Sve neistine o pripajanju Boke Crnoj Gori

Boka, u širem istorijskom smislu (uključujući Budvu, Paštroviće i njihovo zaleđe), nikad nije pripojena Crnoj Gori. Ovo „pripajanje“ ostvarivano je ili neistinama crnogorskih režimskih istoričara (1813. i 1918.), ili falsifikatima zvaničnih dokumenata (1945.)

29. oktobra 1813. godine u Dobroti je održana skupština ujedinjenja Crne Gore i Boke na kojoj je proglašeno ujedinjenje Boke i Crne Gore.

Boka, u širem istorijskom smislu (uključujući Budvu, Paštroviće i njihovo zaleđe), nikada nije pripojena Crnoj Gori. Ovo „pripajanje“ ostvarivano je ili neistinama crnogorskih režimskih istoričara (1813. i 1918), ili falsifikatima zvaničnih dokumenata (1945).

Vojni pohod mitropolita Petra Prvog septembra 1813. ka Paštrovićima, Budvi, Grblju i Miholjskom zboru (Luštica) nije bio „oslobodilački, pod ljutom borbom“, kako kaže crnogorska istoriografija.

Srpsko stanovništvo tih krajeva, predvođeno svojim sveštenstvom, razoružalo je ili proteralo demoralisanu francusku vojsku, uglavnom sastavljenu od plaćenika Hrvata i Italijana, i stvorilo uslove za oslobođenje čitave Boke.

Skupština ujedinjenja 29. oktobra 1813. nije održana u Crnoj Gori, nego u Boki, a pripremili su je Bokelji, među kojima su opet najagilniji bili srpski sveštenici.

Na Skupštini nije proglašeno „vraćanje“ ili „pripajanje“ Boke, nego „ravnopravno sjedinjenje dve susedne pokrajine“.

Sjedinjenje nije bilo bezuslovno, nego „sa onim uslovima i povlasticama koje su uživale i za koje nađu da će im ubuduće biti priznavane“, kako piše u dokumentu Skupštine, jer su Bokelji bez obzira na promenu vlasti uživali široke autonomne povlastice, ne poklonjene, nego izvojevane sopstvenim snagama i sposobnostima.

Po zaključku u tom dokumentu, „ako bi država koja bi njima vladala bila prinuđena zbog ratnih prilika da ih napusti, u tom slučaju, kako glavari obiju pokrajina izjavljuju i zahtevaju, ostaće slobodne i nezavisne isto onako kao što bi se slobodne i dobrovoljno predale (udružile – V.K.)“.

I druga Skupština, uslovno rečeno „Ustavotvorna“, na kojoj je doneta Odluka o ujedinjenju, održana je 1. novembra 1813. u Boki, a ne u Crnoj Gori.

Na toj Skupštini je obrazovana Centralna komisija (u rangu vlade), na čelu sa vladikom Petrom Prvim kao predsednikom, i sekretarom iz Boke, uz potpuno jednak broj članova (ministara): 9 iz Boke i 9 iz Crne Gore.

Tada je formirano i Veće sa 41 poslanikom. Predsedavao je mitropolit Petar, a potpredsednik je bio iz Boke. Iz čitave Crne Gore bilo je 9 poslanika, a iz Boke čak 31 (što je za svako odlučivanje više nego dovoljna apsolutna većina).

Doneta je i Uredba, privremeni Ustav, od 22 paragrafa.

Vlast predsednika ili potpredsednika „prostire se samo da potpisuju dekrete i publična pisma“ (Član VIII), pa im je vlast tako ograničena da ne mogu ništa odlučivati bez odluka Centralne komisije.

Privremeno sedište vlade nije bilo u Crnoj Gori, nego u Dobroti, do januara 1814, kada se Kotor predao, pa je on postao prestonica sjedinjene države. (A gde bi u staroj Crnoj Gori i mogla biti prestonica, kad je tadašnje Cetinje bilo neuporedivo manje i, osim manastira, beznačajnije od bilo kog gradića u Primorju?)

Sve ovo bilo je logično, jer pasivna Crna Gora, kada nije bilo ratnog plena, mogla je opstajati samo uz pomoć pokrovitelja i prijatelja. Niko od velikih sila nije se ni pretrgao da zagospodari Crnom Gorom, za razliku od Boke.

Jasno je i zašto:

Geopolitički položaj, prirodno zaklonjena velika luka, strateški i vojno-pomorski značaj Boke mnogostruko je prevazilazio po značaju kamenito-planinsku Crnu Goru, koja nije imala ni kolskih puteva, ni izlaza na more.

