Vampirizam izborne krađe
Autor: Glas javnosti
Majdan kao pokriće za izbornu pljačku
Vučić krađu izbora pokušava da zatrpa spoljnim mešanjem lažući da srpska opozicija ne protestuje zbog izborne krađe, nego zbog instrumentalizacije od strane kolektivnog zapada
Ako iko ima dilemu o tome kakav je Vučić antiamerikanac i kakav je to nacionalni rodoljub tradicionalnog kova treba da pogleda kako se ponaša(o) prema gaulajteru Srbije Kristoferu Hilu osobito u epizodi: “Beograd i gej-prajd”
Upravo završeni parlamentarni, pokrajinski i delimično lokalni izbori u Srbiji pokazuju izvesne političke tendencije otkrivajući važan strukturni elemenat koji ih čini trivijalnim, dekorativnim, čak i besmislenim.
Matematičke relacije proistekle iz izbornih rezultata svakako donose zanimljive zaključke, no kako su one utemeljene na fingiranim izbornim procesima, na simulaciji izbora, onda treba govoriti o projekcijama i posledicama nelegalnih radnji, a ne o izbornoj volji građana. Izborna volja građana po pravilu meri se na slobodnim izborima, ali pošto su upravo održani izbori u Srbiji bili ne samo neslobodni, nego je vlast na njima krala glasove, tako izmerena vrednost ne predstavlja izbornu volju. Totalitaristička, duboko antidemokratska vlast generisala je statističko stanje (tzv. izborni rezultat) i kao statistički podatak koristi ga za falsifikovanje sopstvenog legitimiteta.
Ovo je najvažnija odrednica minulih izbora i najvažniji uzrok smrtonosne rane srpskog društva. Pre Vučića u Srbiji je glasove krao njegov koalicioni partner, pa se s tom praksom stalo tek u onom kratkom međuprostoru kada je ta stranka bila van vlasti. Međutim, mnogi su preuzeli njen izum jer im do demokratije nije nimalo stalo, a do vlasti im je stalo apsolutno.
Rezultati parlamentarnih izbora potvrdili su dominaciju Vučićeve opcije, ali su stvorili i mnogo neočekivanih činjenica koje će bitno uticati na njegovu konkurenciju:
SPS je doživeo još jedan poraz koji, uz jedan izuzetak, traje otkad je s Vučićem u koaliciji. Još pre nekoliko godina bilo je uočljivo (kako smo tada zaključili) sledeće: “Otkad je došao na vlast 2012. godine, Vučić jača sve do ovih dana. Ali, SPS koji je takođe na vlasti, za četiri godine izgubio je četvrtinu glasova. Taj podatak u SPS-u vide, ali im verovatno nije značajan jer oni odavno funkcionišu samo u cilju vršenja vlasti. Teško se može sakriti činjenica da Vučić iz drugog plana satire i SPS, kroz izborne procese, kroz dresuru, majorizaciju. Vučićeva vlast kao vodenički točak mrvi podršku koju SPS ima, ali mrvice koje ostaju sa njegove trpeze slasni su zalogaji za Ivicu Dačića.“ (ovde) Izuzetak koji pominjemo dogodio se na opštim izborima, 3. aprila 2022. godine, kada je SPS osvojio 11,8 odsto ili 435 hiljada glasova. Na izborima od pre nedelju dana osvojio je 6,5 odsto i 185 hiljada glasova manje. Dakle, stvari su se vrlo brzo “normalizovale”, Vučić se vratio svojoj staroj praksi satiranja SPS-a. Tako je od 1,63 miliona glasova 2022. godine sad uzeo 1,78 miliona, 150 hiljada više, odnosno osvojio je bakšiš koji mu je Dačić velikodušno ustupio od svoje sirotinje. Posle ovih izbora SPS je doveden na rub sa kojeg odlučuje o sopstvenom opstanku uz dilemu ̶ da li da pređe u opoziciju, ili da ostane u vlasti i tiho umre davljenjem.
Desnica u Srbiji pretrpela je težak izborni poraz. NDSS i POKS izgubili su 6-7 odsto podrške, ali su sa osvojenih 190 hiljada glasova (5%) zadržali parlamentarni status. Dveri i Zavetnici doživeli su pravi debakl izgubivši 180 hiljada glasova, odnosno osvojili su upola manje nego prošli put. A parlamentarni status izgubili su Radulovićevi suverenisti i Narodna stranka Vuka Jeremića. Narodna stranka je na prošlim izborima bila u širokoj koaliciji “Ujedinjeni za pobedu Srbije”, a na sadašnjim izborima nastupila je samostalno i ostala van parlamenta. Jedino su ovu stranku na desnici pritisli ogromni objektivni problemi i baražna vatra sa svih strana. Iako je relativno skoro formirana, dakle nije uspela da se razvije, stranka je primila dva razorna (kolegijalna) spoljna udarca od tzv. demokratske opozicije i njenih globalističkih mentora. Na prošlim izborima, manje-više perfidno, Narodna stranka pocepana je vrbovanjem Zdravka Ponoša, a sada je dotučena repriznom fintom i odlaskom Miroslava Aleksića koji je, kao i Ponoš prošle godine, nosio listu konkurentske opozicije. Ova stranka, objektivno, bačena je hijenama, te je za razliku od drugih njen neuspeh više posledica delovanja spoljnih faktora i neravnopravnog nadigravanja.
