Vratimo se Svetosavskom zavetu
Autor: Glas javnosti
Kada se vratimo Svetom Savi, vratićemo se svojoj veri i, kao narod, zavolećemo svoj krst. Iskušenja su deo naše istorije i ona ne treba da nas plaše. Treba ih razumeti kao poziv na dalju borbu.
Dan Svetog Save – Savindan – uvek je prilika da se setimo dela velikog srpskog svetitelja, da se upitamo šta je to što nas za njega veže punih osam vekova i jesmo li i danas njegova deca, kakva smo nekada bili.
Dužnost istoričara je da, na početku, podseti na činjenicu da se ljudi iz prošlosti – pogotovo tako daleke kao što je srednji vek – ne mogu lako razumeti. Prirodno je da ih merimo svojim aršinima. Oni su nam, zaista, umnogome bili slični ali su se, u isto vreme, emocionalno, intelektualno, pa i antropološki, značajno razlikovali od nas.
Istorija – to su slojevi kontinuiteta i diskontinuiteta, trajanja i prekida. Prošlost spava u nama, u našim sećanjima, u onome što smo doživeli i onome to su nas učili. Saznanje istoričara je ponekad kao buđenje – osvešćenje u onome što jesmo i što znamo – otkriće onoga što je već u nama. Drugi put, međutim, ono je kao otkrivanje strane, nepoznate, ponekad preteće zemlje.
Istoričari koji su obuzeti diskontinuitetima počesto zaboravljaju na ono što traje, na ono što nas sa prošlošću spaja. To često nije spajanje sa onim što se, u svim detaljima, tačno dogodilo, ali jeste ono u šta su naši preci vekovima verovali. To je ono što su u svojim molitvama izgovarali, ono o čemu su pevali okupljeni uz ognjište, ono što su izgovarali u trenucima svesne žrtve „za veru i otečestvo”, kako se govorilo već u srednjem veku. Govorimo, dakle, o smislu događaja, o značenju dela velikih istorijskih ličnosti, onako kakvim su to videli naraštaji koji su pre nas vekovima živeli u srpskim zemljama.
Izbor uvek postoji
Tako posmatrana, istorija postaje moralna pripovest u kojoj se ljudi ogledaju i pitaju da li su dostojni Zaveta i podviga svojih predaka. Ona se čita ili sluša onako kako čovek – u potrazi za spasenjem – čita ili sluša Novi zavet, ili onako kako jedna zajednica, jedan narod čita ili sluša o usponima i padovima „prvog Izrailja” u Starom Zavetu.
Istorija je tada, kako je to govorio mitropolit Amfilohije, „moralno bodilo“, koje nam ne dozvoljava da zaspimo, koje nas budi i podstiče da budemo nalik Milošu, Lazaru, ili pak najvećem od svih Srba, Svetome Savi. To bodilo nas opominje i da ne ponovimo greške i ogrešenja svojih predaka. Istorija, tako, postaje izvor moralne snage, uporište, ključni resurs jednog naroda. On više ne živi od danas do sutra. On sve meri aršinima vekova, milenijuma, večnosti. On je rešen da se ne predaje, da se bori i pobeđuje.
Sloboda je drugo ime Svetog Save. Već kao mladić, on bira svoj put. Bekstvom iz očeve palate u manastir Sveti Sava zemaljsko carstvo menja za nebesko. On napušta materijalno, da bi živeo u podvigu. Time daje obrazac koji će slediti ne samo njegov otac Stefan Nemanja – kada se Savi bude pridružio u Hilandaru – nego i svi vladari iz kuće Nemanjića koje smrt nije zadesila naglo i neočekivano. I poslednji veliki srednjovekovni srpski vladar – despot Đorđe Branković – sledi Savin put kada napušta despotsko dostojanstvo i postaje monah, kasnije mitropolit, Sveti Maksim.