Prirodne resurse, naročito morske, pomorske i maslinarske, te opštu razvijenost, gradove, brodove, međunarodnu trgovinu i materijalno bogatstvo većine stanovništva Boke bilo je nepristojno upoređivati sa bednom Crnom Gorom.

Dalje, u Boki, na Prevlaci Arhangela Mihaila, osnovana je prva srpska pravoslavna episkopija, a potom i prva mitropolija u Zeti. Prevlaka je ishodište i crnogorske duhovnosti, ali i državnosti.

Slikar Ivan Žmirić (1842–1929) još 1881. godine na Cetinje je doneo sliku „Venčanje Crne Gore sa morem“.

U Boki su osnovane prve škole, prve čitaonice i biblioteke, arhivi – mnogo pre nego u Crnoj Gori. Pa i sam osnivač prve osnovne škole u Crnoj Gori, vladika Rade, osnovnu školu je pohađao u Boki. Tako je i sa gimnazijom, drugim srednjim školama, obrazovanjem uopšte. Boka je 1813. godine imala neuporedivo više pismenih i obrazovanih ljudi nego Crna Gora.

Pomorci su imali mnogo poznanstava i veza širom Mediterana, pa i preko okeana, a time i mnogo više poznavalaca stranih jezika nego Crnogorci. Rimokatoličke biskupije i nadbiskupija bile su na Primorju.

Apotekarstvo, zdravstvene ustanove, sudstvo, komunalno uređenje, katastar, administracija, urbanizam, arhitektura i svi atributi civilizacije znatno su stariji u Boki nego u Crnoj Gori.

Očigledno je ko je kome bio pripojen! Uostalom, ni ta sjedinjena država Boke i Crne Gore nije bila suverena, nego je bila pod protektoratom velikih sila („Rusije, Austrije i Engleske“), koje su sredinom maja 1814. odlučile da Bokokotorska pokrajina uđe u sastav austrijske države. Zvanična crnogorska istoriografija tumači da je to sramni čin međusobne trgovine velikih sila, a prikriva da su rimokatoličke opštine u Boki od početka bile protiv ovog sjedinjavanja.

Međutim, srpskih pravoslavnih opština bilo je dvostruko više. No, i one su ubrzo promenile stavove prema sjedinjenju sa Crnom Gorom, zbog okupatorskog ponašanja nekih Crnogoraca, koji nisu slušali ni svog vladiku.

Ta tvorevina potrajala je samo sedam meseci, jer je Bokeljima više odgovarala civilizovana uprava jedne velike sile.

Boka u ujedinjenju 1918.

U poslednje vreme, malo-malo, pa neko u crnogorskoj javnosti postavi pitanje odluka Podgoričke skupštine iz 1918. godine o ujedinjenju sa Srbijom. I traži njihovo poništenje.

Šta bi Crna Gora dobila poništenjem odluka Podgoričke skupštine? Logično: vraćanje na stanje pre njihovog donošenja.

A šta bi u slučaju poništenja odluka Podgoričke skupštine bilo sa državno-pravnim statusom Boke, odnosno sa statusom Bokokotorskog sreza, sa četiri današnje bokeljske opštine (uključujući Budvansku), odnosno ranije Bokokotorske provincije?

Boka nije imala nikakve veze ni sa Podgoričkom skupštinom, pa ni sa njenim odlukama. Niko od Bokelja nije učestvovao na Podgoričkoj skupštini, niti je bio pozvan na nju. Jer, Boka nije ni pripadala Crnoj Gori!

Boka nije imala pristalice ni među „belašima“ ni među „zelenašima“, niti su ih njihove razmirice mnogo uzbuđivale.

Nisu imali veze ni sa Božićnom pobunom, ni sa njenim gušenjem, iako se to tako blizu odvijalo.
Iz sačuvanih dokumenata vidi se da su na Podgoričkoj skupštini zastupljeni okruzi: Cetinjski, Podgorički, Nikšićki, Andrijevički, Pljevaljski, Kolašinski, Beranski, pa čak i Metohijski, a iz Primorja samo Barski.

Boka je imala svoje skupštine o ujedinjenju sa Srbijom. I to ne jednu, nego više njih.

Do tada, Boka je bila sastavni deo Austrougarske Carevine, a Bokelji njeni vojni obveznici. Uprkos tome, mnogi Bokelji, naročito Grbljani i Paštrovići, dezertirali su i našli su se, kao dobrovoljci, prvo u crnogorskoj, pa u srbijanskoj vojsci.