Iznenađenje izbora, lista dr Nestorovića pokupila je tradicionalne glasače desnice, obezbedila parlamentarni status i osvojila 180 hiljada glasova, ili 4,5 odsto.
I ovoga puta izborni rezultati izbrisali su Šešelja, Čedu Jovanovića i Borisa Tadića, ali sasvim sigurno ova će trojka učestvovati i na budućim izborima uprkos izbornim šamarima građana sve dok ih od glasačkih listića smrt ne rastavi jer neki od njih nemaju obraz, a neki nikako da shvate očevidnost.
Vučić je još jednom obezbedio da mu tzv. izborni rezultati obezbede komfornu vladavinu. Zahvaljujući socijalistima koje je preformatirao u svoj rezervni rezervoar glasova prevodi Srbe žedne preko vode uprkos katastrofalnoj socio-ekonomskoj situaciji i razaranju države. Građane, društvo i državu doveo je na rub egzistencije, ali je agresivnom indoktrinacijom i medijskom totalitarističkom strahovladom za to obezbedio plebiscitarnu podršku. Iako se sam nije kandidovao ni za jednu državnu funkciju, kampanju je vodio i predstavio tako da mnogi poveruju kako niko drugi sem njega neće biti ni na jednoj funkciji u državi. Time je bizarno i sadistički iskreno ogolio načelo svoje vladavine ̶ država to sam ja.
A da bi to obezbedio morao je da zagazi dublje u nepočinstava čineći grozomornije zločine nad sopstvenim narodom. Posegao je za načinima masovne krađe izbora dovoženjem desetina hiljada ljudi bez biračkog prava iz Republike Srpske i drugih mesta u Srbiji, braneći Beograd kao svoj plen. Bugarski voz, ucene i pritisci nad zaposlenim u javnim preduzećima, sigurni glasovi, kontrolisanje birača ni u zbiru nisu omogućavali odbranu vlasti u Beogradu. Čak i upodobljavanje biračke slike i dovođenje dirigovanih glasača nije bilo dovoljno da napabirči komotnu većinu, ali je za kompromitovanje izbornog procesa to bilo i više nego dovoljno.
U toliko halapljivoj i neutaživoj gladi za vlasti Vučić se dublje uvalio u problem, poput one nesreće u manastiru Banjska. Nakon toga, zakonomerno nastaje najštetniji deo tih aktivnosti – pokušaj da se junoša izvadi iz problema. Naravno, Vučić će pokušajem vađenja iz nelagodnosti napraviti još veću štetu, zatvoriće krug svog politikantskog eksperimenta in vivo posle kojeg će izbrojati pokoju desetinu miliona više, a narod gurnuti u izvesniji ropac.
Trabunjanja i istina o „Majdanu“
Otkad je utvrđeno da su se američke bezbednosne službe direktno umešale u obaranje legitimne vlasti u Ukrajini 2013/14. godine i sprovele tzv. narandžastu revoluciju, ovaj događaj postao je slikovita parola kojom se objašnjava koncept pokoravanja suverene države od strane političkih moćnika kolektivnog zapada. Vučić krađu izbora pokušava da zatrpa spoljnim mešanjem lažući da srpska opozicija ne protestuje zbog izborne krađe, nego zbog instrumentalizacije od strane kolektivnog zapada. Time mobiliše svoje kratkovide birače, pokušava da utekne od odgovornosti za pokradene glasove, ali takođe, pokušava i da oko sebe okupi što više tzv. korisnih idiota koji će ga poštedeti odgovornosti za lopovluk ne bi li zaštitili ugroženu državu.
Zanimljivo je to kako Vučić nije video akte ugrožavanja države dok je uglavljivao Briselske sporazume, nemačko-francuski plan ili Ohridski sporazum. Čudi i to kako veleizdaje nije bilo dok je jednu po jednu državnu atribuciju poklanjao Kurtiju, dok je kroz Srpsku listu učestvovao u betoniranju temelja kosovske državnosti, itd, its… a sad je odjedared država ugrožena kad Vučić treba da poništi beogradske lokalne izbore koje je pokrao, i u tom nepočinstvu je uhvaćen.
