Zaslepljenost evropskim “vrednostima”

Planinarstvo nema jedinstvenu univerzalnu definiciju. Ono je vrlo ši­rok pojam, jer nije ogra­ničeno ni pravilima ni ideolo­gijama.

Lingvistima u Srbiji, onima koji se zvanično bave srbskim jezikom i njegovim pismom, još uvek je nepoznat bezmalo dva veka star zapis francuskog slaviste Siprijana Robera (1807-1857) da je srbski na­rod početni-narod majka a njegov jezik, srbski, jezik-majka, ali, zato, kad “otkriju” da neka reč u Srba zvuči kao neka reč na bilo kom stranom jeziku, odmah će je “unaprediti” u pozajmljenicu.

LUKAŠENKO BRANI ĆIRILICU

Po istoj toj “zakonitosti”, izvesni Žalica, odnekud iz romanijske zabiti, pozivajući se na nešto izvesnijeg Rudolfa Štajnera (1861-1925) iz Švajcarske, nadmoćno će uveravati svoju okolinu da “planinarstvo, sa svojom krunom, klasičnim alpinizmom jeste posredan produkt geteanističke srednjoevropske kulture” poznate kao antropozofija – opštenje sa “višim svetovima”.

Toliko zvučnih reči na jednome mestu natera me da se prisetim jedne poodave onomastičke sedeljke tokom koje se dvojici lingvističko-magistarskih znalaca dalo da nadugačko i naširoko objašnjavaju prisutnim neznalicama kako je koja reč nastala.

U neko doba, jedan od neznaličkih slušalaca požali se kako ga već dugo muči pitanje čija je i šta znači reč “ramudavala”. Nije se moralo čekati na znaličko premišljanje o čemu se radi jer je reč “iz prve” proglašena indijskom, pomenute su Ramajana i Mahabharata, u igru su ubačene Harekrišna i Krišnamenon, čak i Bramaputra i Malosutra. Tumačenja su, bogami, potrajala, sve dok onaj zabrinuti pitač nije “priznao” da ga je sve to osvestilo: “A ja mislio da je to ono Ja sam Jovicu šarala, varala, šećera mu davala”.

Iskustvo ili starost

Kad je u Planinarskom savezu Srbije krajem 1951. godine pokrenut časopis Kroz planine, već u njego­vom prvom broju po­javila se rubrika “Šta nam kažu stari plani­nari”. Jedan od prvih nje­nih gostiju bio je profesor Raško Dimi­trijević (1898-1988). On se ta­mo nije pojavio kao stručnjak za svetsku književnost, već kao član Ko­mi­si­je za pro­pa­gandu u istom tom Planinarskom savezu i, još više, kao is­kusan plani­nar. Njegov biograf, za tu priliku, objasnio je čita­o­ci­ma da je Raško Di­mitrijević “postao planinar još kao dete jer je već u svojoj še­stoj godi­ni bio na vrhu Jastrepca, koji je tokom docnijih godina upo­znao s kraja na kraj. Kao student u Francuskoj, odlazio je radi plani­nar­stva i alpinizma u Piri­neje, Sevene i Vogeze. Odlazio je isto tako i u aus­tri­ske Alpe. Smatra se za odličnog poznavaoca Juliskih i Kamni­ških Alpa, u kojima je sa Jožom Čopom i drugim slovenačkim alpini­sti­ma, a najčešće sâm, preplezao mnoge staze. Broj njegovih penjanja pre­la­zi hiljadu”.

DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Neustavan i štetan zakon o ćirilici

Raško je, dakle, sa punim pravom stekao privilegiju da neka svoja planinarska iskustva prepriča “ostalima”, odnosno nepo­sve­ćenima pružajući im priliku da u planine, koje, kako to sam kaže, jedino “zaslužuju da se nazovu zemlja”, niske ili visoke, šumovite ili stenovite, obele­že­ne ili nikom po­znate, svejedno koje ili kakve, zakorače bez straha, sigur­ni da će sve moguće prepreke izbeći ili zaskočiti, preći ih ili se kroz njih provu­ći, baš kao što je to uspevalo njemu, Rašku Dimitrijeviću.