Bekstvom iz palate u manastir, napuštanjem zemaljskog radi Nebeskog carstva, mladi Rastko, potonji Sveti Sava, već je položio temelje Svetosavskog zaveta. Kako ostati u zavetu – ne samo u manastiru, nego i u svetu – kako ceo jedan narod može da živi na takav način, o tome će Sava zasvedočiti svojim Zakonopravilom – obimnom zbirkom zakona koja će u potonjim vekovima uobličavati duhovni, porodični, javni život srpskog naroda – svojom Žičkom besedom o pravoj veri iz 1221. i svim pisanim i graditeljskim putokazima koje je iza sebe ostavio.
Danas smo doslovno zatrpani onim od čega je Sveti Sava pobegao: poterom za novcem, kreditima, kolima, stanovima, nameštajima, odelima, skupom hranom, letovanjima i zimovanjima. Svet u kome smo se obreli – kroz medije, internet, pa i školski sistem – u nama neguje ovakve potrebe. Ljudski je da čovek brine o svojoj i porodičnoj materijalnoj egzistenciji. Ali da li i koliko stižemo da, obuzeti ovom trkom, barem jednom nedeljno, pobegnemo u svoj unutrašnji manastir? Da odemo na liturgiju, da bar pomislimo na spasenje svoje i duša svojih bližnjih?
Štaviše, dokle smo došli kada činimo upravo suprotno onome što je uradio Sveti Sava – kada prodajemo svoje duše i duše svojih bližnjih za ova ili ona materijalna dobra, kada ispunjavamo naloge lažnih gospodara ovoga sveta, kada proglašavamo laž za istinu – da bismo dobili posao za sebe ili svoje bližnje, da bismo stekli ovu ili onu materijalnu pogodnost, da bismo ušli u krugove moći? Koliko nas ima koji bismo opstanak Srpske ili Srbije, opstanak naših svetinja i naše braće i sestara na Kosovu i Metohiji, menjali za ovu ili onu sitnicu, kojom su nas kupili i sebi podredili?
Možemo li da je se odreknemo, možemo li da živimo bez te sitnice? Hoćemo li da puzimo pred silnikom, da ćutimo i da menjamo Kosovo i Srpsku za obećanje zaposlenja, povišice, završavanja ovog ili onog posla, ostvarenja svojih interesa? Ili, hoćemo li da menjamo Kosovo i Srpsku, za pusto obećanje života u EU, „obećanoj zemlji” u kojoj će teći „med i mleko”, u kojoj ćemo nastaviti da spavamo do podne, dok će Nemci i Britanci da rade, dok čekaju da potom sednemo u njihove kafiće, kako bi nas poslužili kafom i rakijom?
Sloboda i odgovornost
Kosovo nije tek teritorija. To je sveta zemlja – baš kao što je to Hristov Jerusalim – jer je na nju pala krv Svetog kneza Lazara i njegovih vojnika koji su tu svojom žrtvom potvrdili Hristov Novi Zavet i Svetosavski zavet opredeljenja za Carstvo Nebesko. Zar se to ne može reći i za Republiku Srpsku, za koju su najbolji među nama žrtvovali svoje živote?
Da li iko razuman danas može da kaže „šta ja tu mogu”? Mi smo slobodni. Nismo roblje ni sile, ni države, ni vremena, ni smrti, ni blagoutrobija – o tome nam svedoče Sveti Sava i beskrajne povorke Svetih otaca, pre i posle njega.
Sa slobodom, data nam je i odgovornost. Ne možemo da promenimo prošlost, „bi šta bi”. Možemo samo da nastojimo da je razumemo, protumačimo, pronađemo u njoj skriveni smisao. Ali svima nam je dato da utičemo na ono što sada zbiva i na ono što će tek biti. Neka svako učini koliko je do njega – kako je govorio naš patrijarh Pavle. A Bog će pomoći – ako ima kome.