Elem, Majdanom se nisu osporavali nikakvi lokalni izbori, a osobito se nisu osporavali delimični lokalni izbori. S jedne strane, vlast beogradskih opština je u rukama naprednjaka i ljudi koje apsolutno kontroliše Vučić. Republička vlast je takođe neupitna sa tog stanovišta. Ovde govorimo o jednom nivou lokalne vlasti za koji ne samo da nije izvesno da će ga opozicija osvojiti, nego je reč o nivou vlasti koji nema ozbiljnu izvršnu moć jer je iznad opština, a ispod republike koje čvrsto drži Vučić i koji bi, ako i pripadne opoziciji bio pod blokadom i sabotažom. Samo je reč o nepriznavanju političkog poraza i strepnji od mogućnosti da gradska vlast odbije učešće u opštim nezakonitim aktivnostima njegovog režima u koje je ogrezao i koje mu omogućavaju šampionsku samovolju i bezobalnu autokratiju. Istovremeno, ne želi čak ni idirektno, da prizna lopovluk koji je činio.
Ne manje važan jeste i manevar kojim pokušava da generiše poželjan povod koji bi Nestorovićevoj listi predstavljao razlog ili alibi da podrži SNS. Utoliko pre što je to jedini mogući obrasac koji produžava Vučićevu gradsku vladavinu u ovakvim okolnostima.
Ma šta govorili neki politički neuki lideri, ili manipulatori vlastodršci, mutivode i štetočine, paralele sa ukrajinskim Majdanom i američkoj intervenciji u toj zemlji su priviđenja ili dimne bombe. U najboljem slučaju predimenzionirani fenomeni.
Međutim, opšta priča o Majdanu je utemeljena kada je reč o pokušaju da se interesi velikih sila implementiraju na značajnom geopolitičkom čvorištu, osobito na Balkanu. Obe suprotstavljene velike sile imaju svoje (legitimne) interese koji se ostvaruju uglavnom na uštrb interesa malih naroda koji se nalaze u zoni njihovog dejstva. Kad se slonovi biju, strada trava, s toga treba imati u vidu da kolektivni zapad ima ozbiljan interes da destabilizuje Vučića, da ga zavrtanjem ruke požuruje da završi započeto i okonča isporučivanje kosovske nezavisnosti. Vučić okleva jer želi da vlada doživotno, plaši se odbacivanja posle završenog posla, a Anglosaksonci, osobito Englezi preko podrške prozapadnoj opoziciji poručuju Vučiću da već rade na negovanju njegove alternative.
Rusija bi, razume se, s osmehom primila vest da u Srbiji stasava neki srpski Lukašenko kojem niko s Istoka ne bi zavirivao u dvorište i preispitivao tehnike vladavine i cenu opstajanja na vlasti, pod uslovom da je njegova lojalnost neupitna. Rusija tu cenu može neosetno i lako da plati, ali bi Srbiji od te cene popucale kosti. Dobri odnosi sa Rusijom po ceni opstanka diktature u Srbiji slaba su uteha.
I na koncu, gde je Vučić u svemu ovome? Naravno, opet među obmanama, lažima i manipulacijom. Ako iko ima dilemu o tome kakav je Vučić antiamerikanac, koliko se efikasno i produktivno suprotstavlja Americi, i kakav je to nacionalni rodoljub tradicionalnog kova treba da pogleda kako se ponaša(o) prema gaulajteru Srbije Kristoferu Hilu osobito u epizodi: “Beograd i gej-prajd”. Prisetimo se kako je Vučić obećao da tzv. prajda neće biti, da je zabranio porodičnu šetnju i promociju tradicionalnih srpskih vrednosti pod izgovorom da neće biti ni promocije homoseksualizma, a onda se oglasio Hil, rekao da od Vučićevih zabrana nema ništa, pa je sa homoseksualcima i onima koji ih politički podržavaju lično šetao beogradskim ulicama ponižavajući Srbiju, njenu istoriju i budućnost, pokazujući da se ideologija homoseksualizma proliva Beogradom i da je štite i nameću isti ovi kordoni policije koji danas čuvaju gradsku skupštinu, bacaju suzavac, biju demostrante i hapse dečurliju koja su remetila javni red i mir… Bio je to praznik satanističkog orgijanja globalista, svetskih moćnika koji pod američkim barjakom donose smrt svima drugačijima, a kojima je ključeve države i grada ustupio lično Aleksandar Vučić, kao njihov najbolji i najlojalniji sluga.