U svom nedugom tekstu pod naslovom Zovu nas planine, on je odmah odbio “podmetanje” da je, i pored skoro pedesetogodi­šnjeg staža, stari planinar:

“Stari planinari? Ne bih rekao… Iskusni, svakako, okuša­ni, upo­zna­ti sa mnogim teškoćama, zgodama i nezgodama, prijat­nostima i nepri­ja­t­nostima planinarskog života… sa mnogo noći provedenih pod zvezdama ili oblacima, koji su tako drukčiji kad se gledaju sa visina nego iz dubina gradova i polja, sa mnogo dana koji su urezali u sećanje svoje svetle tragove – ali stari, ne! Dajem reč da je tako.

DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Državna i lingvistička izdaja ćirilice u Srbiji

Jer onaj neispisani kalendar, koji čovek nosi u sebi, kazuje mi i sad svake godine (i želim da još dugo bude tako) koliko je planina u stanju da ostvari ono čemu se nagonski teži; da sačuva čovekovu mladost. Ma ko­li­ko da je prolazno i kra­t­ko planina­re­vo uda­lja­va­nje iz uje­dna­če­nog ži­vo­ta sva­ki­da­šnji­ce, ono je do­dir sa ne­presušnim iz­vorom na kome pla­ni­nar, kad ode u pla­ni­nu, crpe sve što mu je potrebno za dalje stva­ra­nje i za ne­u­mo­r­ni rad u ljudskoj za­jed­nici. Umor, sa ko­jim se vraća sa većih po­ho­da, sadrži u se­bi sve to dragoceno: volju, sna­gu, odu­še­v­lje­nje, pod­strek, po­let i veru. A to se, sve odjednom, retko i teško nalazi izvan planine.

Ovaj psihološki trenutak u planinarstvu pojačava se do ogromnih razmera ako je planinar i nešto više – ako je alpi­nist. Onda je svaki nje­gov poduhvat borba. Ozbiljna i plodono­sna. Teška i korisna. Toliko uzbudljiva, da je nje pot­pu­no sve­stan tek doc­ni­je, kad je dodirne se­ća­njem i mi­slima, jer u ste­ni, naj­či­stijoj stvar­nos­ti, takva osećanja su zbri­sana delom. Alpi­ni­st, koji svo­jim putem ide prema pla­ninskom vr­hu ili gre­be­nu, druk­čije nego plani­nar vidi cilj svoga po­ho­da. Uspeh i neuspeh nisu pra­vo o­be­ležje tog cilja: nje­mu je glavno da se bo­ri, da savlađuje, da sâm i­li sa jednim drugom za so­bom ili pred sobom na konopcu, prolazi pre­ko mesta gde čovekova noga retko stupi, gde mo­žda još nikad nije stupila, da nad­mud­ruje trošni ka­men, sleđeni strmi sneg, stalno vrebanje dubine pod njim, ćudljivost vre­me­na… To je borba kojom alpinist – čovek koga je neki trenutak iz mla­dosti pripremio da bude to – ponovo stiče pravo na život, borba u koju mo­ra da uvede sve svoje moralne i fi­zičke sposobnosti, borba iz koje, sa­mim tim što joj pristupa, izlazi uvek kao pobednik, bez obzira na uspeh ili neuspeh. Borba bez rekorda, gleda­laca i svedoka – i zato je alpinizam mnogo više nego sport”.

Lingvista DRAGOLJUB ZBILJIĆ: Kako je išlo polatiničavanje Srba preko „ravnopravnosti pisama“ i idiotskog „bogatstva dvoazbučja“

Kako je to pisao jedan od tumača Raškovog životnog puta, on“planinske krševe oseća kao oka­me­njenu muziku, kao veličanstvenu simfoniju, kao zvuke koji se mogu opi­pa­ti rukama”. Kad se 1982. godine pojavila njegova knjiga Ka visi­na­ma i ćutanju, kao kasna književna kruna onoga što je doživeo u plani­ni i sa planinom, iz Ljubljane su stigla dva neobična priznanja: Plani­n­sko društvo “Očnica” dodelilo mu je počasnu plaketu, a Planinska zveza Slovenije zlatnu počasnu značku. Uz ta priznanja treba svrstati i reče­ni­cu da “niko kod nas nije pisao tako poetski o planini i o alpinizmu kao Raško Dimitrijević”.

