebnu dozvolu države. Novac, koji dolazi iz takvih izvora, u suštini je indirektno finansiranje od strane režima i treba ga tako i smatrati.

Finansiranje članstvom u plaćenim odborima. Članstvo u odborima, koji su plaćeni indirektno, može da bude način finansiranja pojedinaca od uticaja. Upoređenje stručnosti plaćenika i potreba odbora ili kompanije može pomoći u identifikaciji ove operacije.

Finansiranje neprimereno plaćenim „predavanjima“. Predavanja koja su plaćena po nekoliko desetina hiljada dolara/evra mogu biti način finansiranja pojedinaca od uticaja. Šta može studentima da prenese plaćenik? Koja specijalna znanja ima? Da li to znanje vredi godišnju platu jednog univerzitetskog profesora? Ova tri pitanja mogu biti od pomoći?

Finansiranje „dobrovoljnim“ prilozima. Ovaj vid indirektnog finansiranja smo videli nedavno kada je vladajuća partija od svojih članova dobila na hiljade identičnih uplata. To mogu da budu ili sredstva data članovima u ruke da izvrše formalno uplatu ili to mogu biti i sredstva uzeta iz budžeta preko funkcionera stranke. Znamo da je odavno uvedeno pravilo da svaki funkcioner partiji, koja ga je postavila, daje 10% - 30%. plate. Naravno, funkcioner samo svoju platu uveća za taj iznos tako da nema mesta sažaljenju. Zato imamo nenormalno visoke plate političkih nameštenika.

Finansiranje gotovinom. Pojedini političari i organizacije i dalje preferiraju „keš“. U praksi se to pokazalo kao najbolji način prikrivanja izvora finansiranja. Upoređenje vidljivih prihoda i rashoda može lako dovesti u problem plaćenika, ali za to su potrebne institucije koje bi radile za stvarnog poslodavca - narod.

Finansiranje bitkoinima. Ova vrsta finansiranja je ušla u praksu u Srbiji i teško se može pratiti. Po pravilu sve detalje ovakvih transakcija znaju strane službe, posebno država koje nam nisu naklonjene. Ne znam da li to znaju lakomisleni srpski političari, ali znam ko će to neznanje da plati.

Finansiranje novcem bivših političara. Na junskim izborima ove godine, u mnogo mesta u Srbiji, videli smo liste koje su formirali i finansirali rashodovani političari iz „svojih“ sredstava, a po nalogu centra koji im je i omogućio tako enormno bogaćenje. Da li je moguće imati informaciju o stanju računa političara u bankama? A kriminalaca?

Finansiranje novcem „milijardera“ i „milionera“. Bogataši su pod znacima navoda, jer su svoje bogatstvo, uz minimalne časne izuzetke, stekli poslovanjem sa režimskim strankama, zloupotrebom državne kase i državnih odluka. Jedan broj njih je samo formalni čuvar novca (za potrebe političara). Koga će oni podržavati na izborima? Narod ili one koji su im omogućili enormno bogatstvo?

Šta želimo od društva u kome živimo? (skica onoga šta hoćemo):

Naš javni govor moramo držati zdravim, jer je to u interesu građana. Svako zagađenje javnog govora ugrožava državu i građane. Društvo mora da brani slobodu govora, stoga je obavezna zaštita javnog prostora od svih vrsta zloupotreba. Svako ko učestvuje u javnom životu i ko ima mogućnost da utiče na veliki broj građana, mora ispunjavati javno usvojene i jasne norme ponašanja.

Građani imaju pravo na tačnu informaciju o pitanjima njihove egzistencije i njihove države. Građani ne smeju da gube vreme istražujući pozadinu i namere pojedinca i organizacije na javnoj sceni – ko nije dostojan, ne sme mu se dozvoliti javni govor. Građani imaju pravo da znaju ko finansira pojedince ili organizacije na javnoj sceni. To je bitna komponenta vrednovanja informacije koju u javni prostor stavljaju pojedinac ili organizacija.

Šta činiti?

Suzbiti strani uticaj. Prekinuti primanje bilo kakve sugestije, instrukcije ili naređenja iz bilo koje države ili organizacije u svetu. U drugom koraku zabraniti bilo kakvo mešanje u unutrašnje stvari u Srbiji po ovom pitanju. Zašto? Najviše zloupotreba demokratije doživeli smo od država koje nam najviše spočitavaju kako u Srbiji ne postoji demokratija. Oni više nemaju legitimitet da govore o demokratiji!

Doneti Zakon kojim se obavezuju svi pojedinci i organizacije, koje učestvuju u javnom životu, da stave na uvid izvore sredstava za svoju aktivnost. Za rešenje ovog problema najpogodniji se čini Zakon koji važi u SAD. Naglašavam, ne ruski model Zakona, već model iz SAD, jer propisuje i kazne, kao i kompletnu infrastrukturu koja obavlja taj proces: instituciju, lica i ličnu odgovornost. Zašto? Strane države zloupotrebljavaju nevladine organizacije u Srbiji i pretvaraju ih u alat pritiska, ucene, dezinformacija i oružje agresije na Srbiju. Nije problem u Srbiji, već je problem u zloupotrebi (od stranih država) prava na građansko delovanje u Srbiji. Da nema njihove zloupotrebe, ne bi bilo potrebe od strane domaćina za restriktivnim merama. Sa druge strane, želimo uređeno društvo i želimo da građanska udruženja imaju poverenje građana. U ovom trenutku ona nemaju kredibilitet u javnosti, upravo zbog zloupotreba stranaca i domaćih baraba.

