TAJANA POTERJAHIN: Revolucija kao ustanak protiv Boga
Autor: Glas javnosti
Odgajani u kulturi koja slavi bunt, prevrate, pobune i „hrabre revolucionare”, mlade, „slobodne” i lepe, osećamo li nelagodu kad se sretnemo sa likom cara Nikolaja II i njegove dece?
O gorkim posledicama i strahotama rata stalno se priča. Istina, nešto glasnije i češće kada se oružja dohvati ona strana od koje se očekuje da ugnjetena i lobotomirana bez otpora pristane na promene državnih granica, pogrom nad sopstvenim stanovništvom, akulturaciju i pljačku. Ipak, i u tom večitom poretku licemerja i nepravde, deklarativni pacifizam nosi barjak političke korektnosti.
Ko želi rat, u kući mu bio – kaže naš narod, sa druge strane tog iskustva, namučen i desetkovan u tuđim ratovima, koji su, nekada nužno a nekada i ne, postajali njegovi. U to da je rat veliko zlo koga se ljudi opravdano plaše, nema nikakve sumnje, no kako je moguće da jedan drugi bauk, jednako strašan i krvoločan, u našoj svesti, ali i u javnosti, još uvek nije postavljen na dostojno mesto u tom pandemonijumu istorije i onoga što joj je prethodilo?
Zao duh revolucije
Mislim, razume se, na sataninu pobunu protiv Boga. To nije bio rat. Bila je revolucija. Odgajani u kulturi koja slavi bunt, prevrate, pobune i „hrabre revolucionare”, mlade, „slobodne”, lepe, potentne i okrutne, osećamo li nelagodu kada se sretnemo sa jagnjećim likom cara mučenika i njegovih lepih kćeri, njegovog nežnog sina? Imamo li ljudski kapacitet da pojmimo suštinu, lice i ime zla koje je svim drugim nesrećama prethodilo, i tako postalo njihov izvor do kraja sveta?
Mog pradedu Nikolaja, kao šesnaestogodišnjeg mladića, majka je ukrcala na brod preklinjući ga da ode, da pristane na sudbinu izbeglice, kako bi spasao glavu. Barem on, jer je bio najmlađi. Njegov otac i dva starija brata dali su živote za poslednjeg ruskog cara, za carsku Rusiju i za Hrista. I samo su zbog toga stradali, što su bili Rusi, a ne boljševici, što nisu hteli da se odreknu svoje vere i suštine, svog narodnog imena. I naravno, svog cara.
Demon žedan pravoslavne krvi nekoliko decenija kasnije došao je u Srbiju. Ta strašna priča nikada nije ispričana do kraja. Izvan i iznad svih istorijskih i političkih intriga, zanimljivosti, teorija i činjenica, stoji metafizička istina, a to je duh, zao duh revolucije – satana.
I premda je Srbija stradala kao sam Hristos, zatirana, šamarana i raspeta pod petokrakom, nigde se, osim na samoj Golgoti, tako jasno u istoriji nisu ukazali đavo i Bog, kao u Rusiji one užasne 1918. godine, za koju neki među nama još uvek pokušavaju da nađu opravdanja.
Ako je, prema Dragošu Kalajiću „ubistvo nevinog kralja Luja XVI označilo početak najstrašnijeg perioda u istoriji čovečanstva, obeleženog svetskim ratovima i masovnim grobnicama, konc-logorima i genocidima, svevlašćem demonije materijalne pohlepe i totalitarnih sistema životinjskog materijalizma, planetarnim lancem ekoloških katastrofa i nezadrživim širenjem tehnoloških pustinja nihilizma, svetskim razmerama uništenja vrednosti raznovrsnih kultura i takođe svetskim razmerama izrođavanja čoveka posredstvom nametanja ‘internacionalnih’, pod-ljudskih, modela života”, onda je ubistvo svete carske porodice Romanov bilo mistični vrhunac kraja sveta, onog sveta u kome Hristos nije bio izgnanik i oklevetani osuđenik.
Ukidanje Boga
Istorija ipak tada nije prekinuta. Takozvana ruska (a zapravo svakakva ali samo ne ruska) revolucija pokušala je da u istoriji ukine Rusiju, kao što je dolazak komunista na vlast ovde trebalo da konačno ukine Srbiju, nakon što je taj proces početkom HH veka već bio uspešno započet.
Rusija, međutim, nije nestala. Nestao je sa svetske pozornice njen mračni blizanac Sovjetski Savez, ostavljajući za sobom tužne tragove đavolskih orgija – identitetski razbijenu zemlju koja tek treba iznova da pronađe svoj lik. Sve dok ne bude smogla hrabrosti da raskine sa revolucionarnim tekovinama, Rusija neće moći da se oslobodi iznutra. Ipak, danas znamo da ispod krhkog, staklenog okvira integralne istorije koji iz političkih razloga trenutno ne može da se sužava, kuca živo, pravoslavno srce Rusije. Srce cara Nikolaja.
Za nas, potomke ruskih emigranata, ali i ruskih mučenika i heroja koji su se usprotivili jednom od najvećih zala u istoriji sveta, kraj jula je naročito vreme. U toržestvenom sećanju na pretke, iznova se osećamo izazvani i uvređeni svaki put kada se glorifikuje bilo koja revolucija. Ako je danas nepristojno govoriti afirmativno o ratu kao takvom, ako ni zbog čega, onda zbog svih ratnih žrtava koje su pokopane u našu srpsku crnicu, zašto ne postane nepristojno proslavljanje pogroma nad pripadnicima sopstvenog naroda? Revolucija nije samo ubijanje, otimanje, talas pseudostrukturiranog nasilja, nego nož u leđima brata i Judina izdaja. Naposletku, naum da se ukine hijerarhija jeste naum da se ukine Bog.
Rat je strašan jer umnožava smrt, ali je revolucija strašnija od njega, jer umnožava sva zamisliva zla – i zato se treba često vraćati navedenom Kalajićevom citatu, i zato se treba stalno sretati sa svetlim očima carskih mučenika. Dok ne budemo pojmili u punoći razmere užasa koji se dogodio svetu 17. jula 1918. godine.
SKINI APLIKACIJU
