Izručenje Miloševića, Koštunica, Beba Popović i opasni saveznici Đinđića: Bivši američki ambasador otkriva tajne DOS-a
Autor: Glas javnosti
Bivši američki ambasador u Srbiji, Vilijem Montgomeri, u svojoj knjizi Nediplomatski životi, detaljno opisuje događaje koji su prethodili i usledili posle petooktobarskih promena 2000. godine, uključujući atentate, izručenje Slobodana Miloševića Hagu i ubistvo premijera Zorana Đinđića.
Kroz njegove zapise, jasno se vidi američki angažman u politici Srbije tog vremena, ali i unutrašnje sukobe i izazove nove vlasti.
Početak Montgomerijevog angažmana
Montgomerijev rad na Balkanu počeo je dok je bio američki ambasador u Zagrebu, a nastavio se tokom mandata u Budimpešti. Njegova ambicija bila je da uspostavi nezavisnu bazu izvan ambasade u Budimpešti, gde bi mogao da prima posetioce iz Srbije i inostranstva, posvećene srpskim pitanjima. To je američkoj administraciji bilo odobreno zbog dve ključne stvari: Srbija pod Miloševićem smatrana je opasnom zemljom, a Montgomerijev rad u Hrvatskoj bio je dobro ocenjen.
Do jula 2000. niko nije očekivao da će Milošević izgubiti vlast, ali iznenadni vanredni izbori 24. septembra promenili su sve. Montgomerijev tim počeo je intenzivno da radi na podršci opoziciji, uključujući Vojslava Koštunicu i grupu Otpor. Održane su konferencije u Budimpešti i obuke posmatrača izbora, a rezultati istraživanja pokazali su da Koštunica ima veće šanse za pobedu od Zorana Đinđića, što je i prihvaćeno.
Susreti s opozicijom i pokušaji atentata
Montgomerijevi zapisi posebno ističu susrete s Vukom Draškovićem u Budvi. Cilj američke strane bio je ujedinjavanje opozicije, ali Drašković je želeo samostalno nastupiti na izborima. Montgomerijev razgovor sa njim i njegovom suprugom Danicom uključivao je detaljno objašnjenje istraživanja koja pokazuju da bi samostalno nastupanje značilo minimalnu podršku.
Drašković je preživeo nekoliko pokušaja atentata, uključujući pucnjavu u Budvi 15. juna i ranije na Ibarskoj magistrali 1999. Montgomeri je bio lično prisutan u Draškovićevoj kući, sedeo je na sofi pogođenoj mecima i izražavao sumnju u preciznost atentata. Kasnije su neosvojeni atentatori uhapšeni i potvrdili Draškovićevu verziju događaja.
Uloga kriminalnih klanova i Crvenih beretki
Montgomerijevi zapisi naglašavaju opasnu povezanost nove vlasti s kriminalnim mrežama, posebno sa Miloradom Ulemekom Legijom i Zemunskim klanom. Već dan pre 5. oktobra, Legija je obećao da Crvene beretke neće intervenisati protiv demonstranata, ali to obećanje je imalo visoku cenu. Novi premijer, Đinđić, bio je svestan moći i uticaja kriminalnih grupa i morao je da pravi kompromisne dogovore kako bi stabilizovao vlast.
Američka administracija je Montgomeriju dala desetak koraka koje bi nova vlada trebalo da preduzme, posebno u vezi s ratnim zločinima i eventualnim izručenjem odgovarajućih lica Hagu. Montgomeri je odmah uvideo da je neizvodljivo sprovesti sve zahteve odjednom i predložio postupni pristup.
Koštunica i poluge moći
Montgomeri opisuje Koštunicu kao ključnog političara prvih dana posle Miloševića, ali i kao osobu koja je striktno držala do Ustava i Rezolucije 1244 UN, zbog čega je bio stalni kritičar izručenja Miloševića. Koštunica je imao dva moćna saveznika: Aca Tomić, koji je postao načelnik vojne kontraobaveštajne službe, i Rade Bulatović, koji je kasnije postao šef BIA. Njihova uloga u unutrašnjem političkom nadmetanju bila je značajna, a odnosi između segmenata vlasti često su bili u sukobu oko moći i ideologije.
Zoran Đinđić: teška iskušenja
Đinđić je bio poznat po brzini odlučivanja i jasnom tumačenju šta može, a šta ne može učiniti. Montgomeri opisuje kako je Đinđić bio primoran da dozvoli Koštunici da preuzme predsedničku funkciju, što je bila teška odluka. Samo mali krug ljudi znao je pravu snagu kriminalnih klanova i njihov uticaj na odluke nove vlasti, među njima Čedomir Jovanović, koji je bio ključni posrednik između vlade i kriminalnih grupa.
Izručenje Miloševića i posledice
U maju 2001. Đinđić je zatražio sastanak s Montgomerijem i objasnio da je nemoguće procesuirati Miloševića u Srbiji. Montgomeri je ponudio paket podrške američke administracije za izručenje Hagu, uključujući finansijsku i političku pomoć. Koštunica je, iako je smatrao izručenje protivzakonitim, nije aktivno pokušavao da ga spreči. Izručenje je, međutim, izazvalo pad popularnosti Đinđića i njegove vlade i doprinelo stvaranju klime koja je dovela do njegovog atentata.
Đinđić je morao da prekrši dogovor s kriminalnim klanovima kako bi ispunio obaveze prema međunarodnoj zajednici, što je dodatno doprinelo njegovoj smrtnoj osudi.
Medijska scena i uloga Bebe Popovića
Montgomeri se u knjizi osvrće i na medije početkom 2000-ih, posebno na Vladimira Bebu Popovića, koji je kontrolišući medijski prostor nastojao da obezbedi apsolutnu naklonost premijeru Đinđiću. Popovićevo delovanje, uključujući pretnje novinarima i plakate s fotografijom Verana Matića, ozbiljno je ugrožavalo ugled vlade. Nakon Đinđićevog atentata, Popović i Čedomir Jovanović igrali su ključnu ulogu u sprovođenju operacije Sablja, što je dovelo do novih pritužbi o kršenju građanskih prava i napadima na nezavisne medije.
Zaključak
Montgomerijeva knjiga pruža retki uvid u unutrašnje mehanizme politike Srbije početkom 2000-ih, američki uticaj na opoziciju i vladu, ali i složene odnose sa kriminalnim grupama, medijima i ključnim političarima. Ona jasno pokazuje koliko je novoformirana vlast bila suočena s teškim odlukama i kompromisima, što je kulminiralo tragičnim ubistvom Zorana Đinđića.
Glas javnosti/Radar.rs
SKINI APLIKACIJU
