Trampova pobeda i dan posle

Tramp treba da odgoji novu narav Amerike, da poštuje druge i uvažava njihovo pravo da urede svoj ambijent, državu i resurse. I da suzbije žeđ za tuđom krvlju bez koje američka država dosad nije mogla da postoji

Ukrajinski rat, a zapravo Treći svetski rat nije ovako zamišljan. Nuklarni udari bili su osnova svake pretpostavke o odvijanju Trećeg svetskog rata, a njih, za sad, nema. Ali, da li je odsustvo radijacije i imaginacije dokaz da je stvarnost drukčija. Tačno je da mali broj zemalja ratuje na svojem tlu, ali je ogroman broj država uključen u konflikt posredno i neposredno. Njegove posledice su globalne, univerzalne i dalekosežne, što ga po značaju i radikalnosti restrukturiranja postojećeg svetskog poretka svakako čini svetskim ratom i tačkom preokreta u međunarodnim odnosima. (O tome smo detaljnije pisali pre dve godine).

Ovaj rat doneo je mnoštvo političkih, geopolitičkih, ekonomskih, bezbednosnih i drugih univerzalnih posledica celom svetu. A upravo završeni izbori u Americi doneli su najznačajniju implicitnu političku posledicu i odjek ukrajinske krize  ̶  pobedu Donalda Trampa i republikanske stranke i poraz demokrata, njihove politike i kandidata.

O isti problem polomili su se engleski konzervativci, Makron i Šolc su delegitimizovani i ukracani u vagone za ropotarnicu istorije, u Slovačkoj i Mađarskoj dominantno su ojačali suverenisti, a u celoj Evropi ideologija neokonsa trpi poraz i samo je pitanje vremena kada će dominirajuće politike biti drukčije.

Odnos prema ratu u Ukrajini i nivelacija posrednog učešća u njemu, tj. visina ratnog poreza koji se isplaćivao Ukrajini na teret nacionalnih ekonomija, standarda građana i urušavanja projekcije izvesnije budućnosti diktirao je odnose političke moći, pokretao je mase i pojačavao političku snagu i podršku razumnijih političkih subjekata.

Evropa, ali i Amerika iscrpene su podrškom Ukrajini, a osobito su frustrirane spoznajom da je to što čine propala investicija. Oko tog pitanja lome se sve politike zapadnog sveta i na toj politici pobedio je Tramp, ili je na njoj izgubio njegov protivkandidat. No, do poslednjeg trenutka nije tako izgledalo, izbori u Americi bili su neizvesni, ili je tako izgledalo zbog slike koju su širili kontrolisani, totalitaristički mediji.

Opšti je utisak da je pobeda Trampa iznenadila čak i njega samog, ljude u njegovom štabu i političke analitičare. A osobito iznenađenje predstavlja relativno laka pobeda u kojoj je izostalo (poslovično) američko muljanje sa prebrojavanjem “poštanskih” glasova. Izgleda da je njegova pobeda bila toliko ubedljiva da demokrate nisu mogli dovoljno da ukradu, pa su odlučili da predaju meč.

Iako prebrojavanje glasova još nije okončano, Tramp je pobednik jer je postigao dovoljan broj pobeda u mnogim američkim državama i sakupio više od 270 elektorskih glasova. Uspeo je da ubedi više od polovine birača da zaokruže njegovo ime i da sa više od 73 miliona glasova dođe do predsedničke fotelje. Mnogi u svetu i Americi ocenili su to kao istorijski uspeh, a njegov protivkandidat osvojio je pet miliona glasova manje, što imajući u vidu minuli rad koji demokrate ostavljaju, predstavlja mnogo bolji rezultat od onoga koji zaslužuju. Zapravo, američki birači, skloni primitivnom pojednostavljivanju stvari i pojava, razumeli su da je veći problem u tome što ih vodi izlapeli Bajden nego kakvu politiku vodi. Odnosno, loše, pa i samoubilačke Bajdenove poteze previše Amerikanaca razumelo je kao deo individualne predsedničke odluke, a ne kao transmisiju duboke države i politike neokonsa. Otuda su potvrđivanje nekih koordinata takve “Bajdenove” politike, Kamalu Haris koštale pobede.

Na ovom grafiku podrške jasno je da je njen ulazak u kampanju podigao podršku demokrata, odnosno vidljivo je da ih je Bajden vodio u sunovrat. Međutim, njena intelektualna inferiornost sprečila je da razume da je do pobede može dovesti samo izvesni diskontinuitet sa politikom koju je personifikovao Bajden, a koji je trebalo da artikuliše pred biračima. Inače, demokrate toliko lažu i izmišljaju da im se omaklo da u kampanji lažu o osnovnoj stvari s kojom bi profitirali. – Na sreću svih ostalih.


Druga važna činjenica ogleda se u tome što su demokrate propagirale nastavak rata, a Tramp njegov završetak. Niko normalan i niko sem profitera ne može imati interes u produžavanju ratovanja, pa je sve to dovelo do toga da Tramp u državama u kojima demokrate pobeđuju dobija mnogo više glasova nego obrnuto. U državama u kojima je pobedio Tramp, pobede su ubedljivije i razornije.
Sa demokratama na čelu, u zavisnosti od ugla posmatranja, i u svetu i u Americi (ne) bi bilo neizvesnosti. Nastavili bi agresivne napade na Rusiju preko Ukrajine, otvarali bi i ložili mnoštvo žarišta na Planeti, a čitav svet vodili ka tački bez povratka. Ovim prekidom, svet i Amerika dobili su šansu, ali su pred njom veliki izazovi, iskušenja i problemi.

