Masnim slovima o tome pišu neki veoma poznati liberalni „istoričari“ od Svanidzea do Budnickog. Navodno, samo iznenadna smrt vođe je 1953. očuvala zemlju od još jednog „mora krvi“.
Što se tiče iznenadne smrti... Nije baš tako. Postoji veliki broj studija pravih istoričara koje govore na drugi način. Izgleda da su vođu jednostavno otrovali njegovi saborci koji su težili vlasti. Sedamdeset tri godine nisu velike godine godine za političara koji je imao dobru medicinsku negu.
Pitanje – šta bi bilo da je drug Staljin poživeo još nekoliko petogodišnjih perioda – krajnje je zanimljivo. Dve ili tri petoletke bez liberalnih demokrata, a Staljinskim merama... Tempo
razvoja je bio takav da bi SSSR u svemu stigao i prestigao Zapadnu Evropu. Bilo bi lepo videti
Amerikance koji čekaju vize za SSSR zbog višeg standarda, a i lepših žena.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Staljin u magazinu "Tajms"
Predviđanje razvoja staljinističkog SSSR-a sredinom šezdesetih godina je veliki naučni zadatak. Zašto izmišljati, samo pročitajte šta je lično Staljin napisao 1952. godine u čuvenom delu koje su naslednici pogrdno krstili kao... Manite zaludne popove . Prvo čitajte nešto od Staljina, jer Josif Vaserionović nije pričao ni pisao gluposti. Ne verujete ? Pa naravno jer ništa niste ni pročitali, ali ne verujete. Majstor do majstora.
Dobro su poznati projekti započeti pod Staljinom koje je upropastio Nikita Hruščov. Dovoljno
je zamisliti šta bi bilo da su završeni. Deset godina je sitnica u istoriji. Nema mnogo promena, ali ne u slučaju druga Staljina. Da je SSSR završio započete projekte i da se nije okrenuo Hruščovljevom bednom putu ka kapitalističkim idejama, današnja Rusija bi bila neverovatna zemlja. Ceo svet bi zadrhtao!
Liberalni pripovedači nastavljaju da plaše narod raznim strahotama. Evo, na primer, kako je
Nikolaj Svanidze odgovorio na pitanje koje sam sebi postavlja. Da se zna: Svanidze je imao veliku ulogu na centralnoj televiziji u vreme Jeljcina. Potiče iz gruzinskog legla i direktan je potomak prve žene Staljina.
IZVOR: Ustupljena fotografija / Staljinova članska karta
„Tih predviđenih deset godina bi bile najstrašnije godine u čitavoj ruskoj istoriji. Samleo bi svoje najbliže saradnike. Planirao je da iseli Jevreje, a usput da organizuje napad na njih ogorčenog naroda i to žestoko, da više od polovine Jevreja stigne na odredište, tamo gde nisu ni pošli."
Braćo Jevreji, teško vama kad vas Gruzin, na stalnom radu u Moskvi, ovako brani. Staljin da
hapsi, Berija da bije, Svanidze da mrsi muda u vreme Eduarda Ševernadzea, a za sve kriv ruski
narod!
Ne želimo da komentarišemo gluposti, ali nije loše da se prisetimo Staljinovih projekata, koje je Hruščov zatvorio 1953. godine. Svi su oni sasvim izvodljivi i mnogo efikasniji od razvoja neplodnih Sibirskih "devojačkih zemalja" u koje se zaljubio impotentni Nikita.
Za one koji se ne sećaju, neposredno pre svog "odlaska", Staljin je pokrenuo veliko restrukturiranje čitavog sistema vlasti. Stvaraju se odeljenja za razvoj nove socijalističke ekonomije (što je Hruščov brzo zatvorio kada je došao na vlast).
Partijski govornici su potisnuti u drugi plan i moraju se baviti isključivo ideološkim radom. Sva realna vlast i upravljanje privredom prelazi na Veće ministara. Adio petokrako! Birokrate, sve do ministarskih pozicija, bivaju prikovane i bez moći napredovanja. Sistem radničkih sudova časti, kada zaposleni imaju posla sa arogantnim šefom, savršeno funkcioniše od 1947. godine. Nepotrebno je reći da ih je Hruščov likvidirao.
Staljinov plan preobražaja organizacije prirodnih resursa države bio bi sigurno realizovan. Plan je počelo posle Pobede i bilo je zamišljeno da se realizuje za tri petogodišnja plana.
Država bi dobila ogromne posede novih šuma, izgradnju kanala za navodnjavanje i pametnu
poljoprivredu. Već u prvim godinama plan je rezultirao značajnim povećanjem produktivnosti!
Šta bi se desilo da Hruščov nije zatvorio šest stotina stanica za zaštitu šuma?