Pišući o svom drugovanju sa planinama, Raško se, u trećem licu jednine, ispovedio:

“On je odlazio u planine radi penjanja. Ali on je želeo još nešto: da ta­mo, okružen samoćom velike Prirode, živi svojim ži­vo­tom, drukčijim od onog koji mu je nametnut i koji on hra­bro podnosi, da u sa­moći vi­so­kih vr­hova pozna pravu vre­dnost svega, pa da ne uz­dr­hti ni onda kad mora i smrti da pogleda u oči. Alpinisti zna­ju da su njihova pe­nja­nja, pre svega iz­raz večite borbe čo­veka sa prirodom tamo gde je ona najjača, jer je netaknuta”.

Iz te i takve samoće, željan nekakvog neobuzdanog ži­vota, u potrazi za sop­stve­nom definicijom alpinizma i za vrhovima na kojima bi, na se­bi svojstven i sebi prihvat­ljiv na­čin, mogao spo­znati “pra­vu vrednost sve­ga”, uklju­čujući i priliku da smrti po­gleda u oči, Ra­ško je jednog le­tnjeg dana 1956. godine, u svo­jim zrelim godinama, ot­krio da samo svesno suoča­va­nje sa smrću daje puno značenje životu.

DOSTA VIŠE S LATINICOM! Ne može SRPSKI NAROD u svom jeziku da izdržava i VOJSKU - SRPSKU ĆIRILICU I PARAVOJSKU - HRVATSKU LATINICU!

Ili, što bi rekao naš obični svet, mož’ da bidne, al’ ne mora da znači!

A može biti da je takva alpinistička filosofija pomogla Čarlsu Bukovskom, piscu koji je pre toga, između ostalog, bio i poštar, da defi­niše one kojima je uvek dosadno i koji, da bi se osećali živima, moraju sebe stalno mamuzati!

­Stazom ili u stenu

Ovome potpisniku koji je ne znajući za antropozofijske i geteanističke budalaštine Fruškom počeo da vršlja, neorganizovano, u vreme kad je nastajao onaj Raškov tekst pisan za časopis Kroz planine, odmah je postalo jasno da neće zažaliti što je odgovorio na planinski zov. Istina, nije mu do kraja bilo shvatljivo zbog čega oni koji se opredeljuju za alpinizam, za penjanje (“plezanje”), za kli­nove i konopce, za “trošni kamen, sleđeni strmi sneg”, za previsnu ste­nu, ne zaziru pred onim što može biti “i najpot­puniji život i naj­br­ži kraj”. Makar koliko bio spreman da prihvati logiku po kojoj alpi­ni­sta u svoje ozbiljne i plodono­sne, teške i korisne borbe ulazi nesvesno, a da njihove uzbudlji­vo­sti postaje “potpuno svestan tek docnije”, on je ponaj­više verovao u onu prastaru poštapalicu da je oprezan čovek dugo živeo. Naravno, to sasvim odudara od objašnjenja beogradskog alpi­ni­ste Ivana Stojanovića, bliskog Raškovom vreme­nu, da “nije to stena sa kojom se mi borimo, koju savlađujemo i pobeđuje­mo; alpinizam je borba čoveka na život i smrt. Zato je svaka naša pobeda tako dragocena i zato je mi tako duboko osećamo”.

ZAŠTITA ĆIRILICE NIKOME NIJE BITNA: Prošlo je godinu dana od usvajanja Zakona o upotrebi srpskog jezika i pisma, ali stvarnog pomaka nema

Čak i ako sebi, ili drugome, ne postavimo pitanje zbog čega bi čovek svaki svoj susret sa planinom pretvarao u “borbu na život i smrt”, i zbog čega bi uvek rizikovao da, umesto “dragoce­ne pobede”, doživi jeftin ili neki drugi poraz, bilo bi uputno saslušati i one koji na planinu gledaju kao na “nepresušan izvor čovekovog obnavljanja” i od nje očekuju da im produži mladost.