Šta će to da promeni? Kada bi svako od nas činio onoliko koliko je do njega – Srbi bi bili supersila. Jer, kakav ćemo odgovor dati na strašnom sudu? Šta ćemo reći svojoj deci kada nas budu pitala gde smo bili kada su nam razarali Jugoslaviju, kada je izdana Krajina, kada su nam otimali Srpsku, Kosovo i Metohiju, kada su ubijali i proterivali naš narod?
Mediji i internet – koji nas uvlače u materijalističke zablude – nalaze se pod kontrolom globalnih, ponajviše anglosaksonskih centara moći. Prošlo je vreme u kome smo internet videli kao carstvo slobode, koje će nas zaštiti od propagande sa televizije, radija i iz novina. Na taj način, Anglosaksonci i svoje građane, ali i Francuze, Nemce i ostale, drže u pokornosti. Ucenjeni kreditima, važno im je samo da ne bude bilo kakvih iskušenja i potresa.
„Stabilnost” je postala sveta reč. U pauzama između otplata kredita, oni trče po tržnim centrima, prodavnicama i restoranima. Po ceo dan na poslu i u kupovini, zanemarili su sopstvenu decu. Država im ih otima, pozivajući se na svoje najnovije zakone o polnim slobodama. Oni koji u metrou, umesto gledanja u telefone, čitaju knjige, liče na preživele utopljenike, do grla u vodi, posle potonuća Titanika. Ko će, pritisnut takvim brigama, da se bavi predanjem, istinom i pravdom?
Slobodarski narod
Prepoznajemo li isti model i ovde, u Srbiji i Srpskoj? Njihove, samoproglašene elite htele bi, zaista, da vladaju i nad nama. Ali, zašto bismo mi pristali na sve ovo? Ako je to dobro Britancima, Amerikancima, Kanađanima i Australijancima – naviklim na feudalizam, robovlasništvo i genocide nad starosedeocima – mora li biti dobro i za nas? Potrebno je samo da izaberemo na koga ponajviše ličimo: na američke starosedeoce – podvrgnute genocidu – na kolonizovane Induse, ili na Francusku Šarla De Gola koja se posle 1945. uzaludno otimala iz anglosaksonskog zagrljaja?
Izgleda da je potrebno da na to stalno podsećamo svoje vlastodršce. Spolja gledano – u poređenju sa susednim narodima, pa i sa ostalim Evropljanima – mi smo primer slobodnog naroda, koji sam bira svoj put. Ne treba se, međutim, zavaravati. Tržni centri prepuni su dokonih, mladih Srba. Njihovo i naše vreme ispunjeno je besmislenim sadržajima sa interneta, tog carstva relativizma i manipulacija. Spremnost da se proda uverenje za ovu ili onu korist odavno je zavladala srpskim narodom. Sve to nije osnova iz koje će vaskrsnuti srpska sloboda.
Put u slobodu označila je i autokefalnost – crkvena samostalnost koju je Sveti Sava 1219. stekao za svoje, kako se tada govorilo, „srpsko otečestvo”. I pre toga, Srbi su pokazivali snažnu želju da sami odlučuju o sebi, svojoj sadašnjosti i budućnosti. Od Svetog Save, ta težnja određuje osnovni tok srpskog duhovnog i javnog života. Ostati veran „pravoj veri”, zavetima „svetih otaca naših Save i Simeona”, kako se već u njihovom vremenu govorilo, ne donositi odluke po željama samozvanih, ovosvetskih silnika, nego prema tome šta bi Sava i Simeon, i povorke naših svetih – sve do Svetog Nikolaja i Justina Ćelijskog – od nas očekivali. Odrediti se prema Hristu, a ne prema velikim i malim gazdama, koje nas izdašno obasipaju savetima, upustvima i naređenjima.