Porodice su im internirane, a domovi opustošeni i stoka poklana ili odvedena kao ratni plen još u početku rata, kada je crnogorska vojska prodrla u Grbalj. To zvanična crnogorska istoriografija prikriva, i to se može nazvati falsifikovanjem novije istorije Boke.

Mnogi meštani iz Gornjeg Grblja po povratku iz internacije, ili vojske, bilo austrougarske ili srbijanske, na kućama nisu našli ni vrata ni prozore. Nakon rata, sve je to popisano i dokumentovano fotografijama, radi traženja ratne odštete (reparacije), ali nije korišćeno jer nije bilo dokaza da je to uradila austrougarska vojska. Šta je bilo sa ovom dokumentacijom, niko nije istraživao.

Bokelji, naročito Grbljani i Paštrovići, podneli su deo tereta proboja Solunskog fronta, izginuli ili se vratili sa mnogim odlikovanjima, uključujući i najviše, viteško, Karađorđevu zvezdu.

Nisu to radili da bi se Boka „voljom Bokelja priključila matici Crnoj Gori“!

Pre raspada Austrougarske Carevine, u svim bokeljskim opštinama osnovani su ilegalni odbori narodnih veća Boke Kotorske. Ni u naslovu, ni u programu, nije se pominjala Crna Gora. Program im je bio raskidanje svih veza sa Austrougarskom Carevinom i priključenje Srbiji, ili uključenje u zajedničku državu Srba, Hrvata i Slovenaca.

Tek su stvoreni uslovi – povlačenjem austrougarske vojske i žandarmerije iz naselja i njihovim zabarikadiranjem u tvrđave i gradove – od 8. do 10. novembra 1918. u seoskim opštinama su održani veliki narodni zborovi na kojima su odbori narodnih veća preuzeli vlast.

U Luštičkoj šumi ilegalno je osnovana Srpska garda. Nije osnovana po uzoru na 60 godina stariju Srpsku narodnu gardu u Kotoru, niti je imala iste ciljeve, a nije imala ni njihove uniforme.

I u drugim bokeljskim opštinama, kojih je bilo znatno više nego danas, osnivane su oružane grupe, koristeći postojeće organizacije sokolskih družina i domobrana. U nekim opštinama su ih nazivali seoskim stražama, ili slično.
Najveličanstveniji je bio zbor Grbljana u Pobrđu, kojeg Grbljani još uvek dobro pamte.

Nisu tu bili samo glavari sela, nego gotovo čitav narod Grblja, i muško i žensko, što je rezultat aktivnosti ilegalnog Odbora narodnog veća. Žena je čak bilo i više, jer je većina muškaraca još bila u vojsci, kako u austrougarskoj, u koju su mobilisani, tako i u srbijanskoj, u koju su prebegli.

I pored toga, nije zapamćeno da je ikada u Grblju na jednom mestu bilo toliko naroda, ni do tada, ni kasnije, iako Pobrđe nije bilo staro zborno mesto svih Grbljana, kao manastir Podlastva.

Jednoglasno, uz duge ovacije, doneta je odluka da Grbalj, bez obzira na odluke drugih opština, raskine sve veze sa Austrougarskom Carevinom i da se priključi ne bilo kojoj državi koja bi se stvorila na ruševinama Carevine, nego – Srbiji.

Na osnovu odluka skupština i odbora narodnih veća, Boka se preko svog predstavnika – a ne kao deo Crne Gore – uključila u Srbiju, a sa njom u zajedničku državu Južnih Slovena. Predstavnik Boke (u širem smislu, sa Budvom i Paštrovićima) bio je doktor prava Božo Vukotić, Kotoranin poreklom iz Grblja.

On je još na izborima 1911. pobedio u sva tri izborna kruga za poslanika u Carevinskom veću u Beču. Tada su u tom najvišem carskom domu bila samo dva Srbina: dr Božo Vukotić za Boku i dr Dušan Beljak za Dalmaciju.

Početkom 1916, kada je Kraljevina Crna Gora kapitulirala, Božo Vukotić je mobilisan u vojsku, gde je odbio da primi oficirski čin i položaj koji mu je pripadao po obrazovanju, pa je interniran na prinudni rad u Komoran (Mađarska).

