Zatiranje vladavine prava
Autor: Glas javnosti
U Srbiji pogodne klime za vladavinu prava nije bilo nikada. Na ovim surovim prostorima sȕdara geopolitičkih vetrova iz svih pravaca, osetljiva, i osobito slabašna biljka kao što je vladavina prava, što zbog objektivnih (spoljnih) okolnosti, što zbog autohtonih smetnji iz podloge, nije mogla da se ukoreni.
Lomili su je, kresali, pa čak i čupali pre nego što bi se razvila, ukorenila i stekla kakav-takav imunitet i snagu.
Poremećaj klime na celoj planeti krajnje je nepovoljan za vladavinu prava, svima je porodio probleme i pooštrio uslove za njen rast, a u nas, u poslednjih petnaestak godina, uslova za njen život nema. Potpuno se osušila.
Tokom celog 19. i 20. veka tehnološki i industrijski razvoj civilizacije nije nas zaobišao iako nivo intelektualne, a osobito duhovne prosvećenosti našeg stanovništva nije pratio tehnološku savremenost. Doduše, veći deo čovečanstva mučile su iste ili gore brige što daje neko pokriće opravdanjima. Danas je svojom zaslugom Srbija u frapantnom i fatalnom zaostajanju ne samo u odnosu na savremene primere diljem sveta, već je u poražavajućem zaostajanju u poređenju sa sobom iz ranijih perioda. Ima li od toga objektivnijeg i boljeg pokazatelja katastrofalnog posrnuća kojim srljamo u ništavilo.
U analizama savremenih političkih sistema poznat je termin “Demokratsko nazadovanje“ sa sinonimima “demokratska erozija“ ili “erozija demokratije“. U praktičnom smislu reč je o opadanju nivoa demokratije u društvu, o umanjivanju sloboda i značajnoj autokratiziciji državnog aparata. I na tom teorijskom polju Srbija je ozbiljno posrnula jer je 2003. godine kategorisana kao demokratska država, a zatim je, pre šest godina, uvršćena u “hibridne režime” – poluproizvod demokratije i potpunih autokratija.
Međutim, ovakva podela nije dovoljno precizna, a još je manje tačna imajući u vidu dinamiku strukturâ odnosa u državi i društvu. Naime, ne možemo govoriti o istim kategorijama hibridnog režima ukoliko se njegovo kretanje pomera od autokratije ka demokratiji, ili pak, ako se pomera od demokratije ka autokratiji. U definisanju hibridnog režima njegove tendencije mogu biti olakšavajuće ili otežavajuće jer prilično menjaju suštinu, prirodu i karakter hibridnog režima. S jedne strane, hibridni režim može biti prihvatljiv, logičan i poželjan ako vodi ka demokratiji, ali i potpuno neprihvatljiv i opasan ako vodi ka autokratiji.
O ovome se van Srbije ne vodi dovoljno računa samo zbog kratkoročnog interesa međunarodnog faktora, a nikako zbog nesposobnosti da se razdvoji dobro od lošeg.
Kad je, pak, reč o domaćem javnom mnenju ogroman broj ljudi, sluđen i hipnotisan propagandom koju režim sprovodi preko sredstava mas-medija ne primećuje tj. ne razume kao problem drastičnu uzurpaciju javnog, državnog i opšteg interesa. Veliki broj ljudi ne primećuje da vlast agresivno razjeda državotvorni, nacionalni interes i ekonomski potencijal Srbije.
Mnogi u Srbiji ne vide da je Vučić zarobio državu i građane uključujući i njih same – sopstvene pristalice, vazale i podanike. I da je sasvim udavio vladavinu prava, da vlada po sopstvenom hiru čerupajući državne resurse razbojnički i okupatorski. Ova bahata pohlepnost, opštedestruktivna zloćudnost i apokaliptička upornost produkat su njegove prilično jednostavne spoznaje o blizini sopstvenog kraja. Vreme njegovog mamuzanja Srbije je skoro iscurelo pa u tom preostalom vremenskom tesnacu grabi čime god može puneći džepove sopstvenoj familiji i svojoj mafijaškoj, zločinačkoj organizaciji. Isti fenomen goni i njegove podanike sa svakojakih pozicija, od lokalne samouprave do ministarskih kabineta, da iste radnje sprovode presipajući lopatama iz budžeta u sopstvene džepove.
Formalno nenadležni mucavac sa ozbiljnim mentalnim smetnjama uspeo je da zarobi državu i do te mere zloupotrebi moć da ukida železnički i autobuski međumesni prevoz, isključuje struju, vodu, blokira delove gradova, ukida vladavinu zakonâ donošenjem leks specijalisa, menja opšte saobraćajne propise, okreće kaldrmu naopako i formira divlji logor smrti na trgu pred Skupštinom Srbije, u moru nebrojanih nedela, zločina i zaumnosti. Dakle, uvija u oblande formalnosti odluke kojima defakto legalizuje ilegalosti hoteći da dekretima ozakoni i prikaže ispravnim, poželjnim i korisnim devijacije, zločine i lopovluk.
U Srbiji ovakav vladar nije viđen ni pod okupatorskom čizmom, a kamoli da se ikada nešto slično ispililo posle izbora. Sa ovakvim primerima je čak i svetska istorija siromašna. Jedina dostojna istorijska paralela vodi nas dva milenijuma unazad do Gaja Cezara Avgusta Germanika – Kaligule, koji je vladao samo četiri godine, ali je uspeo da pokaže svu svoju “raskoš”. Ovaj naš Kaligula vlada tri puta duže, a imajući u vidu istorijsku distancu za toliko je i gori diktator od rimskog.
U pravoj erupciji štetočinstva, lopovluka i zločina za sve vreme svoje vlasti učinio je samo jednu jedinu valjanu stvar. Razotkrio je lica i karaktere naših sugrađana, sunarodnika, komšija, poznanika. Odabirao je i upregao sav nesoj sposoban da mu za novac služi lojalno i apsolutno, ne libeći se da svaki plaćeni posao urade bezosećajno i nemoralno. Isfiltrirao je i mobilizirao potencijal koji se Boga ne plaši, a savesti nema. I pokazao je da takvih među Srbima i nema malo. Štaviše, ima ih previše, ali nedovoljno da ga održe na vlasti. Gotov je.
AUTOR: Slavko Živanov
SKINI APLIKACIJU
KOMENTAR
.png)
20 min