Je li srpski narod slobodan, suveren, nezavisan, samostalan, kakvim ga je Sveti Sava u času svog upokojenja ostavio? Nije isto u Srbiji, Srpskoj i Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Severnoj Makedoniji i Hrvatskoj. Uslovi za slobodu i suverenost postoje samo u Srbiji i Srpskoj. Ali ni tu ne može biti odmora, niti počinka. Sloboda i suverenost Srbije i Srpske moraju se svakodnevno i neumorno, iz dana u dan, braniti. O tome se ne pitaju samo oni koji su sada na vlasti – za slobodu svoje zemlje svi smo odgovorni! Živimo u različitim državama? Da, ali su nas Sveti Sava i Srpska pravoslavna crkva, koju je on osnovao, ujedinili i mi smo ostali jedno do današnjeg dana.
Posle vekova prevlasti grčkog, latinskog, staroslovenskog, Sveti Sava je srpski jezik učinio jezikom liturgije i književnosti. Istorija srpskog jezika pratiće, potom, burnu istoriju srpskog naroda. U kakvom je stanju naš jezik danas, pošto su od njega, za poslednja dva veka – nasuprot svakom naučnom i moralnom rezonu – napravili još tri (hrvatski, bošnjački, crnogorski), pa i četvrti, čuveni BHS jezik? Kakav je naš odnos prema ćirilici, pismu kojim je pisao Sveti Sava?
Svojim Zakonopravilom, Sveti Sava je položio temelje naročito i posebno srpskog porodičnog života. Mi danas imamo i u Srbiji Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti. Oni uskoro stupaju na snagu i biće potpuna kapitulacija pred ideologijom razbijanja porodice, koja nam stiže sa Zapada. Obrisi sličnog zakonodavstva vidljivi su i u Srpskoj – u blažoj i manje jasnoj formi – sa usvajanjem Nacrta zakona o zabrani nasilja u porodici i nasilja prema ženama. Svetosavski je braniti se od nasilja. U dobu sistematskog razbijanja tradicionalne porodice, međutim, više nemamo prava na naivnost i lakomislenost.
Neprestana borba
Sveti Sava je, kako je poznato, naša školska slava. U Srbiji se škole – pod pritiskom ideologija uvezenih sa Zapada – ubrzano urušavaju. Nastavnicima je oduzet gotovo svaki autoritet. Sasvim očekivano, statistike pokazuju da ćemo se uskoro suočiti sa nestašicom nastavničkog kadra za osnovne i srednje škole. Stravična masovna ubistva – po američkom modelu – u elitnoj beogradskoj školi, potom i u Duboni i Malom Orašju – kao poslednji znak za uzbunu – suštinski ništa nisu promenila.
U nastavi istorije, koju dobro poznajem, vlada potpuni haos. Dok đaci u Srpskoj imaju jedan udžbenik za jednu godinu, u Srbiji postoje desetine. Njima nas zatrpavaju nemačke i hrvatske izdavačke kuće, koje u srpskom udžbeničkom izdavaštvu imaju apsolutni monopol. Propali su svi pokušaji da se taj monopol ukine bar kada su u pitanju identitetski predmeti i da se spase državni izdavač – Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. U našim školama, uostalom, uskoro neće biti ni dece. Ovo pitanje u Srpskoj ima kataklizmatične razmere. U miru sami napuštamo ono za šta smo u ratu davali svoje živote.
Gde su zraci nade? Prvo i najvažnije: svet se menja. Završila se epoha unipolarnog, američkog sveta – u kome su NATO zemlje o svemu odlučivale i svoje vrednosti nametale celoj planeti. Sa usponom Rusije i Kine, dižu se i ostali ne-zapadni centri moći. Potrebno je, dakle, da naučimo da čekamo. U međuvremenu, moramo da se vratimo, kako se to danas kaže, „fabričkim podešavanjima”: otačkom, Svetosavskom zavetu, opredeljenju za nebesko carstvo večitih vrednosti – istine, pravde, ljubavi i podviga. Ne možemo da ogradimo jedan narod od svih uticaja i da ga vratimo u srednji vek. Mora se, međutim, znati šta će biti u središtu njegovog zvaničnog kulturnog obrasca, koji će obuhvatati najrazličitije kulturne slojeve, baš onako kako se to radi u svim uređenim zemljama.