Sasvim praktično, a najaktuelnije, ovi „dupli pasovi“ između Vučića i kolektivnog zapada izgledaju ovako: – Juče je Vlada Srbije priznala prištinske auto-tablice, prihvatila ih je kao i tablice Mađarske, Hrvatske ili Nemačke, a odmah zatim je ambasador Hil izjavio da „nasilju i vandalizmu nad državnim institucijama nije mesto u demokratskom društvu“…
Odjeci i posledice
Nastala politička kriza donela je Srbiji mnoštvo problema. Dodatno je zamutila i zagadila odnose u društvu i udaljila političke procese ne samo od demokratskih, nego i od civilizacijskih standarda. Vučić je ponovo u središtve svog političkog egzistencijalizma utemeljio izbornu krađu kao armiranu strukturu svojih antidemokratizma i totalitarizma. Pred razbojničkom izbornom krađom ne bi trebalo da zatvaraju oči ni oni kojima to pomaže da prikriju loš izborni rezultat, ni oni kojima se žuri u poslaničke ili odborničke klupe jer se „provaljena“ izborna krađe ne da verifikovati. Ona delegitimizuje skupštine i prlja sve one koji je priznaju bez obzira da li su u njoj neposredno učestvovali. Lista dr Nestorovića trebalo bi da ima u vidu da je gotovo svejedno da li je u izbornoj krađi učestvovala ili je u nekoj fazi pomogla lopovima da se privremeno verifikuju i izbegnu odgovornost. Država se ne može sačuvati tako što se lopovima izborne volje i uzurpatorima olakšava nelegitimna i nelegalna vladavina. Naprotiv, pomažući takvim antipolitičkim faktorima olakšava se njihova okupacija države. U nekom širem smislu posmatrano, deklarativnim suprotstavljanjem nekom imaginarnom Majdanu, omogućava se Majdan – vladanje manjine koja nije dobila mandat da vrši vlast nad većinom.
Sve vreme treba imati u vidu da je Vučić u Beogradu ukrao oko tri odsto biračkog tela. Na taj način, s jedne strane, podigao je cenzus, a na drugoj strani sve te ukradene glasove pripisao je sopstvenoj listi, pa je za oko tri odsto popravio svoj rezultat. Na osnovu tako falsifikovanih vrednosti izračunavan je broj stranačkih mandata koji verovatno odudara kod mnogih, a osobito bi menjao sliku skupštine ako bi ta promena uticala na prelazak cenzusa nekih stranaka ili koalicija koje su ovim lažiranjem ostale ispod cenzusa. Budući da je ukupan broj mandata fiksan, pojavljivanjem novih stranka iznad cenzusa smanjio bi se broj mandata najjače liste, dakle SNS bi se još više udaljio od vlasti.
Takođe, nametnulo se i pitanje valjanosti biračkog spiska za koji je ove godine pokazano da se gotovo ne razlikuje od popisa stanovništva. RIK je saopštio da je u Srbiji ukupno upisano 6,500.666 birača, a najnoviji popis govori da imamo 6,647.003 stanovnika. Ova razlika od samo 150 hiljada lica ne može da pokrije činjenicu da u Srbiji živi 820 hiljada dece mlađe od 15 godina, a da tom broju treba pribrojati još oko 200 hiljada starijih maloletnika od 16 i 17 godina, koji još nemaju biračko pravo. Naša država već godinama ne odgovara na važno pitanje zašto birački spisak nije ažuran, koliko je u njemu ljudi koji ne mogu da glasaju jer nisu u zemlji, koliko ih je legalno, a koliko nelegalno u pečalbi širom planete i zašto im nije omogućeno da glasaju (uz razumnu proceduru) ma gde se nalazili.
Srpsko društvo takođe traži kredibilni odgovor na pitanje zašto u najboljem slučaju glasa samo 60 odsto birača. Koliko imamo voljnih, a koliko nevoljnih apstinenata i koliko je nepostojećih birača u biračkom spisku? Da li vlast sprovodi izborni inženjering ne samo time što u birački spisak upisuje svoje pristalice koji nemaju pravo glasa, nego i time što fizički onemogućuje glasanje opozicionih birača koji imaju biračko pravo, ali su privremeno u drugoj državi.
Istine radi, ni jedna jedina vlast dosad problem biračkog spiska nije rešila. Ova vlast je, kao i u mnoštvu drugih oblasti, samo iskoristila rđave ideje drugih da se usavrši u zločinu. Ali, izborna krađa koju je Vučić povampirio mora se sankcionisati. Ne sme joj se dopustiti da se formalizuje i taj otpor i odbrana narodne volje trebalo bi da bude prvorazredan patriotski i državotvorni zadatak svih dobronamernih ljudi. Na političkom dnevnom redu to je prva tačka i orijentir.
AUTOR: Slavko Živanov
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
POVEZANE VESTI
KOMENTAR