Nije mu pomogao ni poslanički imunitet, sve do maja 1917, kada su carskom odlukom poslanici uslovno pušteni na slobodu. Bilo bi logično da im u ratnim prilikama, pri uslovnoj slobodi, bude zabranjeno bavljenje politikom. Međutim, istog meseca osnovali su Jugoslovenski klub i sastavili Deklaraciju, pročitanu na sednici parlamenta 30. maja 1917, kojom je tražena samostalnost Srba, Hrvata i Slovenaca.

Dakle, to su hrabro tražili u prvoj polovini 1917. godine, kada je Austrougarska Carevina još bila u punoj snazi. Sastavljač i jedan od potpisnika Deklaracije bio je dr Božo Vukotić, koji je u vezi sa njom, ohrabren početkom većih ratnih teškoća za Austrougarsku Carevinu, govorio u Parlamentu i februara 1918. te godine, istog meseca učestvovao je na proslavi stote godišnjice pozorišta u Pragu, kada su izbile velike antiaustrougarske demonstracije.

Kako još nije bilo novih izbora, Božo Vukotić je, kao legitimni narodni poslanik Boke, delegiran da je privremeno predstavlja u formiranju nove države. Učestvovao je u sastavljanju proklamacije, a 1. decembra 1918. u Beogradu i u proklamovanju ujedinjene države Srba, Hrvata i Slovenaca. Ne u sastavu crnogorske delegacije, nego zasebno, kao zastupnik Boke!

To što je Bokokotorski srez nakon uvođenja šestojanuarske diktature 1929. godine administrativnom podelom uključen u Zetsku banovinu, zajedno sa Crnom Gorom, Dubrovačkim područjem, Istočnom Hercegovinom sve do Neretve, Novopazarskim sandžakom, Metohijom i još nekim krajevima, ne znači da je to bilo njegovo priključenje Crnoj Gori ili ulazak u bilo kakav oblik proširene države Crne Gore.

Ako pak znači, po čemu bi to moglo važiti samo za Boku, a ne jednako tako za Dubrovnik i za sva navedena područja, čije stanovnike, pa ni Bokelje, niko nije pitao kojoj će banovini pripadati.

Kako je Boka 1945. ušla u sastav Crne Gore

Antun-Tonko Šuran iz Tivta, Hrvat jugoslovenske orijentacije, prvoborac, dobro informisan, jer je bio na mnogim odgovornim funkcijama u ratu i nakon njega, imao je petlju da kaže što zna.

Tonko je bio većnik Zemaljskog antifašističkog veća narodnog oslobođenja Crne Gore i Boke (čiji naziv ukazuje na dve ravnopravne pokrajine, kao što je bilo i 1813. prilikom prvog, kratkotrajnog ujedinjenja Crne Gore i Boke), kada je donet „Proglas delegata i zasedanja ZAVNO Crne Gore i Boke“. U podnaslovu stoji da se upućuje „Narodu Crne Gore i Boke“.

Tako i međunaslovi Proglasa govore odvojeno o narodima: „Crnogorski narode i narode Boke!“, „Braćo Crnogorci!“ (zasebno poglavlje), „Braćo Bokelji!“ (zasebno poglavlje), „Bokelji i Crnogorci!“ (prvo Bokelji), „Braćo Crnogorci i Bokelji!“ (prvo Crnogorci).

Na kraju Proglasa su tada uobičajeni pozdravi državama saveznicama i završna parola: „Živela slobodna Crna Gora i Boka u demokratskoj Jugoslaviji!“. („Pravni zbornik“ br. 3. iz 1961.)
Na formulisanje teksta Proglasa uticao je i Tonko Šuran, koji je opširno pisao (dve cele strane „Glasa Crnogoraca“ od 19. avgusta 1999.) o istorijskim odnosima Bokelja i Crnogoraca, koristeći kao izvor i dela prof. dr Laza M. Kostića.

Zanimljivo je da su u Proglasu, usred rata, krajem 1943. godine, Bokelji i Crnogorci oslovljavani kao „braća“, a ne „drugovi“. Tada je iz Boke (uključujući Budvu, Paštroviće i njihovo zaleđe) izabrano deset većnika da zastupaju interese predratnog Bokokotorskog sreza.

Tako je bilo sve dok Crnogorcima nije bila potrebna podrška Bokelja, a kada su osigurali pobedu i učvrstili vlast, došlo je do velike prevare. Bilo je to pre uspostavljanja nove vlasti sa izabranim predstavnicima (makar i na nedemokratskim izborima), pa čak i mesec dana pre završetka svetskog rata.