Kolektivni zapad koristi novac koji investira u nevladine organizacije i pojedince za suzbijanje uticaja Rusije i Kine na Balkanu. Na drugoj strani, Srbija u odbrani svog suvereniteta nije stavila u potreban format niti delovanje Rusije ni Kine u ovoj oblasti. Tako smo postali vojište na kome se odvija sukob na štetu većine stanovništva dok profit ubiraju angažovani u organizacijama koje zastupaju stavove stranih interesnih grupacija.

Na ovom putu biće problema. Sve ukazuje da kolektivnom zapadu ne odgovara da se uvede red u ovoj oblasti. Suviše je veliki uticaj koji preko nevladinih organizacija ostvaruju na društvo, preko kojih održavaju vlast sramotno male grupe. Ali, nema slobode koja kao jabuka pada u krilo.

Unutrašnja strana problema

Ograničavanje priliva novca iz inostranstva i javno markiranje organizacija i lica, koja deluju zahvaljujući stranom novcu, rešava samo deo problema koji imamo. Šta da radimo sa organizacijama koje se finansiraju iz gore nabrojanih izvora koji su povezani sa državnom administracijom (koja je pod kontrolom stranaca)?

Šta da radimo sa preduzećima, kriminalnim organizacijama i pojedincima koji profitiraju iz poslova omogućenih od okupacionog režima (izgradnja puteva, objekata, infrastrukture, javnih nabavki i slično)?

Šta da radimo sa firmama koje zarađuju zahvaljujući privilegijama dobijenim državnim dozvolama (uvozni lobi, proizvodnja i prodaja kanabisa, uvozne dozvole, izvozne dozvole i sl)?

Šta da radimo sa novcem koji dolazi iz kriminala koji je pod zaštitom vladajućih stranaka (tranzit narkotika, prodaja narkotika, itd)?

Novac iz svih pomenutih izvora je u krajnjoj instanci pod kontrolom stranaca. Koja je razlika u novcu koji nevladina organizacija dobija iz inostranstva ili iz unutrašnjih izvora pod kontrolom tog istog inostranstva? Nema je!

Kako raščistiti stanje u državi­?

Srbi, koji su je krvavo stekli, ne vladaju više svojom državom! U političkom haosu u kome živimo, glavne žrtve su građani, a glavni profiteri stranci i kvislinzi. Onaj koji radi za strance ima gde da se skloni, a onaj koji radi za svoju otadžbinu, nema utočišta! Ovo je naša država i mi u njoj treba da određujemo pravila ponašanja. Treba prekinuti postojeće odnose kako bismo  omogućili da demokratija funkcioniše u praksi. Samo tako ćemo moći da iskoristimo do maksimuma potencijal društva. Mi smo brojem mala zajednica i moramo se braniti izuzetnošću i kvalitetom.

 

Neophodno je zaustavljanje dotoka prljave vode u društvo, kroz finansiranje iz inostranstva, jer te organizacije i pojedinci postupaju po nalogu stranih interesa, a ne interesa demokratije u Srbiji. Strani upliv je jedan od alata koji zdrav politički život čini nemogućim. Na političkoj sceni u Srbiji, na jednoj strani su organizacije prepune novca i „dobrih veza“, a na drugoj običan građanin voljan i prinuđen da promeni nešto u društvu u kojem živi, ali bez novca i sa zatvorenim vratima na svakom mestu!

Tražimo da se počisti brlog od političke scene u Srbiji (a to neće učini oni koji su ga napravili).

Tražimo da se umanji ili u potpunosti prekine strani uticaj na političke procese u Srbiji (a to neće učiniti koji su stekli bogatstvo koristeći taj novac).

Tražimo da svi građani imaju ista prava u političkom i društvenom organizovanju (a to neće uraditi oni koji izuzetno žive koristeći anomaliju koju su napravili).

Tražimo da najbolji dobiju priliku da se nađu na čelu institucija i države, a ne privilegovani i agenti od stranog uticaja ( a to neće uraditi stranci i domaći kvislinzi);

Tražimo da odgovorni za uništavanje države za potrebe stranih interesa zajedno sa povezanim licima budu najoštrije sankcionisani (a to neće učiniti oni koji imaju izuzetne prihode da bi održavali ovaj sistem).

Tražimo da građanin, prilikom izbora, ne mora da sprovodi privatnu istragu ko za koga radi, već da „ono šta piše na kutiji, bude i unutra“ (a to neće učiniti oni koji se, tom vrstom prevare građana, neosnovano održavaju na vlasti).

Tražimo da prevaranti u društvenom i političkom životu budu nemilosrdno kažnjeni (a to neće učiniti prevaranti koji su deo sistema).

Tražimo da sve organizacije i pojedinci, koji su u poslednjih 25 godina primali novac iz inostranstva, budu javno označeni (a to neće učiniti oni koji su dobijali novac ili koji su indirektno imali prihode da bi održavali tako nezdrav sistem).

Tražimo da svako ko prikrije izvore finansiranja bude kažnjen zabranom učešća u političkom procesu i nečasnim otpustom iz državne službe (a to neće učiniti oni koji decenijama održavaju i brane iluziju demokratije u Srbiji). 

Tražimo da se uvede red u ovoj kući. Znamo ko neće, ali znamo ko ume i hoće!

Dr Duško Kuzović

(Mišljenja i stavovi u kategoriji “LIČNI STAV” nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)

BONUS VIDEO


SKINI APLIKACIJU

glas javnosti android
glas javnosti IOS


POVEZANE VESTI




KOMENTAR