A jedan od takvih bio je i onaj razložni planinar, možda dr Željko Poljak, koji je pisao o planinarstvu kao pojavi sa čijom se prirodom i tradici­jom s pravom možemo ponositi:

“Planinarstvo nema jedinstvenu univerzalnu definiciju. Ono je vrlo ši­rok pojam, jer nije ogra­ničeno ni pravilima ni ideolo­gijama. U orga­ni­zacionom pogle­du sastavni je deo fizičke kul­tu­re, ali nije sport, jer nema takmičarskog elementa (borbe sa protivnikom radi isticanja sopstvene ličnosti). Takvi su elemen­ti stra­ni planinarstvu, jer su u suprotnosti sa načelom uzaja­m­no­sti, dobro­voljnosti, nese­bi­čnosti i humanizma; izuzetak je alpinizam, gde je čoveku “sportski protivnik” stena. Svaki pla­ni­nar bira za cilj svoga po­hoda ta­kvu planinu koja mu odgovara po sklonostima, sposob­no­stima i dru­gim mo­gućnostima. Svim planinarima zajedničko je obeležje smisao za prirodu. Fizička aktivnost u planinar­stvu samo je metod, a sadržaj mu je u psihi­čkoj sferi, pri čemu se dopunjuju fizičko i psihičko do­ži­v­lja­vanje. Uz to, planinar­stvo proširuje i povećava znanje, fizičku spo­sob­nost, sna­la­žlji­vost, prilagodljivost, sposobnost za ži­vot u kolektivu, a upo­znavanje svoje domovine i svog naroda stvara podlogu za razvi­tak pra­vog patriotizma. Planinarstvo je nastalo u visokocivilizovanim i kul­tur­nim sredinama, ono je sastavni deo kulture pojedinih naroda i u izve­snom smislu može služiti kao merilo za stepen urbanizacije. Za pla­ni­nar­stvo mogu imati puno razu­me­vanje samo osobe bogatog duhovnog i intelek­tu­alnog života”.

Čulnost ili nadmetanje

Sličnih pogleda bio je i Julius Kugi (1858-1944), rođen u Gorici, umro u Triješću, veletrgovac kafom i uljem, čovek koji je sa svojim slovenačkim vodičima prvi stigao do mnogih vrhova Julij­skih Alpa i koji je svetu otkrio njihovu lepotu. Brojni njegovi plani­nar­ski spisi prikazuju ga kao vrlo istaknutog tumača planinarskog este­ti­ci­zma, shvatanja po kome je lepo pretežni činilac pri svakom rasu­đi­vanju o planinarstvu i delanju u njemu. U Vodniki po slovenskih gorah (Vodiču po slovenačkim planinama) kaže se da je Kugi u svojim knjigama napisao o dolini Trente “mnogo lepih, pe­sni­čki izražajnih reči, koje su slavu Ju­lijskih Alpa i hvalu njenoj lepoti pro­nele svetom. U pisanju o plani­nar­stvu bio je i ostao nedostižan maj­stor prefinjene umetničke reči”. Samo zbog toga, taj Vodič citira is­klju­čivo njega, a citata uvek istaknutih na kraju pojedinih poglavlja, u ce­loj knjizi ima petnaestak. Jedan od njih, u prevodu ovog potpisnika, glasi:

ZAŠTITA ĆIRILICE NIKOME NIJE BITNA: Prošlo je godinu dana od usvajanja Zakona o upotrebi srpskog jezika i pisma, ali stvarnog pomaka nema

“Voleo sam planine i uvek sam se vraćao njima. Ni­sam to činio na brzinu, naprotiv; kad bih se ispeo na planinu nisam je mo­gao ostaviti tek tako. Potucao sam se po njenoj okolini, kao da sam ne­što u njoj izgubio ili zabo­ravio. Uistinu, uvek me je vukla čvrsta želja da tu svoju novu znanku sa svih strana osmotrim i dobro upamtim njen lik. Sva­ki njen deo naj­pa­žljivije sam opažao i pratio, da bih tako pri po­nov­nom usponu i radosnom susretu sa njom opet našao staru sreću i stekao novu. Planina mi je, tako, izrastala u snažnu ličnost, koja me je utoliko vi­še vezala ukoliko sam dublje i jasnije uspevao da shvatim njenu suštinu i da razumem njeno značenje”.