Znaci obnove vide se naročito u mlađim pokolenjima. Većina naroda troši vreme po tržnim centrima. Danas, međutim, u Srbiji, Srpskoj, Crnoj Gori, pa i u rasejanju, na hiljade mladih ljudi učestvuje u radu niza omladinskih, rodoljubivih, pravoslavnih, humanitarnih udruženja. Biti prozapadno orijentisan više nije ni „kul” ni „in” u našem društvu. Postoji cela jedna omladinska muzička kultura u kojoj se peva o Kosovu, Srpskoj, Krajini i drugim nacionalnim temama. Naročito u našim velikim gradovima, posebno u Beogradu, crkve su pune mladih ljudi. Ako to seme ne pozobaju vrane i ako ga vetrovi ne odnesu – iz njega će nići duhovna, moralna i demografske obnova srpskog naroda. I opet, potrebno je da pomognemo da se ono sačuva i da sazri, pa da sačekamo da ovi naraštaji konačno stupe u naš javni život.
U ovoj borbi, koja nikada neće prestati, istorija je naš glavni resurs. Sveti Sava jeste najveći, ali nije jedini. Srpski narod je sve zemlje u koje je došao i u kojima se zaticao – od Ohrida do Sent Andreje – ukrasio svojim zadužbinama, predanjima i pesmama. Tamo u svetu gde ima Srba – od Nemačke i Francuske do Kanade i SAD – tu su i njihove crkve posvećene Svetom Savi. Srbi su mitotvoran narod, koji uvek može da ispripoveda svoju priču, ili da otpeva svoju pesmu.
Kapital za budućnost
Jovan Dušanić je, sa punim pravom, primetio da je činjenica da je to što su se prvi podigli protiv ovog planetarnog zla (U Srpskoj 1994-1995 i Srbiji 1999. godine), donela Srbima značajan moralni kapital u većinskom, nezapadnom delu čovečanstva, ali i među onima koji na Zapadu misle slobodno. Taj kapital se mora sačuvati! Srpski otpor imao je i konkretne, svetsko-istorijske posledice. Bombardovanje Srba je probudilo Rusiju. Ni Kina ne zaboravlja NATO-vsko razaranje svoje ambasade u Beogradu.
Potrebno je, dakle, da naučimo da na svaku novu kulturnu, političku ili ekonomsku činjenicu gledamo u istorijskoj perspektivi – kroz naočare srpske istorije i predanja. Pored ostalog, kada se setimo šta se dogodilo 1941, ili šta je u našem vremenu učinjeno sa Srbima u Hrvatskoj, Sarajevu ili na Kosovu i Metohiji, shvatićemo da mi ne vodimo borbu za moć i uticaj – nego za svoje pravo da opstanemo, preživimo i da ne budemo uništeni. Naša deca – kao i sva druga – imaju pravo da žive. Kada sazri svest o tome, onda sve unutrašnje srpske podele prestaju da budu važne.
Moramo da naučimo da „stanemo na loptu”, umesto da šutiramo čim je primimo. Ali i da se više ne povlačimo! Treba se navići na svakodnevno ispunjavanje zaveta, na davanje uvek istog odgovora onda kada smo u prilici da biramo između istine i laži, podviga i straha, pravde i sile. Moramo biti dostojni Svetog Save, u protivnom ćemo večito – kao „prvi Izrailj” u Starom Zavetu – biti osuđeni na stradanje i ponavljanje istih grešaka.
Kada se vratimo Svetom Savi, vratićemo se svojoj veri i, kao narod, zavolećemo svoj krst. Iskušenja su deo naše istorije i ona ne treba da nas plaše. Treba ih razumeti kao poziv na dalju borbu i usavršavanje, odnosno na povratak zavetu.
AUTOR: Miloš Ković
BONUS VIDEO
SKINI APLIKACIJU
.png)