Posebna sabotaža je zatvaranje mašinskih i transportnih stanica. U staljinističkom modelu, kolektivne farme (kolhozi) su se postepeno pretvarale u gigantske fabrike. Oprema u njima je
morala da se servisira iz lokalnih centara. U svom radu 1952. Staljin je direktno napisao da će se kolektivne farme postepeno pretvoriti, u veliku državnu fabriku. Nestali bi ostaci protivrečnosti između grada i sela. Umesto toga, odstupanje od Staljinove politike dovelo je do sasvim razumljivih rezultata. Žito se moralo kupovati u inostranstvu. Početkom pedesetih, Staljin je pokrenuo gradnju u planetarnim razmerama. Najveća država na svetu treba da dobije bolje puteve, "štepovanu" u najveću železničku mrežu.
Počela je izgradnja pruge ka severu. Preko Saleharda i do Norilska. Ovaj građevinski projekat je
napušten 1953. godine i još nije završen. Na Sahalinu se gradio prvi podvodni tunel na svetu. Ruševine nezavršene gradnje vide se i danas. Ali, tunela nema. Plan je bio da se potpuno obnovi zastarela železnička mreža sa brzinom vozova od dvesta kilometara na sat.
Opet, bez fantazije. Pre Velikog otadžbinskog rata proizvedene su hiljade moćnih parnih lokomotiva Josifa Staljina, koje su imale upravo takvu vuču i brzinu. Nevolja je u tome što većina puteva jednostavno nije mogla da izdrži takvo opterećenje. Sa novim šinama bi dobili kvalitativno drugačiji nivo povezanosti matične zemlje. Nove šine bi donele veliki razvoj Sibira, a to znači desetine novih gradova, stotine novih preduzeća! To nisu fraze i ne samo za jedno slikanje . Bilo bi svega i to odmah, samo prvo dovedite prugu.
Dovoljno je da se setimo kako je Divlji zapad cvetao u Sjedinjenim Državama kada je tamo stigla
železnica. Staljinovi projekti uključivali su i razvoj Severnog morskog puta. Savez bi dobio pouzdan pomorski put. Sovjetski ledolomci tih godina omogućili su organizovanje navigacije tokom cele godine!
Ne treba zaboraviti da bi pod Staljinom Kineska istočna železnica i dalje ostala u rukama
SSSR-a. Ovo je sasvim drugačiji nivo razvoja udaljenih teritorija. U narodnoj privredi bi bio potpuni red. Staljinov genijalni dvostepeni sistem briljantno je rešavao svaki problem.
Ne bi došlo ni doba rasprostranjenih stagnirajućih deficita. Staljin je savršeno razumeo da će potrošačke sitnice bolje i brže praviti ne industrijski giganti, već ta ista mala preduzeća. Ništa strašno se neće dogoditi za socijalizam uz razumnu regulativu. Zamislite samo, Hruščov
je za godinu dana zatvorio sto četrdeset hiljada artela! (Male, lokalne fabrike za robu široke potrošnje).
Da, napunili bi ne samo svoju rođenu zemlju, već ceo svet pantalonama i nalivperima! Dobili bi kinesko ekonomsko čudo, samo na sasvim drugom nivou i to već pedesetih godina! U svetskoj trgovini trebalo je sačekati dva petogodišnja plana! Opet, bez fantazije. Staljin je 1952. održao prvu konferenciju četrdeset devet zemalja. Potpisano je 40 sporazuma o jedinstvenoj trgovinskoj zoni sa zlatnom rubljom. Učesnici su raštrkani širom sveta - od Latinske Amerike do arapskog sveta i Afrike!
Početkom pedeset treće, Staljin je održao isti samit na Filipinima. Azija takođe strastveno glasa za trgovanje zlatnim rubljama! Sledeći su bili samiti u Buenos Ajresu i Adis Abebi. Ako pogledate geografsku kartu, na njoj je sve u redu. Molotov se prisetio kako je Staljin posle Pobede sa njim razgovarao o mapi sveta.
Generalno, svi problemi su rešeni. Novi ratovi su nemogući. Izvršite mali pritisak na kapitalističku Koreju i trajni mir će vladati oko Sovjetskog Saveza decenijama. Nema sumnje da bi Staljin i Kina osvojili Koreju. Ali odluka partije da napusti Korejce nakon Staljinovog odlaska je ozbiljan zločin.
Zamislite samo – gigantska država, prva svetska država radnika i seljaka! Pola Evrope je
Sovjetsko i postepeno postaje čvrsto na šinama socijalizma. Kinezi su naši prijatelji i, izvinite, malo mlađa braća, bez obzira koliko se Mao razmetao. Hruščov je bio taj koji je uspeo da razbije lonce sa Kinom na osnovu klevete pokojnog Staljina. Indija je, u suštini , skoro republika Saveza . Sve je išlo tako. Koliko smo preduzeća izgradili za njih?