Na brzinu je, za 8. april 1945, u Kotoru sazvana sednica Plenuma NOO sreza Boke Kotorske, o čijem toku i odlukama je opširno pisao dr Goran Komar (cela strana „Glasa Crnogoraca“ od 11. septembra 1999.) Predsedavao je Dušan Popović, predsednik NOO Herceg-Novog, ali ni on, niti bilo koji Bokelj nije imao glavnu reč, nego visoki partijski funkcioner – Blažo Jovanović.

Sa te sednice je sačuvan samo zapisnik, pa nema drugih važnih dokumenata. Iako su tada i manje važni zapisnici cenzurisani, ipak je ostalo vidljivo kakav je pritisak vršen da se raspravlja o pripajanju Boke Crnoj Gori, sa gubitkom svih njenih specifičnosti, pa čak i njenog pomena u nazivu zajedničke države.

Za sednicu je bilo predviđeno da se raspravlja o ishrani stanovništva, otklanjanju haosa kojeg je rat ostavio u prosvetnim, zdravstvenim, socijalnim, sudskim, komunalnim i ostalim službama, čije je rešavanje bilo prioritetno.

Na ove teme trebalo je da razgovaraju pozvani, ali iz zapisnika se ne vidi ni ko ih je odabrao ni ko ih je pozvao.

I tako, 32 ljudi, uglavnom članova Komunističke partije, trebalo je da odluči o trajnoj sudbini čitave Boke, i to kako – sumornim utapanjem u Crnu Goru.

Njih narod Boke nije delegirao, niti im je pružena prilika da se sa narodom o tome prethodno dogovore. To nisu bili demokratski izabrani predstavnici Boke.

Na ovu sednicu pozvani su i po jedan sveštenik obe konfesije i još poneki ugledni Bokelj, da se ne bi reklo kako su na njoj donete partijske odluke.

Blažo Jovanović, koji je došao u uniformi višeg oficira UDBE, sa parabelumom za pojasom, tražio je (bolje reći naredio) da se u dnevni red, i to pod tačkom „razno“, uvrsti ono što je značilo ukidanje autonomije Boke.

Bilo je to vreme kada su na sve strane padale nevine glave, ali ipak se većina prisutnih usprotivila da se tako važno pitanje rešava na ovoj sednici. Tražili su da se ono bolje pripremi, da se o njemu ne odlučuje usput, tim pre što iz većine opština tadašnjeg sreza Boke niko nije bio prisutan.
Pop Veselin Čukvas je tražio da se o ovom pitanju prvo izjasne narod i opštinski odbori, pa tek onda da se o njemu raspravlja na nivou Sreskog odbora, što je u skladu i sa odlukama 3. zasedanja CASNO. Don Roko Pasković je podržao ovaj stav, a onda i gotovo svi prisutni.

Blaža Jovanovića, pravnika, odluka CASNO uopšte nije interesovala. Pred strogim i odlučnim Blažom, jedan po jedan od prisutnih menjali su svoj stav. Ipak, Blažov predlog (bolje reći direktiva) da se na ovoj sednici, pod tačkom „razno“, odlučuje o sudbini Boke, nije jednoglasno prihvaćen.

Od 21 prisutnog, 11 je bilo protiv: dr Zoro Vojvodić, Božo Ercegović, Mijo Ilić, Jovo Jovanović, Nikola Kovačević, Vidak Pavlović, Luka Pavlović, don Roko Pasković, Dušan Popović, Alfred Rosi i Mijo Fažo. Dakle, većina prisutnih: 11 prema 10, bila je protiv Blažove inicijative (imena popa Veselina Čukvasa i Pera Tomanovića ne nalaze se među onima koji su glasali, a iz zapisnika se vidi da su bili na sednici).

Po zapisniku bi se moglo zaključiti da rasprave pod tačkom „razno“ nije ni bilo, jer je odmah doneta odluka:

„Plenum NOO sreza Boke, na svojoj sednici održanoj 8. aprila 1945. u Kotoru, jednoglasno se izjasnio da se Boka pripoji federalnoj jedinici Crnoj Gori, smatrajući da je tumač želja naroda Boke“!!!

Imena potpisnika ove odluke nisu objavljena, jer to nije ni važno za „jednoglasno prihvaćenu odluku“, koja je „izraz volje većine naroda Boke“. Osloncem na ovako „čvrstu“ podlogu, IV skupština Antifašističkog narodnog oslobođenja, uz dugotrajne ovacije, ukinula je Boku da bi je kasnije proglasili „Crnogorskim primorjem“.

Autor: Vasko Kostić
(„Srpski glas Boke“, br. 44, novembar 2012. godine)