Analiza ruske novinarke o NIS-u: Rusija nanela Srbima trajnu uvredu i izgubila iskrenog prijatelja
Autor: Glas javnosti
„Njegov primer neka bude pouka drugima“ – ove reči iz Puškinovog „Jevgenija Onjegina“ mogu se primeniti na situaciju sa srpskom kompanijom NIS. I ne sumnjajte – biće primenjene, piše ruska novinarka Tatjana Rjabakova za Moskovski tajms (The Moscow Times).
Dok se, navodi ona, u Rusiji raspravlja o budućnosti inostranih aktiva Lukoila, u Srbiji se odvija prava drama, čiji ishod može biti gubitak poslednjeg ruskog iskrenog prijatelja u Evropi.
„Učinili smo sve da pomognemo ruskom investitoru, sve što su potpisivali Rusi, potpisivali smo i mi. Nastavili smo da radimo ono što su nam govorili ruski prijatelji, i naša zemlja se našla u veoma teškoj situaciji“, podseća Rbjakova na reči predsednika Srbije Aleksandra Vučića koje je izgovorio tokom obraćanja javnosti objašnjavajući kako je došlo do toga da bi se zemlja već za Novu godinu mogla naći u situaciji energetske krize,
Jeftino, pa posle bolno
Sve je počelo davne 2008, pojašnjava ruska novinarka. Srbija se tada tek oporavljala od ratova i sankcija. Državna kompanija Naftna industrija Srbije (NIS) jedva je opstajala. Tada je odlučeno da se proda stranom investitoru. Kojem?
U tom trenutku, Rusija se u Srbiji doživljavala kao iskreni prijatelj i to veoma vredan: kao stalna članica Saveta bezbednosti UN, konstantno je stavljala veto na priznanje nezavisnosti Kosova, bivše srpske pokrajine čiju nezavisnost Srbija i dalje ne priznaje.
Prema jednoj srpskoj legendi (koju ponavljaju i lokalni političari), Rusija je obećala da će pomoći da se Kosovo vrati pod okrilje Srbije. A prodaja NIS-a ruskom Gasprom njeftu, ćerki kompaniji Gasproma, nije bila baš cena za takvo obećanje, ali mnogi Srbi i dalje smatraju da je to bio vid zahvalnosti.
NIS je prodat 2011. kada su okončani pregovori, za tada skandaloznu sumu od 400 miliona evra.
Teško je danas reći da li je ta suma zaista bila tako mala 2008. kada su pregovori počeli, ali već od 2012. počele su, najpre u medijima, a potom i u političkim debatama, da se pojavljuju optužbe da je cena bila preniska.
Zanimljivo je da su u početku optužbe stizale od Srpske napredne stranke Aleksandra Vučića, koja je 2012. došla na vlast, da bi kasnije opozicija počela da optužuje samog Vučića – iako, treba priznati, on stvarno nije bio direktno uključen u tu transakciju.
Opet, radi pravde: kupac je zaista podigao kompaniju na noge. Izvršena je modernizacija jedinog srpskog rafinerijskog postrojenja u Pančevu, a cena ruskog gasa za Srbiju uvek je bila prilično povoljna. I takođe pravde radi: bilo je perioda kada je ruski gas u Nemačku prodavan malo jeftinije, ali mora se priznati da su i količine isporuka bile neuporedive.
Bilo je i nezadovoljnih. Pre svega – stanovnici Banata, okruga na severu zemlje gde se nalaze skladište gasa, kao i malo srpsko nalazište nafte i gasa.
Ono je, takođe, postalo vlasništvo Gasproma a lokalni stanovnici govorili su mi: „Zašto su prodali našu zemlju, naša nalazišta?“. Po njihovom mišljenju, nalazište je trebalo da ostane u rukama države, a Gasprom je trebalo da kupuje tamo izvađenu naftu i gas.
Nezadovoljni su bili i bivši radnici NIS-a – oni su otpušteni, a na njihova mesta često su dovođeni ruski stručnjaci. Ali rad u NIS-u se smatrao prestižnim i Srbi koji su tamo uspeli da se zaposle smatrali su da su imali sreće.