S jedne strane, Tramp nije zvanično postao predsednik. Još uvek su komandne palice u rukama nekih koji nikome drugom sem sebi samima ne žele dobro. Demokrate su posejale mržnju po Americi, ništa im nije sveto i spremni su na svakakve zločine. Setimo se da su 11. septembra 2001. simulirali teroristički napad u kojem je ubijeno tri, a ranjeno 25 hiljada Amerikanaca. Učinili su to da bi neokonsi generisali povod za otpočinjanje okupacije Planete. Ili diverzija nad Severnim tokom… Zato bi lako mogli da insceniraju napad iranskih ili inih specijalaca-atentatora. Još jedna mrtva američka glava, makar ona bila i predsednička ne bi izazvala ni jednu jedinu suzu demokrata, naprotiv. Recimo da je i sam Tramp svestan ove činjenice i da ima dovoljno resursa i znanja da se zaštiti. Međutim, da li će povratak ovoga političara doneti očekivanu promenu, nove vetrove koji će doneti ljudima mir?

Objektivno, nad Amerikom je neizdržljiv teret. Njena ekonomija je poput ogromnog prenaduvanog balona kojem preti eksplozija, ne bezazlena već katastrofična i dramatična. Dubina razaranja američke države može se videti i na Trampovom problemu sa pravosuđem. On se u kampanji susreo sa sudskim optužbama i presudama tamošnjih sudova o raznoraznim prestupima. Ako su optužbe instrumentalizovane, one su krunski dokaz nepostojanja demokratije, a ako nisu, onda ćemo uskoro imati delikventa na predsedničkoj funkciji veoma moćne nuklearne sile…

Da bi istinski uspeo, Tramp bi morao radikalno da promeni spoljnopolitičku agendu i instrumentarijum Sjedinjenih Američkih Država, protera neokonse iz upravljačkih struktura, pohapsi i kazni sve zločince i uskrati pomoć razbojnicima u svetu, u prvom redu genocidnom Izraelu, prizna i učestvuje u kreiranju nove stvarnosti sveta, multiporalnosti i istinskog poštovanja suvereniteta država.

Kad je reč o Ukrajini trebalo bi da prihvati sve ono što Rusija traži, da redefiniše odnose sa Evropom, pomogne joj da ova pronađe sebe i insistira na održavanju opštih izbora u Ukrajini nakon kojih bi legalno i legitimno ukrajinsko rukovodstvo moglo da definiše sopstveni interes i politiku te zemlje ne samo prema Rusiji, nego i prema NATO, EU i SAD. Amerika je toliko zla nanela Ukrajincima da im u najmanju ruku duguje pomoć u lečenju. A samo ovaj put može Ukrajinu da izleči, drugi putevi vode je u smrt, bržu ili sporiju.

Tramp treba da odgoji novu narav Amerike, da poštuje druge i uvažava njihovo pravo da urede svoj ambijent, državu i resurse. I da suzbije žeđ za tuđom krvlju bez koje američka država dosad nije mogla da postoji.


Ovako gorka pilula prevelik je zalogaj i za mnogo veće junake od Trampa. On je odmah posle izbora i objave rezultata otpočeo svoj poznati rijaliti pokušavajući da trguje sa ruskom stranom. Prvo nudeći primirje i nekakve trupe UN kao tampon zonu, a zatim i Krim kao, za Ruse, završenu stvar. Sa svoje strane “velikodušno” je punudio i moratorijum od 20 godina na članstvo Ukrajine u NATO mislivši da je to zadovoljavajuća početna ponuda.

Možda je Tramp dobar trgovac, ali u ovom slučaju ne prodaju se kompanije, nego se stvari ognjem i mačem rešavaju na vojnom polju. Izgleda da Rusiju i dalje ne shvataju ozbiljno kao da ne razumeju da je Rusija shvatila da su je više od jednog veka varali i iskorišćavali, a da su ceh te prevare plaćali isključivo Rusija i narodi Rusije. S tom igrom je gotovo i to po bilo kojoj ceni. Ta američka finta je prokazana i preigrana i Amerika može da se suoči sa novom stvarnošću, prihvati je i bude njen deo u meri kojoj joj pripada, ili može ceo svet da spali u nuklearnom ratu. Taj izbor nije toliko složen, ali je nepoznato da li mu je Tramp dorastao. Rusija i njeno rukovodstvo su tim izazovima dorasli jer ih je stvarnost otreznila. Povlačili su se dok su mogli ili dok je rukovodstvo bilo potkupljivo. Više nemaju kud ne samo zato što su nepotkupljivi, nego što bi naredni poraz Rusije značio i prestanak njenog postojanja.

Tramp nema tih problema. Njemu niko, sem njegovih Amerikanaca, ne drži nož pod grlom. Zato ne bi bilo iznenađenje da novi američki predsednik pokuša da kupi vreme, promeni neke stvari, a u mnogima odneguje kontinuitet sa demokratama ali nežnije i umerenije. Odigra neku komforniju ulogu pojedinca koji je sve u životu postigao, i novac, i slavu i moć, pa ne mora sve to da žrtvuje zarad nekih ideala pravde ili slobode. Da se ne zameri previše protivnicima i pokaže da može njihovim azimutom uspešnije da nastupa. Šta god od toga radio ništa ne može biti bolje sprovedeno. Neokonsi najbolje sprovode sopstvenu politiku, a činjenicu da je to pokušavao i neko drugi koristiće kao dokaz njene valjanosti. Baš to, na sledećim izborima, ako ih doživi, koštaće ga pobede, to će biti omča koja ga je politički udavila, a na njegovoj političkoj smrti dojahaće opet demokrate, neokonsi-osvetnici. Možda baš Kamala Haris koju je ovih dana potukao.

AUTOR: Slavko Živanov