VELIKI PROTESTI I ODLUČNOST NARODA MOGU POBEDITI RUDNIKE, POKAZUJE PRIMER OVE ZEMLJE
Autor: Glas javnosti
Kada su sela i gradovi zajedno izašli na ulice, energija i odlučnost su bili toliko moćni da je postalo nemoguće da rumunska vlada odobri pristup kanadskoj rudarskoj kompaniji Gabriel Resources. Ukoliko je kontrola u rukama Srbije, onda je odluka na vama, narodu Srbije, piše Stefani D. Rot.
Rio Tinto je u Srbiji od 2001. godine, dakle više od 20 godina. Imao je sasvim dovoljno vremena za razvoj rudnika Jadar. Razlog zašto to nije mogao da uradi je uglavnom zato što nije uspeo da ubedi meštane, vlasnike nekretnina i srpsku javnost generalno da je razvoj rudnika vredan društvene i ekološke žrtve. Ako ne verujete da je protivljenje građana iznad obaveza po međunarodnim ugovorima, onda pogledajte Rošiju Montanu, piše za Radar Stefani D. Rot, članica „Marš sa Drine“, jedan od osnivača „Save Rosia Montana!“, uspešne kampanje protiv rudnika zlata u Rumuniji i dobitnik je Goldman nagrade za životnu sredinu (2005).
Iz perspektive suseda – Rumunije u ovom slučaju – bilo je i zadivljujuće i zastrašujuće pratiti proteste protiv eksploatacije litijuma u Srbiji. Zadivljujuće je i inspirativno zbog hrabrosti, upornosti, odlučnosti i kreativnosti koje je pokazalo toliko mnogo građana. A zastrašujuće je zbog taktike zastrašivanja, nepoštovanja imena, ismevanja i drugih postupaka koje koriste zvaničnici koji žele da proguraju projekat po svaku cenu. Ali ovo drugo možda možete, uz dobar prstohvat crnog humora, smatrati i komplimentom kada vas vaši protivnici tako otvoreno ne vole. To pokazuje da vaša hrabrost, upornost, odlučnost i kreativnost imaju uticaja. U Rumuniji nam je ovo mnogo puta pomoglo.
Ovde se borimo protiv najvećeg rudnika zlata u Evropi, u mestu zvanom Rošija Montana. Počelo je dok je Rumunija još bila u procesu pristupanja EU. Za razliku od Srbije, Komisija EU nije izrekla podršku rudniku zlata u vreme kada izveštaj EIA još nije bio objavljen, jer je to neprofesionalno i neetično. Ali generalno govoreći, podržavala je nova ulaganja i poslove; sastanak sa rudarskom kompanijom i tako dalje. U jesen 2013. godine, stotine hiljada nas je izašlo na ulice tokom nekoliko meseci, bilo po kiši ili po snegu, u gradovima širom Rumunije i u dijaspori, kako bismo iskazali solidarnost i divljenje za hrabrost i odlučnost meštana iz Rošije Montane koji su se borili za svoju dom: svoje selo, školu, crkve, groblja i poljoprivredno zemljište odakle je rudarsko preduzeće htelo da vadi zlato. Kada su sela i gradovi zajedno izašli na ulice, energija i odlučnost su bili toliko moćni da je postalo nemoguće da rumunska vlada odobri pristup kanadskoj rudarskoj kompaniji Gabriel Resources.
Suočen sa tako velikim suprotstavljanjem, tadašnji rumunski premijer rekao je da će, ako se ne postigne dogovor, kanadska rudarska kompanija izvesti Rumuniju pred međunarodni arbitražni sud i tužiti za više milijardi.
Ovo je bio slučaj i u Srbiji. Prvo je u januaru 2022. Vučić rekao da očekuje da će Rio Tinto tražiti međunarodnu arbitražu ako njegova vlada nastavi sa planovima za stopiranje rudnika litijuma. Prethodno je Rio Tinto već izjavio da je kompanija tražila pravni savet „kako bi osigurala da [Rio Tinto] uživa pošten i pravičan tretman i da [njihova] investicija nije na bilo koji način ugrožena nezakonitim, nerazumnim ili diskriminatornim merama“ . Kako su izvestili IA Reporter i Jus Mundi, Rio Tinto jeste podneo srpskoj vladi zvanično obaveštenje o nameri; verovatno nakon što je rudnik stopiran 2022. Takvo obaveštenje se ne pretvara automatski u arbitražu. Sama pretnja je često jednako efikasna.
U skorije vreme, sa protestima protiv oživljavanja rudnika nakon „novih garancija“ Rio Tinta i EU, Vučić je ponovio da, ukoliko se ne postigne dogovor, Rio Tinto „neće tako lako otići“ i da će tužiti državu „za milijarde“.