Kugi nije osvajao planinske vrhove, on je njima išao u pohode. “Samo onima koji vole i tu svoju ljubav pokazuju, planina otvara sve svoje bo­ga­t­stvo i dubinu svoje duše. Planina hoće celog čoveka, njegovu pot­pu­nu predanost, srčanost, od­važnost i istinsko o­du­ševljenje. Samo tak­vi­ma planina uzvraća lju­bav; koga voli, ona uz­di­gne i učini snažnim i ve­li­kim… Ona zapaža oštro i nepogrešivo ra­s­po­z­na­je da li je nekoga njoj do­velo is­tin­sko odušev­ljenje ili samo po­mo­d­nost, želja za na­d­me­ta­njem, gizdavost ili slučajna ćudljivost. U ovom poslednjem slu­ča­ju, ona se ne­voljno odeva iz­ble­de­lim bojama, ne­po­ver­lji­vo skriva svoje blago i posta­je ponosna, hladna i nema. Takvom strancu ona nema šta reći i on, ubog, i jadan, ide od nje onakav kakav je do nje i stigao”.

Sve to uz dobrodušni pozdrav onoga još dobrodušnijeg “isluženog” planinara: “Vazda se uz brdo peo i nikad se na vrh ne popeo. Jer, korak posle vrha znači pad u provaliju; treba se penjati do vrha, a ne na vrh”!

GRADI SE PRVI MUZEJ ĆIRILICE! Nacionalnom pismu su posvetili manifestaciju, u njenom centru niče i jedinstven park

Kugi je o navodnim pobedama u planinama i nad planinom pisao da “bilo koja pobeda koja bi čovekovu moć i spretnost iskazala u najlepšem svetlu, ostvarena je samo zahvaljujući blagonaklonosti ‘pobeđene’ pla­nine. Planina je samo mirno gledala, jer nije htela da spreči takvu po­be­du. Mirovalo je njeno strašno oružje; kad ona njime zamahne, tada dobro pogodi i uništi”.

Po Kugijevom uverenju, najlepša vrlina planinareva jeste skrom­nost, i, stoga, on toplo preporučuje da, “kad stupamo u planinske dvore bu­dimo skromni gosti u domovima sve­mo­ćnih. Celog svog života oslanjao sam se na planine kao na najvernijeg pri­jatelja. Bile su tako pažljive sa mnom, često su me usmeravale, po­ne­kad te­šile i uzdizale iz velikih ži­votnih nedaća. Takvim smatram ži­vot pla­ninara. Tako sam čeznuo za pla­ninama, tako sam im se sa po­ve­re­njem pri­bližavao i tako ću se oprostiti od vas kad budem morao, o, vi, pre­kra­sne, večne planine”.

Ako je već tako govorio o planinama, sasvim je razumljivo što je do­šao do saznanja “da planinar mora u planinama živeti a ne umreti, i da smrt u planini nije junaštvo već, najčešće, prava ludost”.

I razumljivo je što je jedan istaknuti slovenački planinar (i al­pi­nist, dakako), Aleš Kunaver se zvao, onaj koji je vodio ekspediciju ili dve u Himalaje, uvera­vao planinarske početnike da se alpinizmom mo­že ba­viti samo onaj za kim nema ko da zaplače.

ALARMANTNO! UPOTREBA ĆIRILICE U SRBIJI SVEDENA NA 10 ODSTO: Zakon o zaštiti našeg pisma nije zaživeo

Posle svega, ovaj potpisnik ništa ne savetuje i ništa ne pre­po­ručuje ne želeći da bilo koga uverava u vrednost ili težinu nekog od ovde pozajmljenih stavova. On svakome ostavlja da oda­be­re razlog koji će ga odvesti u planinu, na neku od bezbednih planinskih staza ili u stenu. Jer, kako to kazuje narodno iskustvo, svaka budala ima svoje veselje.

Planinarilo se i pre geteanizma i antropozofije

Svoje dana­šnje obrise pla­ni­nar­stvo je počelo da dobija tek u dr­ugoj polovini 18. i prvoj polovini 19. veka – podosta pre onih Štajnerovih “mudrosti” o planinarstvu “sa svojom krunom, klasičnim alpinizmom”, kao “posrednim produktom geteanističke srednjoevropske kulture, o antropozofiji i opštenju sa “višim svetovima” da se ne bavimo – ka­da su izvedeni pr­ve­n­stveni usponi na većinu značajnijih evropskih pla­ni­n­skih vr­ho­va, uglavnom u Alpima, dok je (do sada široj jav­no­sti poznat) najstariji zapis o planinarenju, u “turističkom” smislu, svedo­čio o us­ponu pe­s­nika Frančeska Petrarke (1304-1374) na pla­ni­nu Ve­n­tu (Mont Ventoux, 1912 m), kod Avinjona, u Provansalskim Al­pima, 1336. godine.