Kako vam se sviđa takav socijalistički blok od par milijardi ljudi? Šta kažete, nije loše? Bilo je sasvim realno i već sredinom pedesetih je to praktično bio slučaj. U takvom razvoju događaja bi, bez sumnje, Bliski istok i Severna Afrika bili uvučeni u sferu Sov. Saveza. Većina svetske nafte bi završila u Sovjetskoj industriji. Ovo je za kapitaliste gore od bilo koje staljinističke armije.
Šta je, dođavola, Treći svetski rat! Čak ni Sjedinjene Države nisu bile toliko ćaknute u glavu da žmure na takvo sovjetsko carstvo. Nepotrebno je reći da bi takav Sovjetski Savez značio potpuni kolaps svetskog kapitalizma. Bez ikakve Kominterne i podrške Revolucijama. Vrlo brzo bi ceo svet posegnuo za socijalizmom odozdo. Zaista je izgrađen svet budućnosti!
Šta je sa čistkama i represijama? Malo je verovatno da su u to vreme bile moguće. Pedesetih
godina više nije bilo neprijatelja ili pristalica starog režima. Odrasla je nova generacija istinski sovjetskih ljudi.
Ne bi škodilo da prodrmate druge partijske lidere. Istorija je pokazala da je po ovom pitanju
Staljin pokazao zločinačku mekoću. Vidite, vremenom odvojite nekoliko desetina vođa koji su
izgubili Lenjinov put, a zemlja je krenula sasvim drugim putem. Teško je razmišljati predaleko, ali dva petogodišnja plana su prilično vidljiva. Početkom šezdesetih, običan čovek u Savezu već bi radio pet sati dnevno. Kako je Staljin pisao u svom ekonomskom radu.
U slobodno vreme bavio bi se sportom, zdravstvom i kulturnim razvojem. To se ne može porediti sa ljudima koji su danas zarobljeni u košmarnom sistemu i stalnom rastu cena. Inače, životni standard u ova dva petogodišnja plana samouvereno bi nadmašio zapadni. Godišnje snižavanje cena i povećanje plata, razvoj besplatnog obrazovanja i medicine. I to već početkom šezdesetih!
Evo kako je Lavrentij Berija pisao o ovim planovima:
„Staljin postavlja veliki zadatak - ostvariti petočasovni radni dan. Ovo će biti velika revolucija. Počeo sam da radim u devet, a završio u dva. Ručao sam i imao slobodnog vremena. Mi samo na ovome možemo prevazići kapitalizam, oni to ne mogu. Kako to da Rusi mogu dobro da žive za pet sati? Daj i nama socijalizam i sovjetsku vlast, i mi hoćemo da živimo kao ljudi. Ovo će biti mirna ofanziva komunizma.”
A oni nam kažu – Jevreji i Treći svetski rat. Kako to?
Da nešto dodamo, poštovani čitaoci, ako ste voljni da još malo čitatate „šta bi bilo da je bilo“, a naročito , šta će biti. Liberalni poganik Svanidze možda i nije toliko uneređen kad su u pitanju Jevreji i treći svetski rat. Staljin nije napravio Treći svetski rat i neće i nije prolio jevrejsku krv i neće, ali izgleda, ima ko hoće.
Neki novi Svanidze će za budući svetski rat optužiti Vladimira Putina i, verovatno, pisca ovih redova. Naravno, Ukrajina je razlog za Putinovu zlobu, a Svanidzei će da teraju pravdu daleko, daleko, u tri lepe PM jer samo Rusi i Srbi nemaju pravo da štite svoj narod od dušmana, a svi ostali treba da brane svoje kurve od švalera koji bi da je..u besplatno.
Obaveštavamo liberalnog demokratu Svanidzea da Jevreji trenuto nisu ugroženi a kad će... To
samo Gospod Bog zna. Dobro im ide. U Palestini su skoro sredili stvari, Hamas je uništen, u
Kijevu je skoro sva vlast u njihovim rukama, ruske pare su u jevrejskim rukama, u Americi su
dobro ušuškani u „dubokoj državi“, Nemce su deflorisali milionima afričkih izbeglica... U
Srbiji se peva „sedam četrdeset“i dobro im ide.
Nije velika tajna da je ovo vek jevrejske dominacije sveta. Neko ih voli, a neko ne voli, ali to je
tako. Ništa novo u istoriji sveta. Bile su i ranije dominantne nacije. Bile a sad nisu. Stari Egipat, Stara Grčka, Stari Rim... Nikome ne gori sveća duže od Svetog Petra. Popišaće se Čika Pera i na „Duboku državu“ kad bude hteo, a do tad ima da se načekamo.
Koliko? Pitajte Petra, a još bolje njegovog šefa ako ga sretnete na nebu.
I na kraju, da liberala Svanidzea oteramo tamo odakle je došao a Jevreje ostavi na miru jer im
njegova pomoć nije potrebna. Dovoljno su moćni da se sami brane a i zaslužili su. Dve hiljade
godina se trude i vreme je da malo budu na Parnasu. Okani se Liberalu. Idi u Gruziju i beri mandarine.
Napisao Šone Ninin