Kao što je bio slučaj u Rumuniji, Vučićeva izjava je imala za cilj da zastraši; da se građani osećaju krivim zbog borbe protiv destruktivnog i štetnog razvoja. Implicitno, njegova poruka bi, takođe, mogla da glasi da ako građanima nije stalo do Vučića, možda im je stalo do milijardi koje bi možda morali da plate. Uobičajeno „zavadi pa vladaj“? Ali samo malo, zašto bi građani koji pokreću Srbiju trebalo da plaćaju nešto što ne želi niko, osim Vučića i njegovih saradnika?
A „ako se ne postigne dogovor“, da li to znači da su procedure izdavanja ekoloških dozvola i javne konsultacije u skladu sa pravom EU samo predstava? Da li će, bez obzira na to šta građani i stručnjaci govore tokom konsultacija, ukoliko se ne postigne dogovor, Rio Tinto ipak tužiti državu „za milijarde“?
Srbija nije u obavezi da automatski izda ekološku dozvolu. Sve dok Rio Tinto ima istu šansu da dobije dozvolu kao i bilo koja druga kompanija koja je aktivna u Srbiji i dokle god je neodobravanje te ekološke dozvole osnovano, sve bi trebalo da bude u redu.
Rio Tinto bi i dalje mogao da preti arbitražom i pokrene je pred međunarodnim tribunalom „za milijarde“ kako bi demonstrirao silu, ali to ne znači da će i pobediti. I postoje dobri razlozi za to. Rio Tinto je u Srbiji od 2001. godine, dakle više od 20 godina. Imao je sasvim dovoljno vremena za razvoj rudnika Jadar. Razlog zašto to nije mogao da uradi je uglavnom zato što nije uspeo da ubedi meštane, vlasnike nekretnina i srpsku javnost generalno da je razvoj rudnika vredan društvene i ekološke žrtve.
Ispitivanja javnog mnjenja nakon anketiranja to pokazuju i to tokom perioda od nekoliko godina. Činjenica da se javnost toliko dugo protivi predlogu Rio Tinta bi, ako ništa drugo, ojačala slučaj Srbije na arbitražnom sudu. To bi pokazalo da vlada nije bila u stanju da dozvoli rudnik zbog nečega što nije u vezi sa njenim nadležnostima ili je izvan njih, prema Bilateralnom investicionom sporazumu Ujedinjenog Kraljevstva i Srbije; naime, zbog snažnog lokalnog i građanskog protivljenja.
Ako ne verujete da je protivljenje građana iznad obaveza po međunarodnim ugovorima, onda pogledajte Rošiju Montanu. Nakon protesta i nemogućnosti vlade da dozvoli pristup rudarskoj kompaniji, kompanija Gabriel Resources je 2015. godine pokrenula arbitražu protiv Rumunije pred ICSID tribunalom u Vašingtonu tvrdeći da su efektivno eksproprisani. Zauzvrat su tražili obeštećenje od oko 4,4 milijarde dolara.
Ono što se desilo jeste da su veliki protesti 2013. godine onemogućili da vlada donese poseban zakon kojim bi se rudnik zlata proglasio od nacionalnog interesa. Kanadskoj rudarskoj kompaniji je takav zakon bio potreban da bi se eksproprisala imovina meštana koji odbijaju da odu i dobila ekološka dozvola. Protesti i suprotstavljanje bili su jak argument za rumunske advokate da dokažu da vlada nije bila u stanju da donese poseban zakon zbog nečega što nije u vezi sa njenim nadležnostima ili je izvan njih prema investicionim sporazumima: naime, zbog snažnog lokalnog i građanskog protivljenja. Rumunija je pobedila.
To znači da kada neko kaže da protesti i protivljenje rudniku znače da će Srbija biti tužena za milijarde, setite se Rošije Montane i setite se da bi protesti i protivljenje samo ojačali slučaj Srbije.
Ako se vratimo samo mesec dana unazad – možete pronaći intervju sa nemačkom državnom sekretarkom Franciskom Brantner koja kaže da „prvobitni planovi Rio Tinta u Srbiji nisu ispunjavali naše standarde zaštite životne sredine. Zato je bilo ispravno protestovati i dobro je što je projekat zaustavljen“. Ovo je potvrda onoga što su Srbi sve vreme znali ili što Vlada Srbije i Evropska komisija nisu želele da znaju. Prema rečima nemačke državne sekretarke, Rio Tinto je sada posvećen poštovanju zakona EU o zaštiti životne sredine, ali je kontrola na Srbiji. Kanadska rudarska kompanija takođe je tvrdila da se, kad je u pitanju Rošija Montana, pridržavala svih zakona i propisa EU, pre i nakon pristupanja EU, ali očigledno nije. Ukoliko je kontrola u rukama Srbije, onda je odluka na vama, narodu Srbije, piše Stefani D. Rot.
Glas javnosti/Radar
(Mišljenja i stavovi izneti u kategoriji LIČNI STAV nisu nužno stavovi redakcije GLAS JAVNOSTI)
SKINI APLIKACIJU