“Otkriće” ovog potpisnika pomera tu starost za ceo vek i po unazad (149 go­dina), i ve­zuje je za uspon monaha Save (Rastka Nemanjića) do vrha Ato­n­skog (2033 m), krajem maja ili početkom juna 1187. go­dine.

SKANDAL! HRVATI UKIDAJU ĆIRILICU! Nastava na srpskom više neće biti moguća

Naime, iz Teodosijevog Žitija Svetoga Save, objavljenog u knji­zi Stara srpska književnost II, Novi Sad-Beograd 1970, 131-294, i ave Justina (Popovića) Žitija prepodobnog i bogono­snog oca na­še­g Save, prvog arhi­episkopa srpskog, objavljenog u Žitijima sve­ti­h za januar, Valjevo 1991, 333-438, vidi se da je Rastko (rođen 1169, iste godine kad su ruski monasi preuzeli sve­togorski manastir sv. Pantelejmona), kad je imao sedamnaest godina (1186) “ostavio svet, do­be­gao u Svetu Goru, zamo­našio se u manastiru svetog Pante­lej­mo­na i nastanio u njemu”. Već s prole­ća na­redne 1187. godine, na dan Pre­sve­te Bogorodice (Bla­govesti, 25. mart), on je pozvan u manastir Va­to­ped “na pobožno slavlje”, ali tamo, uz pristanak prota svetogor­skog, i ostade, te se, pod ru­ko­vo­dstvom smernog i svetog starca jeromo­naha Makarija, “pre­da­de monaškim podvizi­ma, svim žarom svoje čiste i mla­de hri­sto­čež­njive duše”.

I kako na stranama 350-351 piše ava Justin, posle malo vre­me­na (najverovatnije čim su to vremenske prilike dozvolile, krajem maja ili počet­kom juna iste go­di­ne), “monah Sava izmo­li od igumana bla­go­slov da obiće i poklo­ni se ostalim manasti­rima Svete Gore, i da se popne na vrh Atona, da bi posetio ot­šel­nike, pustinjake, i do­bio blagoslove od njih. Iguman posla sa njim vične monahe, koji mu znaju pokazati sva sveta mesta u Svetoj Gori. Carević monah bio je svuda priman sa naročitom čašću. Putujući bos po te­škim putevima sve­togor­skim, bogogladni pu­t­nik stiže u la­v­ru svetog Atanasija. Tu bi iz­vrsno dočekan i primljen, pa dobi­v­ši blago­slov i molitve svih, on dade odmora svojim bosim no­ga­ma. Onda kre­nu na vrh Atona, kuda ga je odavna vuklo srce. Ta­mo svu noć provede u molitvi, praveći me­tanija i kvaseći sveti vrh ra­do­snim i toplim suzama.

SRPSKA ĆIRILICA – prva azbuka sveta!  POZNATI irski PISAC  smatrao  je NAJSAVRŠENIJIM PISMOM!  

A Teodosije, na stra­ni 149, veli da se inok Sava “odavde pope na da­vno željeni mu Aton, gde pri­nese klanjanja na kole­ni­ma, i ob­no­ć­no stajanje, i mnoge molitve Bogu iz dubine srca svo­ga, i, po­što je taj sveti vrh dovoljno na­kvasio radosnim i to­plim suza­ma, kakve zahva­l­ne reči nije izja­vio Bogu što ga je udo­stojio uz­la­ska na nj! I obiđe sa svih strana taj sveti vrh, i sagleda u ras­krilju i podnožju gore mno­štvo is­posnika”.

Iz zapisa Teodosijevog i Justinovog vidljivo je da uspon mo­na­ha Save do vrha Atonske gore nije bio poslu­ša­nje, domaći za­da­tak, oba­veza ili, ne dao Bog, prinuda, već isključivo davna že­lja. Po tome, njegov uspon imao je sva obeležja planinarskog po­du­hvata u dana­š­nje­m značenju, ravno vek i po pre Petrarke – šusterski i žalobni geteanizam i alpinističko-antropozofijske besposlice o opštenju sa “višim svetovima” da zabatalimo.

AUTOR: Ilija Petrović 

Mišljenja i stavovi u Kategoriji "Lični stav" nisu nužno stavovi redakcije "Glasa javnosti"

SKINI APLIKACIJU