Bilo je nezadovoljnih i među onima koji su se plašili previše čvrstog zagrljaja Rusije. NIS (i Gasprom) postao je jedan od najvećih sponzora i donatora na tržištu u zemlji. I, naravno, sponzorisao je ono što se smatralo korisnim za jačanje ruskog uticaja.
Ali u celini, radom ruskog investitora Srbi su bili zadovoljni.
Politička trgovina
Za Rusiju je kupovina NIS-a postala od izuzetne vrednosti. I nije se radilo samo o povoljnoj ceni kompanije koja snabdeva gorivom i gasom čitavu zemlju, a pride i Republiku Srpsku u okviru susedne Bosne i Hercegovine.
Vlasništvo nad tako osetljivim infrastrukturnim resursom u zemlji, koja je Rusiji tradicionalno naklonjena, davalo je perspektivu da se ta država (Srbija) pretvori u svojevrsnu ispostavu „ruskog sveta“, ukazuje novinarka.
Ruska diplomatija je to obilato koristila, dodaje. To, piše dalje, nije Mađarska Viktora Orbana, koji je prijatelj samo dok dobija ruski gas i naftu jeftino preko cevi. Kada sam 2014. godine došla u Srbiju, o Rusiji se govorilo sa ushićenjem, Putina su bukvalno obožavali, a dolazak prvih ruskih emigranata dočekivan je sa blagim čuđenjem, tumačen ipak „ljubavlju braće Rusa“, seća se Rjabakova. Šta bi tu moglo da krene po zlu?
Ali u februaru ove godine, nedugo nakon stupanja na dužnost predsednika Donalda Trampa, Ministarstvo finansija SAD uvelo je sankcije NIS-u, zahtevajući izlazak ruskih akcionara iz vlasništva kompanije.
Stupanje sankcija na snagu neprestano se, na zahtev Srbije, odlagalo, a Beograd je uveravao da pregovori sa ruskom stranom teku, ali da je potrebno još malo vremena.
Konačno, u oktobru je strpljenje SAD isteklo i sankcije su stupile na snagu – od tog trenutka nijedna kompanija nije smela da transportuje niti isporučuje Srbiji rusku naftu i gas, na benzinskim pumpama NIS-a više nije moguće plaćati međunarodnim karticama (kako je to poznato Rusima!), a uskoro, moguće, ni karticom domaćeg platnog sistema DinaCard.
Predsednik Vučić, koji je u početku uveravao javnost da sve ide odlično i da će rešenje uskoro biti pronađeno, sada izlazi s zabrinjavajućim porukama da je Srbija dovedena u težak položaj.
Suština tih poruka može se preneti ovako: ne želimo da nacionalizujemo kompaniju i svađamo se s Rusijom, ali ako budemo dovedeni pred pretnju energetskog kolapsa, bićemo primorani da kompaniju stavimo pod privremenu kontrolu države, a potom ćemo Rusiji ponuditi „adekvatnu cenu“.
Treba reći da je Srbija od trenutka uvođenja sankcija protiv NIS-a nudila da otkupi kompaniju. Prvobitna ponuda iznosila je 700 – 800 miliona evra: kupovna cena plus troškovi modernizacije rafinerije u Pančevu.
Gasprom tom cenom nije bio zadovoljan. Tačnije, Gasprom uopšte nije želeo da proda kompaniju. Najpre je izvršeno pregrupisavanje akcija između Gasproma i Gaspromnjefta kako nijedan akcionar ne bi imao udeo veći od 50 odsto, a zatim je u septembru ove godine 11,3 odsto akcija NIS-a prodato izvesnom akcionarskom društvu „Intelligence“ iz Sankt Peterburga, još jednoj „ćerki“ Gasproma, pri čemu je Gasprom zadržao jednu akciju.
Gasprom njeft sada poseduje 44,8 odsto akcija, država Srbija 29,8 odsto, a ostatak pripada malim akcionarima.
Uzgred, izgleda da je upravo ta transakcija, koja je pokazala SAD da Gasprom ne namerava da se odrekne kompanije, postala poslednja kap koja je prelila čašu – sankcije su stupile na snagu.
Sada, prema rečima Vučića, Srbija je spremna da Rusiji ponudi 1,4 milijarde evra za ruski udeo u kompaniji. Za sada nema odgovora Rusije – prema nezvaničnim informacijama, ruska strana želi 3 do 4 milijarde evra.
Srbija taj novac nema, a postoje i ozbiljne sumnje da je stvar u novcu: Gasprom, odnosno Kremlj, očigledno kupuje vreme, nadajući se dogovoru sa Trampom i s pravom pretpostavljajući da bi prodaja značila da se aktiv nikada više ne može vratiti.
Da li je vredelo?
Utoliko pre što ima mnogo zainteresovanih da kupe kompaniju koja može postati glavni energetski hab čitavog regiona: Amerikanci, Austrijanci, Mađari.
Mađarski premijer Orban, kada je nedavno putovao na sastanak s Putinom, po opštem mišljenju, razgovarao je i o kupovini NIS-a.
Sam Orban je izjavio da je u Moskvi uspeo da „otvori vrata za dve do tri velika dogovora“ – radilo se o prodaji ruskih inostranih aktiva zbog američkih sankcija.
Još pre posete, Orbanov šef kabineta Gergej Gujaš izjavio je da mađarska naftna kompanija MOL vodi pregovore o kupovini udela u NIS-u.
To je, možda, najbolja opcija za Rusiju. Sada, zahvaljujući jednogodišnjem izuzeću Mađarske iz sankcija, koje joj je dao Tramp, Srbija može da dobija (i dobija) rusku naftu preko Mađarske.
Za godinu dana, ako se izuzeće ne produži, Mađarska bi mogla da nabavlja naftu i gas preko zemalja EU. Mađarska MOL već je prisutan na srpskom tržištu. A Orbanovo prijateljstvo s Rusijom omogućilo bi Moskvi da zadrži uticaj na Srbiju.
Međutim, u toj šemi ima previše „ako“. Prvo – samog Orbana sledeće godine očekuju izbori i postoji realna mogućnost pobede njegovog protivnika.
Drugo – Tramp možda neće odobriti prodaju NIS-a mađarskoj kompaniji, baš kao što nije odobrio prodaju stranih aktiva Lukoila prijateljskoj ruskoj kompaniji Gunvor.
Treće – kako god se završilo pitanje NIS-a, iskreno prijateljstvo Srba biće teško povratiti. Previše je očigledno da je Rusija u ovoj priči iskoristila svoju nadmoć.
Treba razumeti da su za Srbe u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije postojale dve najveće traume. Prva – naravno, bombardovanje zemlje. A druga, kako navodi novinarka, nestašica goriva: ljudi su tada točili benzin kupujući ga od švercera koji su litre prodavali u flašama od „koka-kole“. Jedna takva flaša – 10 nemačkih maraka. I upravo je u tu bolnu tačku Rusija udarila.
Ne znam kako će se završiti sadašnja drama oko NIS-a. Sigurna sam, naglašava, da do energetskog kolapsa neće doći.
Ali sam, dodaje, takođe sigurna da je Rusija, ostajući u svojoj paradigmi cinične eksploatacije tuđih dobrih osećanja – bilo sopstvenog društva ili saveznika – nanela Srbima duboku, trajnu uvredu. I izgubila iskrenog prijatelja.
„Sve ovo vreme rizikovali smo zbog naših odnosa s Rusijom“, primetio je Vučić. I to je, verujte, najblaže moguće objašnjenje, zaključuje novinarka u analizi dodajući da se Srbi na društvenim mrežama izražavaju mnogo direktnije jer „psovke u Srbiji nisu tabu“.
Glas javnosti/D01S
SKINI APLIKACIJU
